Tema: Ljubomir Simovic - Poezija

Ljubomir Simovic - Poezija


Ljubomir Simović, dramski pisac, pesnik i romansijer, redovni član SANU. Rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu. Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati užičkom pesničkom trilogijom: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac. Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999.godine.

Autoportret sa glavom na stolu

Rastu mi na pragu,
rastu u oluku, rastu na krovu,
po svim sobama
rastu mi korov i trava!
A meni se sapava!

Napradaju me mravi,
ruka mi se do lakta crni od mrava!
A meni se spava!

U sela nam ujahuju vojnici,
pale sena,
hvataju guske i patke,
na drumove izgone
stada ovaca i krava!
A meni se spava!

Razvaljuju mi vrata kundacima,
tuku me,
hapse me,
bacaju me niz stepenice u mrak,
prepun drvenih i gvozdenih sprava!
A meni se spava!

Neko, ne vidim ko,
poziva me u borbu za slobodu,
traži pobedu istine i pravde,
pobedu ustava, zakona i prava!
A meni se spava!

Bacio sam pušku i kapu!
Neka pobedi sneg!

Na sto se spušta,
ko na dno,
moja glava!

Meni se spava,
ugasite,
meni se
spava!

Balada o Stojkovićima

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
i pada mrtav umoran,
a mi živi.
Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, – prska nam lobanja,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.
Sa streljanja se vraćamo kući
-ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.
Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
Uto i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.
Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
- ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, – mi živi,
svi nas tuku i psuju, ali ako.
Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu, potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kad sve dogori, mi izađemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!
Rastržu nas konjma na repove, raspinju nas na
-točku,
seku nam glave, ruke i noge – strašno!
Streljane nas vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.
Sudijama je već svega toga dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju – oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
-A mi živi.
Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!
A i nas katkad hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće dugo ovako,
doćiće jednom i nama kraj,
nećemo izdržati
-i umrećemo
od smeha.

Čizme

Vidim da imaš prvoklasne čizme!
Ne pamtim da sam video takve čizme!
To su čizme od najboljeg boksa!
Ne samo iz neke jesenje susnežice:
u tako dobro građenim čizmama
čovek bi se i iz potopa vratio suv!

To su zaista prave državne čizme!
Pogledaj samo kako su potkovane!
To nije samo obuća, to je oružje!
Kad si obuven, ti si naoružan!

Nema toga pred čime će ustuknuti
čovek obuven u tako moćne čizme!
Ti na tim debelim đonovima stojiš
kao kula na temeljima!

Ne samo blato, makadam i sneg:
te velelepne čizme gaze sve!
Gaze prste, gaze zube, gaze usta!
Na đonovima raznose brašno i krv!

Zar se nikad nisi zapitao
zašto su ti obuli te čizme?
Zar zato da, štiteći njihove guzove,
šutiraš i razbijaš naše glave?
Glave kao lubenice i tikve?
Glave kao zemljane ćase i lonce?

Zar se nikad nisi zapitao
da te čizme nisu od kamena,
a gazde te šalju preko vode?

Da li si se ikad zapitao
da li ćeš uspeti da izuješ te čizme?
Zar ih se nećeš nikada osloboditi
i, bacivši ih daleko u trnje,
bos i oslobođen poći prema reci,
bos i oslobođen kroz pčele i cveće,
bos i oslobođen kroz beline snega,
belih rada, oblaka i ovaca?

Dokle misliš da stigneš u tim čizmama?

Zar ćeš obuven u krvave čizme
leći u zemlju, kraj bosih otaca?

Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici

Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam tvoja treća ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnicima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva
na Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek se osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom.

Hrast

Gospodara voda, vodenica i stada,
magacina, otkupnih stanica,
skela, mostova, žitnica i ljudi,
gledam ga kako vlada,
kako seva i grmi, kako sudi,
sedeći za trpezom pod hrastom
koji će ga nadživeti.

I gledam kako taj hrast,
otac oluje, šumni bog,
bog kome sunce izgreva iz krune,
osviće u nekom zimskom jutru
kao naramak drva kraj furune.

