Tema: Milan Rakic - Poezija

Prelazno pokolenje

Gospod je tako hteo da me stvori
U zemlji gde se monotono živi;
Promiču dani ni bolji ni gori,
I, sivi, klize u nedogled sivi.

A sam sam sebi drugu dušu dao,
I s njome čeznje i potrebe nove,
I dok me ovde gnječi udes zao,
U predele me druge duša zove.

I, šetalica, ja se večno krećem
Između sveta čeznuća i stvari:
Jedan me goni kao krvnik stari,
A drugi krišom posipa me cvećem.

A sudbina će zato da me smrvi,
I osvetničko vreme da me zgazi,
Jer sam van njega, uzavrele krvi,
I ne koračam po utrtoj stazi.

Propašću i ja, i sa mnom svi oni
Rođeni s dušom nemirnom, u dane
Čiftinske strasti i namerne mane,
Kad neobičan osećaj se goni!

Takva je sudba! Niko neće znati
Da nekad besmo prvi, premda mali,
Kolenu našem da smo, kao mati,
Nov jezik s novim osećajem dali.

Jer Bog je tako hteo da nas stvori
U doba kad se monotono živi,
Kad dani nisu ni bolji ni gori,
A ljudi mlaki, jednostavni, sivi

Pesniku

Gospod ti je dao svetlu iskru. Kresni,
I obasjaj tamu gde pesnici žive,
Majušnosti svoje neka budu svesni.

Sruši ko od šale, njihove oltare
I idole mnoge kojima se dive!
Razbi predrasude i kalupe stare!

O razmahni rukom krepkom, nek se krha
Stara trošna zgrada od dna pa do vrha!
Goni bednu braću ko bura matroze!

Nek zastrepe, bedni! Nek u samrtnom strahu,
Krsteći se, čuju tvoju pesmu plahu
Gde grmi kraj njine slikovane proze!

Priziv

Pomeni me u molitvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore.
Jer znaj da mene kobne misli more,
I da se, kao slabo dete, bojim.

Ti čista dušo, budi Genoveva
Nad zaspalim Parizom koja bdi,
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavnik čedan i zločinci svi;

I kad pod tvojom molitvom zaćute,
O zaštitnice večne duše moje,
Sve kobne misli što mi srce mute,
I, ko zločinci, spremne za boj stoje.

Pomeni me u molitvama, mila,
I ja ću znati u časove tame,
Kad opet grune nečastiva sila,
Da dobra duša tvoja pazi na me…

Rosa pada

Nebo je sivo, mesec bled,
Tišina svuda, mir.
Ne šumi sad platana red,
I ne žubori vir.

O,čudna noć,o, čudan sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
U koji kao viti vlat
Moj bolni dršće duh.

Osetim katkad tajni let
Kroz noć, dok ćuti vir;
Strese se list i strese cvet,
Pa opet vlada mir.

To rosa, tiko kao sen,
Pada na list i cvet,
I blaga noć za jedan tren
Osveži ceo svet.

I ja osećam u taj sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
Dok kao nežni, viti vlat
Moj bolni dršće duh,

Da to u tami neki Bog,
Nad svetom koji mre,
Iz bolećiva srca svog
Proliva suze te…

Simonida

Iskopaše ti oči, lepa sliko
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.
Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;
I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,
Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, -
Tvoje već davno iskopane oči

Sentimentalna pesma

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veće,
Da sam, ko Azra, bled, veran, i predan.
I šta bi on, taj mesec kome poju
Od Indije do večitog Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,
Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što sa čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao svrse rastavljene duše!
I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom…

Silno zadovoljstvo

Ja imam časove dugog očajanja,
Beznadežne tuge, obmana, i jada;
Ja imam časove kad se slatko sanja
I pozudno želi i blaženo strada.

Ja imam časove čedne, krotke, smerne,
Kad čistotom trepte misli moje mlade,
I u mojoj duši, pobožne i verne,
Zasumore himne, pohvale i nade.

Jest, duša je moja ko kutije stare,
Što u svetom hramu na dovratku stoje,
Gde prolaznik svaki spušta skromne dare
Za smirene sveće i za bližnje svoje.

Pokolenje svako, veliku il’ malu,
Spustilo je u nju milostinju koju,
Ljubav ili mržnju, pogrdu il’ hvalu,
Osmeh ili otrov i yaoku svoju.

Sad kroz žile moje struje krvi razne,
Ja ropcem i pevam, ja kunem i slavim,
I koračam smelo, bez straha od kazne,
Krivudavom stazom i putima pravim!

Očajanje, tuga, beda? Prazne reči!
Kad na zemlji više nema moći te
Da u mojoj duši pomuti il’ spreči
Silno zadovoljstvo, osećati sve!

U kvrgama

U kvrge su me bacili, o srama.
da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? – Tama
Źuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!
Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al čujem kako škripe kvrge gnusne,
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pošte deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svoda oko mene.
Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!
O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!
Udri, i muči, i priteži jače,
Al znaj da neće preći moje usne
Nijedna rečca što moli il plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, -
Al dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini’
Leteće mirno duh moj u visini,
Ko morska lasta nad širokim morem.

Večiti putnik

Ja sam bio stvoren, Gospo,da se rodim’
Da živim,i umrem, sve u istoj kući,
Da celog života, nikud nemičući,
U istome kutu razgovore vodim,-
A ja belim svetom rasuh život ceo;
I na obalama gde je večna plima,
I u svakom gradu, svakom mestu, ima
Po kap moje krvi i mog srca deo.
Ko raskinut đerdan, snizali se moji
Dani, razbacani, tuđi jedan drugom,
I u lutalačkom mom životu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.
Sad sam silom čudi, Gospo, ne znam čije,
Na severu mrtvom, gde se mrzne more,
Gde ni jedna tica propevala nije,
Gde prastare šume nikad ne šumore,
I gde snežne jele što proleća broje
Kao bele duvne nepomično stoje…
Sve su jutros jele obvijene snegom,
I drvene kuće, ko od snega cele,
Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
Ko šatori beli pod pobednim stegom.
No misao moja nije tako bela,-
U meni se budi opet čežnja stara,
I sapćući tajno, ko večernja vrela,
Pred očima mojim stare slike stvara.
I ja vidim druge predele, i boje
Druge, s puno sunca, s dve goleme vode,
Gde šlepovi niski ukotvljeni stoje
I brodovi puni u daljinu brode.
Gde nad mirnom vodom, u večernje vrele,
Bde starinske kule s mrke citadele.

Simonida

They gouged out your eyes, beautiful picture!
On a stone slab, under night’s guise.
Knowing that none could see him then,
An Arbanas with his knife dug out your eyes.

But your majestic face, and your mouth,
To touch he did not dare,
Nor your golden crown, nor your king’s veil,
‘Neith which lies your thick hair.

And now in the church, on the stone plynth,
In dress adorned by mosaic bright,
While you calmly bear your brutal fate,
I watch you – sad, ceremonial and white;

And like extinguished stars, whose
Light we still perceive,
So we see the shine, shape, and colour
Of distant stars that no longer breathe.

And so from the dark wall
On an ancient, sooted slab,
Shine still upon me, sad Simonida -
Your long since stolen eyes!

Simonida, Milan Rakić