Tema: Sergej Jesenjin

MISTERIJA JESENjIN (11)

Duel dva pesnika

Piše: Vitalij Bezrukov


SAMO mi je još to nedostajalo, da nastupam na ulici! - rekao je Sergej Galji kad su se udaljili od ljudi koji su se skupili na obali. - Ne možeš da zamisliš šta je bilo sinoć posle moje autorske večeri...

- Mogu da zamislim! Oduševljenje slušalaca, vrisku i pisku devojaka! Ja sam to i u Moskvi gledala.

- Na rukama su me izneli iz sale! - ponosno je ispričao Jesenjin. - Samo što me nisu raskomadali! Hteli su i pertle iz cipela da mi izvuku. Kravatom samo što me nisu udavili - on se zadovoljno nasmejao.

Kod Benislavske se probudilo osećanje ljubomore. Nije želela da trpi nikoga pored njega. On mora da pripada samo njoj, jedino njoj!

- A šta je bilo dalje? - vratila je Jesenjina priči o Bloku.

- Blok je pohvalio. "Vatreno! I pevate vatreno! I stihovi...", a onda je zamolio nešto od poslednjih... Jesenjin nije primetio njenu promenu raspoloženja.

- Pitao sam: duže ili kraće? On je pogledao na sat i zamolio: "Dajte kraće, inače će kajgana izgoreti".

Oj, Rusijo, draga moja,
Svaka kuća rizu vije...
Beskrajna su polja tvoja -
Plavetnilo oči pije

Ako viknu sveci s neba:
"Neka zemlje, u raj ajmo!"
Ja ću: "Meni raj ne treba,
Otad’binu hoću samo."

Jedva sam uspeo da završim pesmu kad se pojavila kuvarica s poslužavnikom, stavila ga na sto, a Blok je počeo tako da aplaudira da je ona odskočila i vrisnula. Zahvalio joj se, a kad je izašla, ozbiljno mi je rekao: "Prekrasno, Sergeje Aleksandroviču! Vi jedite, a ja ću za to vreme da napišem pisamce vašem imenjaku, pesniku Sergeju Mitrofanoviču Gordeckom. On će vam pomoći. Vaši stihovi zaslužuju da budu objavljeni" - i otišao je u susednu sobu. Ja sam kao gladan pas za tren počistio sve s poslužavnika i već ispijao čaj kada se on vratio i pružio mi pisamce:

"Evo, izvolite! Na poleđini je adresa. Hvala vam za pesme! One su čiste, jasne... Hoću da kažem, ne radi reda, nego iz duše: za svaki svoj korak, ranije ili kasnije, čovek mora da odgovara, a danas je teško koračati, u književnosti, sve teže i teže... Znam kako je teško uraditi tako da vas vetar ne odnese i blato ne povuče! Ali, srećno, Sergeju Aleksandroviču Jesenjine!" Pružio mi je ruku za oproštaj. Ja sam je stegao sa obe ruke, namestio sam kapu, uzeo svoj kofer i hteo sam da izađem kroz kuhinju, odakle sam i ušao, ali Blok me je zadržao: "Ne, pesniče Jesenjin, sada na glavni ulaz! Samo kroz glavni! I inače, dođite kod mene ako nešto zatreba..." "Hvala, Aleksandre Aleksandroviču, pamtiću celog života!" - zahvalio sam mu se. Osmeh mi je bio od uva do uva od sreće kad sam izašao napolje kroz glavni ulaz.
Dva najbolja pesnika i najveća skandal-majstora živela su u Moskvi u isto vreme. Sergej Jesenjin, huligan, zlatokosi Ljelj, osvajač devojačkih srca, i Vladimir Majakovski, govornik, grlati idejni vođa kosomolske bratije. Svaki je imao svoju armiju poštovalaca i obožavalaca, koja je svog idola smatrala jedinim dostojnim obožavanja, i boljim od onog drugog.

Ranije ili kasnije, Jesenjin i Majakovski su morali da se nađu u poetskoj tuči, da jedan od njih pobedi i zasluži slavu najboljeg pesnika sovjetske Rusije.

I došao je taj dan. U ogromnoj sali Politehničkog muzeja skupilo se mnogo naroda - igla nije imala gde da padne. Atmosfera u sali se odmah usijala. Svaku repliku, svaku pesmu "svoga" lidera, publika, podeljena na dva tabora, dočekivala je s oduševljenjem i aplauzima.

