Tema: Sergej Jesenjin

Ja umoran još ne bejah tako

Ja umoran još ne bejah tako.
Kroz mraz suri i sluz ovu belu
Rjazansko ja vidim nebo lako,
Prošlost svoju raskalašnu, celu.

Mnoge žene ljubile su mene,
Pa ne ljubih ni ja samo jednu.
Možda zato sve su sile snene
Navikle me na to vino medno?

O, vi, pjane i beskrajne noći.
Pune pira i tuča do krvi!
Možda zato oko moje toči
Ko iz trulog lišća truli crvi?

Nož u leđe ne boli me, eno,
Ne raduje ni pobeda laka.
Onih vlasi zlaćano se seno
Pretvorilo u cvet crnog maka.

Pretvara se u pepeo slani,
Mulj jeseni jedva se još zlati.
Ne žalim vas, o, prokleti dani,
Ništa neću ni da mi se vrati.

Bez cilja, nekad, mučih svoje čelo,
Osmeh gorki i sada me žaca.
Prohte mi se da mi nosi telo
Spokoj tihi, hladni svet mrtvaca.

Ni sad nije odviše mi teško
Da se valjam iz zgode u zgodu.
Ko u ludačku košulju, vešto,
Odenusmo u beton prirodu.

No po redu, ko za letom leto,
Smiri bes se i strasti u meni.
Ponovo se ja poklanjam sveto
Rodnom polju što se kroz dim peni.

U kraj dragi gde rastoh pod klenom
I po travi valjah se pun moći,
Šaljem pozdrav jatu sada snenom,
Sovi koja još rida u noći.

Ja im kličem kroz prolećne dalji:
„Mile ptice, u azurnoj draži,
Razglasite da ja odskandalih,
Neka vetar sad po zemlji počne
Krilom svojim da mlati po raži“.

Kurva

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve što joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nađe
Okružena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snađe
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
poštene neka se ne naljute…

Kakva noć

Kakva noć! Ne mogu ništa.
Ne spava mi se. Nebo mesec guši.
Pa, zar ja čuvam išta
od potrošene mladosti u duši.

Drugarice godina koje već hlad znače,
ne zovi na igru ljubavi u seni.
Bolje neka svetlost mesečeva plače
i na uzglavlje struji prema meni.

Neka izražene crte kiti
i uobličava kad se seti.
Jer, nećeš moći odljubiti
ko što nisi znala zavoleti.

Ne može se voleti toliko puta.
Zato si mi tuđa ko i mnoge.
Uzalud nas menjaju lipe s puta
i u smetove polažu noge.

Ti znaš kao i ja
da u odlasku mesečine
na tim lipama ne izbija
cvet već samo sneg i inje.

Odljubili smo se i ne guši
mene ništa – al’ tebe čupa.
I svejedno nam sad u duši
kad igra ljubavi nije skupa.

Al’ ipak mazi, grli, peva.
Lukav i strasan poljubac voli.
Neka u srcu mom uvek sneva
ta koja zauvek volim.

Lišće pada

Lišće pada, lišće pada.
Rida vetar
Gluv i dug.
Ko će srce razveselit,
Ko ga smirit, reci drug?

Kapci su mi otežali,
Gledam plave lune sjaj.
Opet petli kukurikom
Tek usnuli bude kraj.

Sad će zora. Plava. Rana.
Kruže zvezde nebom celim.
Treba nešto poželeti,
Al’ još ne znam šta da želim.

Šta da želim pun očaja?
Kunem sudbu, kunem dom.
Ja bih hteo ovog časa
Devojku pod prozorom.

Da s očima ko različak
Samo meni,
Meni ludi,
Osećanjem, smislom novim,
Smiri srce, smiri grudi.

I da me pod mesečinom
Snađe čudna sreća ta
Da ne svene moja pesma.
Kraj mladosti vedre, tuđe,
Svoju da ne žalim ja.

Mijenjajući rublju za tumane

Menjajući rublju za tumane,
Svog menjača danas ja zamolih
Da mi kaže kako ću da šanem
Lepoj Lali na persijskom volim.

Rekoh tiše nego vanski vali,
Upitah ga od lahora blaže
Da mi šapne kako lepoj Lali
Reč “poljubac” nežno ja da kažem.

I upitah još, a prepun srama,
Duše pune neodlučnog boja,
Kada sa mnom Lala bude sama
Kako da joj kažem da je “moja”.

Odgovori kratko menjač meni.
O ljubavi reči tu ne zbore,
O njoj tek su uzdasi skriveni,
O njoj oči ko dragulji gore.

Poljupci su strasti bezimene
A ne reči u grob urezane,
Poljupci su ruže raspršene,
Latice na usni rastapane.

Suvišne su za ljubav poruke,
Od nje same gori se i zebe.
“Ti si moja” – neka kažu ruke
Što skidahu crni zar sa tebe.

Majčina molitva

U kući kraj sela, u dubokoj boli,
pred ikonom kleči starica i moli.

I molitva njena govori o sinu,
sin negdje daleko brani domovinu.

Starica se moli, suza se ne stidi
i očima trudnim strašnu sliku vidi.

Ona vidi polje, polje poslije boja
i na zemlji mrtva svog sina heroja.