I čujem kako na furuni zuji čajnik,
miris lipe se u snegu oseća,
i vidim kako skočanjene ruke
lončetom čaja greje drvoseča,

čiji sin izlazi u proletnji dan,
vedar, plavičast,
kapu u kaput baca na hrastov panj,
kopa jamu, i sadi novi hrast.
Krilata godina

Sve leti, vrane – i ne samo vrane,
Slepi miševi, golubovi, komarci, -
Nego i puhaći, šarani i svinje,
Krilati, nadleću kovilje i smilje.

Krila je dobio, pa leti i panj
Na kome su nam glave sekli,
I sekira, što ide uz taj panj,
S leptirima leti kroz vedar dan.

Krila je dobilo i što ih nije htelo,
Samo meni ne dadoše ni pero.
A kad bi mi i dali neka krila,
Ta bi krila od kamena bila.

Molitva Majke Lutalice svetom Stevanu Vetrovitom

U ogrtaču brze prašine,
u vodi koja uzleće s Dunava,
sa munjama u obe ruke, dođi,
zalupaj prosom po prozorskom staklu,
duni unakrst, zagrmi odasvud,
i sevni, sveti Stevane Vetroviti,
stozrak sevni, pobuni sunca, protresi
nebo i zemlju, rasteraj ovu maglu!

Podigni plastove, tikvama buši oblake,
izvali bukvu, šumu naglavce prevrni,
zar sam ti zalud sveće pred licem palila?
Duni, dužniče,
oduži svoje ime, zahuji,
podigni vatru, podigni vodu, i rasturi
ovu maglu koja je panj izvalila!

Zar se zalud sve veće nebo,
ustajući, sve crnje nad Dunavom crni?
Zar zalud, stamnjeno, katkad proplamsava?
Šta će mu tutanj toliki,
ako ne donosi onoga koji spasava?

Biće to ozgo još veća pokora, – ne bila ja!
Raste nebo, na kolenima uzmičem,
čujem odozgo neki veliki dah,
pokreće drveće, čupa vodu i travu,
tama mi na lice stiže,
osvrćem se – gde li je ona magla? -
da bar u nju da sakrijem glavu.

Na betonu

Šta je, opet ne spavaš, ne da muka?
Misliš nikome nije kao tebi,
nigde pod nebom nevolje kao tvoje?

Otkad si došo, ne dižeš glavu s astala!

Može i takva nevolja da te zadesi
da se ovog jada sećaš kao veselja,
da sam sebi na ovom jadu zavidiš!

S tvojom bi mukom neki mučenik pevao!

Znaš li ti koje je doba?

Kad vidim jade koji me mimoilaze
ja u mome jadu kažem hvala!

Oslobođenje i buđenje

U tamnicu,
Kad mi smrt gola
Beše ko žena blizu,
Sa čistim vazduhom banuli prijatelji,
Noge mi raskovali,
Ruke otključali,
U jesenje vedrine
Pustili me na sve četiri strane.
Bolje da nisu.

Ruka u snu
Pružila se ka zavesi
Iza koje se krije,
Ni gladna ni žedna,
Golotinja bez nade,
Golotinja užasa,
Al budilnik na kredencu,
Između kutije na kojoj piše BIBER
I kutije na kojoj piše SO,
Probudio me.
Bolje da nije.

Pod Čigotom

Na seniku precvetava
seno, na visokom.
U senu Višnja spava
zagrlivši me nogom.

Vetar duva satima,
duva, zube ledi.
Senik lupa vratima,
hoće da poleti.

Persepolis

U crveno ili belo obučeni,
plavetnim ili zlatnim ogrnuti,
uz stepenice se penjemo, sa muzikom,
da se Kralju kraljeva poklonimo,
da ga molimo za zaštitu i spas.

Nosimo drago kamenje, nosimo zlato,
nosimo začine, nosimo vunu i vino,
nosimo ovnove i lavove u naručju,
kao mravi u mravinjak,
unosimo blago u Kralja kraljeva.

Ali tu gde je, sevajući i sjajeći,
i štiteći nas pred bogovima i zverima,
sedeo Kralj, sada su ostala
samo njegova kamena stopala,
veća od nas.

Pitalica pod hrastovima

Kad hrast ispuni svoju hrastovu meru,
šta biva kad izraste preko nje,
i prstima se dohvati gornjeg sveta?

Da li on možda ostale hrastove
u nehrastove oblike i visine
preko te mere i granice povuče?

Ili ga ostali hrastovi izopšte,

a neko ga iz tog gornjeg sveta
hrastovim lenjirom

po prstima

tuče?