- U današnje, materijalističko vreme, pesnik je onaj ko je koristan! - dreknuo je Majakovski. Jesenjin je, sedeći na ivici stola, pogledao odozdo Majakovskog koji je stajao na sceni kao spomenik i dobacio ne razmišljajući:

- Ja smatram da je u svako vreme koristan onaj ko je pesnik!

- A ja nisam pesnik?! - pitao je Majakovski obraćajući se sali i dobio podršku "svojih" u obliku gromkih aplauza.

- Pesnik! Ali neinteresantan! - rekao je Jesenjin smejući se kad su se aplauzi utišali. - Vi ste pesnik za nešto, ja pesnik od nečega, ne znam ni sam od čega... Vi ćete živeti do osamdeset godina, Majakovski, postaviće vam spomenik na trgu... - pogledao je podsmešljivo. - Evo u takvoj pozi, kao što sad stojite, ostaćete zauvek, okamenjeni!... - Sala se zakikotala. Čak i vatreni poklonici Majakovskog su se smejali. - A ja ću crći pored neke ograde na kojoj su zalepljeni vaši stihovi-parole. Pa, ipak, ja se ne bih s vama menjao! - Jesenjin je ustao i prišavši kraju scene, izgovorio, kao Majakovski:

Prihvatam sve,
kako jeste, prihvatam
Gotov sam da idem po tragu
Daću svoju dušu Oktobru i Maju
Ali samo liru milu, ne dam!

Publika je počela da aplaudira, a Jesenjin se okrenuo i ponovo seo na kraj stola.

MISTERIJA JESENjIN (12)

Uči, šegrte!

Piše: Vitalij Bezrukov


BOLjE su moje parole na tarabama nego vaši bestidni stihovi na zidovima Strasnog manastira! - uvređeno je odgovorio Majakovski. Jesenjin se obradovao što je Majakovski počeo da gubi svoju prepotentnost:

- To nisu stihovi, već huliganstvo! Vi ste mene nazvali "Zvonki pijanica - šegrt"! Lažete, Majakovski. Ja sam odavno majstor! A pitanje ko je od nas majstor, a ko šegrt, rešiće istorija!

Strasti su se usijale. Uzbuđena omladina napeto je zujala diskutujući o kvalitetima svakog pesnika i njegovog nastupa. Izgledalo je da su u vazduhu dva punjenja s visokim naponom, pozitivni i negativni, i dovoljno je da se samo dodirnu, pa da dođe do kratkog spoja, da sevne munja i udari grom. I kao uvek i u sva vremena, našao se čovek koji je namerno isprovocirao skandal:

- Zašto da čekamo da vreme reši? Predlažem da odmah organizujemo duel Majakovski-Jesenjin!... i publika je trenutno reagovala:

- Bravo! Odlično! Duel! Du-el! Du-el! - skandirali su okupljeni ne žaleći ni glasova ni dlanova. Jesenjin je osetio nešto srednjovekovno u njihovom besu. Ličilo mu je na Arenu u kojoj gomila zahteva: "Krvi! Kr-vi!" Hleba i igara u svim vremenima!

Ništa se ne menja u čoveku. Ma kako daleko otišla civilizacija, čovek je uvek isti: ljubav i mržnja, dobro i zlo, velikodušnost i zavist - osmehnuo se on svojim mislima i izašao napred, podigavši ruku i zamolivši za tišinu:

- Ako na jednu poljanu pustiš dva lava, oni moraju da se biju! Sramota pada na glavu onoga ko je malodušan i počne da beži! Ja sam spreman! - Jesenjin je bacio sako kao da se spremio da se stvarno tuče s Majakovskim. Taj gest izazvao je buru oduševljenja u sali.

- Bravo, Jesenjine! Bravo! Jesenjine! "Huligan"! "Huligan!" - zahtevala je publika.

Jesenjin je klimnuo glavom i raširivši ruke kao da ljudima otkriva dušu, on je zvonko i veselo počeo da baca u salu stihove:

Kišica mokrim metlama mete
Balegu vrba s trave što sija.
Pljuckaj naramke lišća, o vetre,
Huligan si ti, ali sam i ja.

Ritam stiha je odvajao režući vazduh skupljenom pesnicom i klimajući kudravom glavom, izgovarajući malo glasnije nego obično kraj stihova. Uzviknuvši poslednje reči, Jesenjin se poklonio publici i otišao u stranu, ustupajući mesto Majakovskom.

- Uči, Šegrte! - Majakovski je rastavio noge i zatresavši pesnicom nad glavom, zagrmeo basom, kao komandant u armiji:

Krenite maršem!
Pametno protiv smutnje.
Tiše oratori!
Vaša
reč
Drug mauzer
Treba živeti
Ko Adam s Evom.
Kljuse gonimo.
Levom!
Levom!
Levom!

