Tema: Pesme o ljubavi

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi. Na smeh i na suze.
U zivotima nasim tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da ti napisem stotine ovakvih
redaka,
jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka,
tako ce biti i hiljadu godina posle nase, posle tvoje
i moje ere.
Pa, ipak, na sve spremna budi, jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo,
da strahujemo za sunca, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga, a u nasim glavama,
na zalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad udjes
s ulice.
Nekad tvojim cerkama zaboravicu da ispricam
"Snezanu" i "Crvenkapicu"
i cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava,
ni Danton, ni Hajne, ni Goran,
i to ja, koga si za besmrtnog drzala,
na koga sam i sam bio ljubomoran.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale,
te ruke su svete!

Duso moja, volela bih da si tu.
Uzdahnula sam upravo duboko,
i u trenu shvatila da te zelim kraj sebe,
da imam strahovitu zelju da ustanem,
da ti pridjem i da te zagrlim, snazno,
da mi zagrljajem das snagu za buduci dan.
Zelim da spustim glavu u tvoje krilo,
zagnjurim lice u tvoj stomak,
u tvoje grudi i cutim samo tren,
mali, majusni tren,
dovoljan da mi da snage za jos stotinu dana.
Isuvise dugo sam bez tebe,
bez tvog pogleda koji bi se zaustavio na meni
makar samo u prolazu,
da me pomiluje ili opomene,
svejedno, ali samo da je tu.
Da li cu imati snage da te cekam do beskraja?
Da li beskraj ima kraj?
Kako je strasno cekati nekoga
a da ne znas kada ce on doci.
I da li ce uopste doci.

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj zivot uzgred, tuzna lica,
ja proziveh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici -
mnogo puta vec se ljubih s drugom,
k'o da kresem vatru po sibici,
nezne reci sapucem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
dusa hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod coveka,
nema vise istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, trazec' srodnu sebi,
muceci se bez neznosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tuzna lica,
isto tako k'o ostali svet

Kad budes stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu knjigu tada
Uzmi, citaj i sanjaj kako si bila mlada,
Ociju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni bise
I kraj tebe iskreni i lazni znase da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dusu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osencise.

Pa dok se svijas kraj toplog vatrenog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.

Jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike nevoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora, bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao…

Ovo je pesma
Za tvoja usta od višanja
I pogled crn
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove
Ja umem u svakom novembru
Da napravim jun
I nemam obične sreće
I nemam obične grehove
Moja je sreća srneća
A grešno mi je smešno
Ako me neko čačne
U ove oči plačne
Nije to neutešno
Ja umem od suza da pravim
Klikere lepe,prozračne

Podeliću sa tobom
Sva moja šašava zdravlja
Zavoli moju senku
Što se klati niz dan
Sutra nas mogu sresti
Ponori ili uzglavlja
Ludo moja,zar ne znaš
Divno je nemati plan
Izađi iz tog detinjstva
Kao iz starih patika
Zavoli moj osmeh, dubok
Kao jezerske vode
Evo, i ja sam se izuo
Pod vrelim tabanima
Rastapa mi se asfalt
Budi uz mene kad odem

Secas li se Barbara
Padala je kisa neprestana
Nad Brestom tog dana
A ti si isla nasmejana
Pokisla ozarena ocarana
Pod krupnim kapima kise
Seti se Barbara -
Sretoh te u ulici Sijama
Smejala si se
I ja sam se smejao
Secas li se Barbara
Nisam te poznavao
A nisi ni ti mene
Secas li se
Seti se toga dana
I ne zaboravi ga
Jedan covek ispod neke kapije
Zaklonjen
Viknuo je tvoje ime
Barbara
A ti si potrcala ka njemu po kisi
Pokisla ozarena ocarana
I bacila si mu se u zagrljaj
Secas li se Barbara
Ne ljuti se na mene sto ti kazem ti
Jer ti kazem svakom koga volim
Pa makar ga samo jednom video u zivotu
Jer ti kazem svakom koga volim
Pa cak i ako ga ne poznajem
Seti se Barbara
I ne zaboravi nikad
Tu kisu tako blagu i tako srecnu
Na tvome licu srecnom
Nad tim gradom srecnim
Tu kisu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom iz Cesana
O, Barbara
Velika je svinjarija taj rat
I sta je sa tobom sada
Pod kisom od gvozdja
Vatre, celika, krvi…
A onaj koji te je stezao u zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je umro, nestao ili je jos ziv
O, Barbara
Jos uvek pada kisa nad Brestom
Kao sto je padala nekad
Ali nije to isto, jer sve je poruseno
To su samo posmrtne kapi kise
Uzasne i ocajne
A nije ni onaj potop vise
Gvozdja, celika, krvi…
Ves prosto kisa iz oblaka
Koji nestaju kao psi
Kao psi koje odnosi
Vodena struja iz Bresta
Da istrule negde daleko
Vrlo daleko od Bresta
Od koga nije ostalo nista.

Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih liscem svelim
sa jablanova.

Ociju tvojih da nije
ne bi bilo neba
u malom nasem stanu

Smeha tvoga da nema
zidovi ne bi nikad
iz ociju nestajali

Slavuja tvojih da nije
vrbe ne bi nikad
nezne preko praga presle

Ruku tvojih da nije
sunce ne bi nikad
u snu nasem prenocilo