Teče krv iz grudi, svuda mrtvi leže,
a on hladnom rukom stijeg dušmana steže.

Sva se skamenila od sreće i muke
i sijedu je glavu spustila na ruke.

Obrve joj rijetke sijede vlasi kriju
ko biserje suze teku iz očiju.

Majčino pismo

Što mogu reći još
u času tome,
i na što treba
odgovora dati?
preda mnom tu,
na stolu sumornome,
još leži pismo
što ga posla mati.

Ona mi piše:
“Ako imaš volje,
doputuj golube
na praznike k nama.
Kupi mi šal,
a ocu gaće bolje-
u kući vlada oskudica sama.

Nikako ne volim
što si poeta
što si dočekao
ove slavne dane.
Draže bi mi bilo
da od ranih ljeta
išao si za ralom u poljane.

Ostarjela sam već
i nemam daha.
Da nisi otišo
iz doma svoga
uz mene bi sada
bila snaha
i zibala bih
unučića koga

No ti si djecu
sijo na sve strane
i ženu svoju
drugome si dao.
Bez drugova i doma,
svoje dane
u krčmama si ludo
prokockao.

Što je to s tobom,
moj ljubljeni sine,
bio si tih i blag
i svi su meni
isticali te tvoje vrline,
govoreći: koliko je sretan
otac tvoj Aleksandr Jesenjin!

No ispunio nisi
naše nade.
i zbog toga je
bol u duši veći,
jer ocu tvome
zalud na um pade
da pjesmama ćeš
mnogo novca steći.

No ako stečeš–
stran je tebi dom.
gorčine zato
u mom pismu ima,
jer dobro znadem
po slučaju tvom:
da novaca ne daju pjesnicima.

Nikako ne volim
što si poeta,
što si dočekao
ove slavne dane.
Draže bi mi bilo
da od ranih ljeta
išao si za ralom u poljane.

Mori me briga
i bijede se bojim.
Ni konja više nema.
No da si ti u domu
imali bismo svega,
a ti sa umom tvojim–
i mjesto predsjednika
u Volispolkomu

Ne pitaj me o Bosforu više

Ne pitaj me o Bosforu više,
Ja ti ne znam odgovor da dam.
Tvoje oči more mi otkriše
Kao plavi razbuktali plam.

Nikad nisam s karavanom svile
Putovao u bagdadski kraj.
Prigni k meni svoje grudi mile,
Daj da kleknem, odmora mi daj.

Zalud molbe i žar moj – pred njime
Tebi uvek svejedno će biti
Što Rusija – to daleko ime –
Kaže da sam pesnik znameniti.

Mojom dušom harmonika guče,
Mesečina sija i psi laju.
Persijanko, zar ništa ne vuče
Tebe plavom dalekome kraju?

Ne dođoh ti zbog čame i muke,
Kroz maglu sam zov tvoj čuo ja,
I labuđe ti si svila ruke
Oko mene, kao krila dva.

Mir odavno od sudbine tražim,
Ali prošlost prokleti ne želim.
O svojoj mi domovini kaži
Nešto lepo, da se razveselim.

Nadjačaj mi harmonike jeku,
Nek’ čarima novim se omamim,
Da, žaleći devojku – severku,
Ne uzdišem, ne snatrim, ne čamim.

Pa nek nisam bio na Bosforu,
Opis njegov mogu da ti dam,
Jer se oči tvoje, slične moru,
Talasaju kao plavi plam.

Noć

Dremucka tiha reka,
U tami bor ne huji,
Utihnu ptičja dreka,
Umukli su slavuji.

Svud tama i tišina.
Tek potok što ne sniva.
Blistava mešečina
Po svemu srebro sliva.

Srebri se tiha reka,
Srebri se potok sneni,
Srebri se trava meka
Sa stepa orošenih.

Svud tama i tišina.
U prirodi sve sniva.
Blistava mesečina
Po svemu srebro sliva.

Obmanjivat sebe neću više

Obmanjivat sebe neću više,
U dušu se klete brige zbraše.
Šarlatanom zašto me krstiše?
Izgrednikom — zašto me nazvaše?

Nisam pljačkaš šumski, zlotvor adski,
Ne ubijah u apsi nesretne.
Ja sam samo obešenjak gradski
Koji uz smeh prolaznike sretne.

Lumparoš sam moskovski, lutalo.
U Tverskome kvartu, i u svakom
Sokačetu, svaki pas bezmalo,
Poznaje me po koraku lakom.

Svako kljuse glavom mi se javi
Pri susretu, kad put mi prepreči.
Životinja prijatelj sam pravi,
Svaki stih moj dušu zveri leči.

Ni cilinder moj zbog žena nije —
Ta strast glupa duši se ne mili —
Smanjiv jad svoj, mnogo je zgodnije,
Zlatnu zob u nj sipati kobili.

Međ ljudima nemam druga, brata,
Pokorih se drugog carstva volji.
Svakom psu sam tu za oko vrata
Gotov da dam i svoj kravat bolji

Neću više bolet boljku ovu.
Ambisi se duše provedriše.
Jer zato me šarlatanom zovu,
Izgrednikom — zato me krstiše.