Sva komsomolija je ustala i kao po komandi ponavljala za svojim idolom:

- Levom, levom, levom!

Dok je Majakovski recitovao, Jesenjin je obuhvatio glavu rukama i uplašeno gledao u salu. Ali, ipak, je mirno sačekao da se utiša fanatična buka "majakovaca" i, gledajući kako Majakovski briše znoj, rekao:

- Dok se Majakovski drao, ja sam se pitao da li ima smisla da vam otvaram dušu, kad nemate ukusa, i ne možete da odlučite šta vam je draže: to drečanje koje udara u uši, ili osećaj iz dubine duše... malo je oćutao, a onda odmahnuo rukom - ali đavo da vas nosi, slušajte!

Mi se sada spremamo sve više
U blaženstva kraj, u tihi kut.
I meni se, možda, skoro piše
Zemne prnje da skupljam za put.

Mila šumo, brezovo drveće!
Zemljo, dole, gde se pesak sja!
Pred tim mnoštvom što odovud kreće
Svoju tugu ne znam skriti ja!

* * *

Znam da tamo ne zri šumsko cveće
Nit’ razvije svoj labuđi vrat,
I zato me pred mnoštvom što kreće
Uvek hvata užas nepoznat.

Znam da tamo, kada magla budi,
Kroz nju njiva ne zlati se splet.
Zato su mi baš i dragi ljudi
Koji sa mnom idu kroz taj svet.

Jesenjin je dugo stajao zagledan u posetioce kao da svakom zaviruje u dušu. U sali je bila mrtva tišina i samo se ponegde čulo plakanje. Tišinu je narušio isti onaj Fridman.

MISTERIJA JESENjIN (13)

Crni čovek

PIŠE: VITALIJ BEZRUKOV

BRAVO! - plašljivo je uzviknuo. - Kakvo neobično veče! Takvo veče ne pamti istorija ruske literature! Kad se pije adska smesa od raznih napitaka, može se uzleteti na nebesa!...
- Imate reč, gospodine mauzer - obratio se on Majakovskom.
Majkovski je ozbiljno posmatrao salu. Osećao je da su ljudi opčinjeni Jesenjinom. Čak i njegovi poštovaoci gledali su ga upitno i nepoverljivo.
- Da... teško je recitovati kad je cela sala "ojesenjinila". Pa ipak, Sergeju Aleksandroviču, vi niste Aleksandar Sergejevič (Puškin, prim. prev). "Jubilarno", tom prvi, stranica dvesta petnaesta - objavio je ljutito.
- Aleksandar Sergejevič dozvolite da se predstavim, Majakovski.
Posle smrti moraćemo da stojimo skoro jedan pored drugog: Vi na "Pe" a ja na "eM".

Majakovski je shvatao da je, nesumnjivo, iza Jesenjina po dubini osećanja i po filozofskom shvatanju života. Osetio je da će konačno izgubiti ako bude nastavio da se bori na lirskom polju, gde je suparnik mnogo jači od njega, pa je prešao na primitivne uvrede s nategnutom rimom:
Pa, Jesenjin za čovekolike bande. Podsmeh! Krvlju. U rukavicama lajavim. Kad oslušneš... Pa to je iz hora! Svirač!

To je zazvučalo tako bizarno da je sala počela da negoduje:
- Dole! To nije poezija! To je rimovana glupost! Recituj poeziju, a ne uvrede! - Neko je čak počeo i da zviždi... Majakovski se zbunio. Rasejano slegnuvši ramenima, on je otišao sa scene.
Jesenjin je lagano prišao kraju scene, zahvalno je pogledao publiku, duboko uzdahnuo i zatvorio svoje jasne oči. I svima se učinilo da je pao mrak! Da su se Sunčevi zraci, koji su prodirali u salu kroz prašnjave prozore, ugasili. Svima je u duši postalo hladno i vlažno. I u tom, za trenutak zaustavljenom životu, začuli su se stradalnički stihovi "Crnog čoveka".
Prijatelju, prijatelju moj,
Teško sam ti, teško oboleo.
Sam ne znam kako skoli me taj bol.
Da li vetar cvili
Nad pustarom kroz do ogoleo
Il’ ko on, u šumi u novembru
Po mozgu mi hara alkohol?

Glava mi ušima maše
Ko ptica krilima. Gledam -
Na vratu joj noge da smotrim
Ja više nemam moći.
Crni čovek,
Crni, crni,
Crni čovek
Na krevet mi seda,
Crni čovek mi ne da
Da trenem cele noći.

