Tema: Obicne Pesme

M A J S K I S N EG

Iako je stan bio slobodan (već treći dan!)
a toplo vreme obećavalo dobar provod,
nismo uspeli da se organizujemo,
niti pozovemo bilo kakve prijatelje
ili prijatelje prijatelja
ili žene
ili bar kišu koja bi nas rashladila...

Samo smo sedeli.
I pili!
Votka je bila dobra.
Ruska!
Pivo hladno.
Beogradsko!
Mi?
Mi nismo bili ničiji!
Samo smo sedeli, tako pijani,
da nismo imali snage ni da isključimo televizor
na kome je vec satima padao sneg.

S R E Ć N I J A V R E M E N A

U retko kojem stanu koji bih iznajmio
mogao sam da glasno slušam muziku.
I ne samo to.
Nisam smeo da dolazim kasno,ulazim prljavim cipelama,
nenajavljeno dovodim prijatelje i devojke,
ostavljam dlake na sapunu
ili dozvoljavam budilniku da zvoni duže nego što je potrebno.
A morao sam da pazim i na mali bojler u kuhinji
kako se ne bi pregrejao
a da u njemu ipak bude dovoljno tople vode za pranje sudova...
Jednostavno, bio sam pripitomljen.
Gazde su me navikle na takve sitnice
koje u početku izgledaju kao kompromis
a tek kasnije pokažu svoje pravo lice
i suoče te sa još kompleksa
koje ćeš vući celoga života.

Tako sam, mada ni sam nisam primetio,
postao oprezniji od vozača kamiona
na auto-putu Beograd – Solun
iz nekih srećnijih vremena.

R A V N O D U Š N O S T

Pesma čitaocu treba da pokaže vrata.
Vrata raja.
Ili pakla!
Da u njemu pokrene dobro.
Ili zlo!
Ništa više.

Važno je da ga ne ostavi ravnodušnim...
To bi sigurno dotuklo pesnika!

P O S L E D I C E

Teško je i nezahvalno u okvir pesme
staviti baš sve one slike iz života
u kojima ne možeš da sakriješ mišljenje
o onima koji će se, kad tad, prepoznati.
I moraš biti spreman na najveće žrtve i odricanja
kada nastanu problemi
sa uvredjenim roditeljima i kolegama,
rasplakanim tetkama i devojkama,
razočaranim prijateljima
ili pesnicima čije si pesme još do juče
nazivao antologijskim,
iako su bile dobre samo kao loš primer.

Ipak , najteže je bilo
kada mi je pre neki dan ponestalo kafe
pa sam morao da je pozajmim od komšinice.
Tek posle večnosti kucanja i lupanja u vrata
shvatio sam da sam pogrešio
što sam je u poslednjoj zbirci, negde na samom početku,
nazvao debelom i dosadnom kravom.

M A Š I N A

U pisaćoj mašini uvek treba da stoji papir.
Mašina bez papira je isto što i kola bez benzina.
I ne sme da te nervira što papir stoji prazan već danima,
nedeljama,
mesecima,...
i što skuplja prašinu
i što mušice seru po njemu
i što po njemu prolivaš vino ili pivo
ili ga cepkaš da bi napravio džoint
ili zapisao broj telefona, poruku...
Papir jednostavno treba da stoji tamo!
Da te opominje...
I čeka svojih 5 minuta!

Ž R T V A

Ideja o novoj pesmi
uvek se pojavi u najgorem mogućem trenutku.
Najčešće dok vozim kola,
sedim u baru
ili se, okupan znojem,
borim sa mesečnim sledovanjem ženskog sala.

Prvo se mota po glavi
a onda počne da vuče za rukav
i stavlja olovku u ruku...
I uvek se pitam:
Koliko veliki treba biti ulog?
Šta je to što vredi žrtvovati
a da pesma bude bar toliko dobra
da ti ne bude žao izgubljenog vremena,
propuštene prilike ili
gore pomenutog mesečnog sledovanja?

D O B A R P E S N I K

U današnje vreme zaista je teško prepoznati
pravog i dobrog pesnika!
Bez obzira da li je napisao samo tri pesme,
kako bi ispoštovao uslove jednog od milion konkursa
ili iza sebe ima desetak zbirki i knjiga
koje su, uglavnom,
rezultat povredjene sujete
i kompleksa iz detinjstva.

Zaista je teško prepoznati dobrog pesnika!
teže nego profesora fizičkog
u nepreglednoj masi naprednih osnovaca.

S A M O U B I S T V O

Odlučiti se na samoubistvo
isto je što i odlučiti se na skok
sa poslednjeg sprata zapaljenog solitera
dok ti dim i vatra već miluju telo
a ti,
svestan sopstvene krivice,
da si im dopustio da previše pridju,
više ne možeš da pronadješ požarne stepenice
mada znaš,
da su još malopre
bile tu negde...
na dohvat ruke.

T E Š K E R E Č I




Sve teže uspostavljam kontakt sa ljudima
a komunikacija se svodi
na priče o fudbalu i kladionici,
raznim bolestima koje vrebaju
neoprezne konzumente lažnih rakija,
ženama,
parama i poslednjim poskupljenjima benzina i struje.




I razgovori telefonom nisu više vredni novca koji,
na kraju meseca,
moram da izdvojim za utrošene impulse.




Moje reči postale su teže od krda slonova
koji pokušavaju da pređu truli, viseći most
i sve češće završavaju u ponoru
ne uspevajući da stignu na drugu stranu!

P R I J A T E LJ S T V O

Prijateljstvo je mnogo više
od šetnje parkom
odlaska u bioskop,
besmislenih i predugih razgovora
o tudjim ljudima i drugim životima,
razglabanja o muzici i sportu,
pozajmljivanja para i stvari
ili zajedničkih letovanja.

Prijateljstvo je
kad satima sediš,
ćutiš,
i ne pritiska te obaveza da izgovoriš bilo šta
samo da bi srušio zid tišine.