Tema: Laza Kostic - Poezija

Laza Kostic - Poezija


Rođen je 1841 god. u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava na Peštanskom univerzitetu. Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, bude izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost“, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morade napustiti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Umro je 1910 god. u Beču.Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je odmah istaknut u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma.

Don Kihotu

Kad zarede nove bede,
kad se smrknu beli dani,
kad potamne i poblede
zraci nadom izasjani,
nepogoda nevidovna
kad mi slomi krila plovna,
pa, dok snova ne uzletim,
hoću malo zavetrine,
tad se navek tebe setim,
budaline Savedrine.
Kad me lepo čedo mamne,
te za njome svest zabludi,
mrežom gustom kose pramne
zakloni mi pogled ljudi,
mrakom svetlim oči tamne
užgu sunce mi u grudi’,
pa kad mahom sunce zađe,
a s očiju mrež sađe,
u oblaku mojih jada
jedna mi je pavedrina:
znadem kako i ti strada,
budalino Savedrina!
U skupštini kad se graja
digne na glas mudre reči,
mora da se um pritaja
kad se ludost pred njim peči,
u žestini okršaja
vetrenjača mnoga zveči,
kad je glavi drugo mesto,
a trbuh se za sve brine:
sećam te se vrlo često,
budaline Savedrine.
Kad se posle duge noći
jave zraci nove zore,
te pomislim sad će doći
sloboda na naše gore,
da će hteti, ko će moći,
dići naron Bogu gore,
te će biti srećan, jedan,
neće biti Save, Drine,
i opet se tebr sećam,
budaline Savedrine.
Al’ kad vidim pametare
gde s’ klanjaju šupljoj sili;
kad junake vidim stare
gde ih skotska naslad gnjili,
te sad ono pale žare,
čem’ su bili borci čili;
da želudcu nije smetnje,
mač otpašu sa bedrine: -
takve slike nisu vredne
budaline Savedrine.

Dva se tića pobratila

Dva se tića pobratila, do dva sokola,
posred boja, posred mila, posred pokolja.
Krila su se zagrlila probatima dva,
u boj lete, rane ljute hrana im je sva.
Tako tići zagrljeni preletaju svet;
bela jedna golubica susrete im let.
Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet;
prevari se soko sivi, carom obuzet.
Osta soko u opseni golubičinoj,
dugo nije pobre vido, ne godi mu boj;
Al’ za pobru već ne beše pobratimska svest:
perje mu je sagorelo, šta će neznanik?
A golupče begat stade, nepoznat joj lik.
Perje mu je sagorelo milujući plam:
milujući u tri duše, osta soko sam!

Ej, pusto more

Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srcani zdrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blazeni djoga
Sto j’ odn’o morem dragana moga?
Il’ nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al’ da vas pustim na pleca gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k’o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al’ bi i mene sobom odzvala!

Ej, ropski svete

Ej, ropski svete!
kuda ću pobeći s obraza tvoga,
s obraza tvoga trpežljivoga?
Da propadnem u zemlju
od ljute sramote sa tvoje grehote?
Il’ u nebo da skačem?
U nebo?
Ta tu je tek
najropskije blaženstvo
blaženih robova,
najveća samovolja -
Bog!
A nebo?
Nebo je samo
ugnuta stopa gospoda boga,
njome da zgnječi samrtnog roba
do poslednjeg droba.
A što se diglo tako visoko,
to bi da vidi, pa da uživa
kako se roblje
previja, kida.
Ej, ropski svete, pod otim nebom!
ej, zvezdice sjajne,
štrecavi žuljevi na božjoj stopi!
Valjda kroz vas probi
cikut i vapaj mučenički,
pa kroz svako tako prociknuto mesto
proviru zraci božje milosti
tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji
kolajne dele,
kolajne sjajne i reči lepe
tebi, ropski svete!

Lala

Koliko volim, koliko ljubim
tvog srca divotan klik,
kol’ko te ljubim, toliko slutim
da si mi zlokobnik.

Mirisi moji tvoje su pesme,
uzdasi tvoji svi,
sve što si rek’o, sve što si da’n'o
u grudma mojim spi.

Zato ih čuvam; niko ih ne zna,
ne znaš ih ni sam ti,
al’ nemoj zato da si mi tužan,
nemoj mi zameriti.

Kako te lala žestoko ljubi,
kad bi otvorila lis’,
svu ujedanput svu milinu bi,
sav bi ti dala miris.

I ne bi bilo mirisa više,
uveo bi ost’o lis’,
da ga raznesu vetri i kiše,
večiti plač i briz.

Ljubav nema bolje dane


Ljubav nema bolje dane
Sve je sad i nikad više
Sve što iza toga dođe
Dođe samo da nju zbriše
Ljubav nema bolje dane
Nema sutra nema juče
To je škola za ludake
Koji malo teže uče
Ljubav nema bolje dane
Sama kreće sama stane
Sama pali sama gasi
Nas uništi sebe spasi…
Nemoj da joj brojiš mane
Ljubav nema bolje dane

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

Među zvezdama

Iza sna se teško prenu.
Mrak je. Gde sam? – al’ na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al’ me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat’ sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reći više,
da što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il’ dok opet ne poletim.

Na ponosnoj lađi

Na ponosnoj lađi
Na lađi ljubavi
Pošo sam tebe naći,
Ostrovac ubavi.
Zaluto sam daleko,
‘Di prestaje već svet,
Od sveta sam i bego
I stvaro ga opet.
Metanišuć sam kleko
Na divan otočac,
U uzdisaj se slego
Nametnut poljubac.

Oprosti mi

Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak-
nikad- nikad!
Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome željanome,
što ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetniče,
sazeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta-
ništa- ništa!
Oprosti mi! Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti,
što te moli`
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj,-
nemoj- nemoj!
Što me gledaš?
Hoj, ta sto me štediš?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sašuši-
sat ostane štogod- da te svetu tuži!
Bar toliko, da te čuti može,-
mili bože!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!