Nije svima dato da osećaju snagu dubokih duševnih potresa - većina je osetljiva samo na neka životna uzbuđenja. Oduzmi od njih ljubav i mržnju, radost i tugu, nadu i strah, i neće ostati nikakve druge emocije. Ali pesnici, genijalni pesnici, ljudi drugačijeg psihičkog sklopa, mogu da pate kao da nemaju pet nego šest čula i sposobni su da izražavaju misli i osećanja koja prevazilaze uobičajene prirodne granice. U tome je njihova prednost nad gomilom. I zato ih teško ranjavaju podsmeh i nerazumevanje gomile koja ne želi da prizna tu prednost njima važniju od ičega na svetu.
Nikoga nema.
S cilindrom na glavi
Stojim. Sam...
U srči ogledala...

završio je Jesenjin.
Majakovski koji je slušao "Crnogo čoveka", pokrivši lice dlanovima, prišao je Jesenjinu, zagrlio ga svojim ručerdama i poljubio. Opustošen, Jesenjin je uzeo sako, skočio s bine i lagano, ni u koga ne gledajući, krenuo između redova. Cela sala je ustala kao jedan. Neki studenti i studentkinje su, kad je Jesenjin prolazio, padali pred njim na kolena, brisali suze i ponavljali: "Serjoža! Serjoža! Serjoža!" On se samo rasejano osmehivao. Kad je već izlazio, kao da se nečega setio, okrenuo se i rekao sa žaljenjem:
- Vi, Majakovski, imate sreće: samo vas dva slova dele od Puškina! Ali zato kakva: "N" i "O" - On je mahnuo rukom i rekao naročito razvlačeći: "N-n-o-o!"
Začuo se zaglušujući kikot. Smejao se i sam Majakovski, koji je pozdravio Jesenjinovu oštroumnu šalu.
- Mi smo kvit, Sergeju! - viknuo je pomirljivo. - Dajte da se čujemo telefonom. Kod nas na LEF-u možete kad god hoćete da dobijete svoje odeljenje.
Ali Jesenjin se osećao kao pobednik i na predlog pobeđenog Majakovskog odgovorio je isto tako snishodljivo oštroumno:
- Odeljenje? Dali biste mi odeljenje i odelili biste me od dela! Hvala Majakovski, ja ne ratujem na levom frontu. Napraviću svoje udruženje "Rusijanin".
- A zašto ne "Sovjetijanin", nastavljao je Majakovski. - Kuda ćete, Jesenjine, da denete Ukrajinu, Azerbejdžan, Gruziju?
- Uh, uh! - mahnuo je rukom Jesenjin - od vaših internacionalista reč "Rusija" nikad se ne može čuti!
- Pustite vi to vaše seljaštvo!... vaše Orešine, Ganine i Kličkove! Svi vi nosite glinu na opancima?
- Ja glinu, a vi gvožđe! Od gline je stvoren čovek, a od gvožđa, šta?
- A od gvožđa spomenici!
- E, pa postavite sebi spomenik, u zdravlje! Adio deco!
Jesenjin je, opraštajući se, mahnuo svima rukom i zapevao:

Ne žalim, ne zovem, ne plačem.
Sve će proći, ko s belih jabuka kad.
I zlatom venecija zakačen
Neću biti ni ja više mlad.

Za njim je zapevala i sva omladina u sali.

(KRAJ)

Kačalovljevom psu

Daj, Džim, za sreću meni šapu ti.
Takove šape niko više nema.
Ded, lajat ćemo skupa na tišinu,
kad noć se spusti mjesečina i nijema,
Daj, Džim, za sreću meni šapu ti.

Oprosti, dragi, nemoj da se ližeš.
Bar ono što je najprostije shvati.
Ta ti i ne znaš šta to znači život,
i kako se na svijetu kadšto pati.

Gospodar tvoj i slavan je i drag,
i kuća mu je često puta puna,
i svaki gost podragao bi rado
tu tvoju dlaku, mekšu od baršuna.

Na pseću ti si baš đavolski lijep.
Povjerljivo u susret svakom hrliš
i nikoga ne pitajući ništa
ko pjani drug i ljubiš ga i grliš.

Moj mili Džim, znam, kod tebe je bilo
gostiju kojekakvih sva sila,
ali ona sto je tužnija od sviju,
nije li ona ovdje kada bila?

Ona ce doći, ja ti jamčim za to.
I kada upreš u nju pogled svoj,
za sve za što sam kriv i za što nisam,
umjesto mene lizni ruku njoj.