Tema: Jovan Ducic - Poezija

Na obali Neretve

Na škrtoj ovoj grudi i suvoj podini,
Gde raste samo trnje i stena rapava,
Nema ni mrava da dođe u gladnoj godini,
Ovde i ljuta guja od gladi skapava.

Na obali se ovoj u kletvi grcalo,
I sve molitve nikle u suzi patnika;
Ali ti, sveta reko, tu beše zrcalo
Svakome našem plugu i štitu ratnika.

I silazeći hučna sa crne planine,
Spirala znoj sa čela i krv na sečivu;
Šumila pesmu carstva i priču davnine;
Hladila kosovsku ranu još neizlečivu.

Ti ljubičicu pojiš u šumi skrovitu.
I kaplju rose rađaš u žednoj latici.
I sav je svod nebeski u tvome koritu
I sva zvezdana kola na tvojoj matici.

A danas sva rumena od krvi detinje,
Tečeš u more pesme i mit o carima;
Zajedno streljahu ovde ljude i svetinje,
Trag su brisali ovde novim i starima.

Zemljo najlepšim suncem koja si zlaćena,
Ni žižak više nemaš od tvojih svetila!
Novom krvniku svome sada si plaćena,
Ali i zavetom novim opet posvetila.

Na gladnoj obali ovoj kuda smo patili,
I od prvog se dana sa bedom spojili,
Najpre su izrodi tvoji blatom te blatili,
A izdajice tvoje krvlju obojili.

Krvave zore sviću po praznim selima,
Krvavo izgreva sunce u divljim hajkama,
A još ti predačkih koplja ima po ždrelima,
O sveta stara reko slavna u bajkama.

Ti vučeš sad ovud sunčane odore,
I sramne vrte podlih i krivokletcima;
I krv nevinih nosiš kroz strašne prodore -
A pevaš napev slave o našim precima.

Nikad u more gorko tvoj mlaz ne uvire,
Već kao Mlečni put sjaji sa suncima!
Niti pod nebom strašnim kap srca umire
Što daje povest zemlji i mit vrhuncima.

Noć

Padaju sutoni prvi plavi,
I zvezda već zrači s rečnog dna.
Zasipa s topola mir po travi…
Anđeli veslaju barke sna.

Nestaje i s danom deo mene,
Putima neznanim kud i sve…
Lagano kao što i cvet vene,
Umiru jeseni hladne, zle.

A kada u trenut neki kasni,
Sve stvari zažele zadnjeg sna -
Pred kim će poći da negde zasni
Ledena zvezda sa rečnog dna?

Oči

Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.

Oči moje žene, mračni triumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se s toga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.

Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna slabost očajanja.

Opsena

Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela što bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Beše kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; beše u čas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava što kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cveće,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati neće;
Ljubav ili mrznja, sudba ili žena.

Poslednja pesma

Bol je dao ovoj ljubavi gorčinu,
Lepotu i tajnu; mračna sumnja moja:
Sav prostor i užas; kob i očaj; njinu
Svemoć; zadnja suza: neba sedam boja.
Nit znade za vino u kupi od zlata,
Niti za poljubac u zakletvi; sama,
Mučki kao zlotvor, ušla je na vrata,
S nožem, ne u ruci, već u zenicama.
Njen je plašt sunčani možda tkivo laži;
Laž s tih usta kaza reč najdublju njene
Strašne misterije: no dok udar traži,
Sve cveta pod njenom nogom kuda krene.
Jer od tvog otrova moj san beše jači:
Tvoj sam pojas tkao od sunčanih mlaza,
I ti si svetlila; jer svemu kud zrači
Moje sunce dadne sijanje ekstaza.
Svoju veru nadjoh u svom snu o veri…
Tvoj nož ne ubija nego blista blistom…
Jer ti beše trenut u mojoj himeri,
Moj san o dobroti i vera o čistom.

Poezija

Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti si bledo tiho devojče što sneva.
Pusti pesma drugih neka bude žena,
Koja po nečistim ulicama peva.
Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.
Budi odveć tužna sa sopstvenih jada
Da bi išla ikad da tešiš ko strada,
A čedna, da vodiš gomile što nagle.
I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela
Mesto kitnjastog i raskošnog odela,
Lebdi samo pramen tajanstvene magle.

Poznanstvo

Kad je poznah, nebo beše mutno,
Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem;
Jesenje vode šumile zloslutno,
I sve očajno žurilo za mrenjem.
I mladost moja nije više znala
Za dane strasti i trzanja njina:
U moju dušu njena sen je pala,
Bleda i hladna, kao mesečina.
Glas njezin beše ko muzika tuge:
I zato mišljah, u slušanju mnogom,
Samo na prošlost, na jeseni duge,
Na hladna neba, i na tužna zbogom.
Poljubac njezin beše tih i ledan,
Mramorni poljub; a kosa joj plava
Odisala je setan miris jedan
Bokora ruža koji docvetava.
I mnogo puta, u jutru, bez moći,
Prenem se kao iz olovnih uza:
Ja ne znam šta sam snevao te noći,
Ali su mi oči mutne, pune suza.

Pesma ženi

Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

Pesma

Izgubih u tom nemiru
Drugove i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?

Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bleskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.

Suncima tvojim opijen,
Sjajem nebeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.

I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd noć je kapala.

Podne

Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.
Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.
Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-
Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.