Tema: Zanimljivi citati iz knjizevnih dela

"Nikada nisam prestala voljeti tvoga oca, niti jedan jedini dan", zaključi ona. "Uvijek je bio uz mene, pružio mi je najbolje što je mogao i želim ostati uz njega do kraja života. Ali srce je misterij, i ja još ne razumijem što se dogodilo toga popodneva. Ono što znam jest da me je taj susret učinio samopouzdanijom, uvjerio me da još uvijek mogu voljeti i biti voljena i naučio me nešto što nikada neću zaboraviti: kada u životu pronađeš nešto bitno, to ne znači da se trebaš odreći svega ostalog. Ja ga se ponekad sjetim. Voljela bih znati gdje je, je li pronašao ono što je tražio toga popodneva, je li živ, ili je Bog preuzeo brigu o njegovoj duši. Znam da se nikada neće vratiti i samo sam ga zbog toga mogla tako jako i iskreno zavoljeti- jer ga nikada neću moći izgubiti; on mi se posve predao toga popodneva."


Paulo Coelho- "Brida"

"Staviti sve na čekanje kako bi postigao nešto što misliš da će te usrećiti zapravo znači da ćeš biti tužan cijelo vrijeme na putu do tamo, i kad napokon stigneš, mogao bi saznati da te ono što si htio ne usrećuje toliko koliko si mislio da hoće. Ili, još gore, da si potpuno zaboravio što znači biti sretan."

Dorothy Koomson - Žena koju je volio prije mene

- Pa zar ti se sviđa takav život?
- A što da radim? Da se ispišem iz ovoga i upišem neki drugi?


Hrvoje Šalković - "Zec na mjesecu"

"Ljudi uvijek najviše mare za ono što je najmanje stvarno."

Jed Rubenfeld- "Tumačenje umorstva"

"Ljudi uvijek najviše mare za ono što je najmanje stvarno."


Jed Rubenfeld- "Tumačenje umorstva"

Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će prije nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvijek u istoj ravni. Da je nerazumijevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumjeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

Što se, pak, tiče moje podele ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona donekle proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, njima je i u obavezi da budu poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu.
Prva kategorija je uvek gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga ka cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.

Dostojevski
Zlocin i kazna

"... Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da covek mora da bezi, dok ona plavi sve iza njegovih ledja, da ne mora da bezi u buducnost, praznih ruku, bez icega, dok mu reka brise tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo nasa beznadezna uskladjenost, umor cula, nestvarna snaga secanja i navika, koja nas stiti, vidi to nepoznato u ocima kada ih otvorimo ujutru, izbaceni talasima na obalu jos jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sesanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana secanja, koja vise ne prave razliku izmedju sveta kroz koji smo usput prosli i senki koje je on bacio na izbusenu vetrovitu glavu, dok smo bezali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrecemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato sto nam ide u susret, i reci kojima cemo ga nazvati, ipak ce biti beznadezno neadekvatne, i tako bezimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo nista drugo do prica koja govori o svemu sto smo propustili...."

Jens Kristian Grendal
Tisina u oktobru

Na svetu nam treba više istinski zlih ljudi, a manje potpunih budaletina.

„Katkad se lakše poveriti neznancu nego ljudima koje poznaješ. Zašto li je to tako?“ Slegoh ramenima. „Verojatno zato što nas stranac vidi onakvima kakvi jesmo, a ne onakvima kakvima nas želi smatrati.“

„Nije teško zaraditi novac“, žalio se. „Teško ga je zaraditi radeći nešto čemu vredi posvetiti život.“

Kada ja umrem, sve moje postat će tvoje... osim snova.

Zna li luđak da je lud? Ili su ludi drugi, oni koji ga uveravaju da je nerazuman kako bi spasili vlastiti život sazdan od utvara?

Sudbina obično čeka već iza ugla. Kao lopov, kurva ili prodavač srećaka: njezina tri najčešća utjelovljenja. Ali u kućne posete ne ide. Treba učiniti tih nekoliko koraka.

Carlos Ruiz Zafón
Sena vetra

''Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му бога.
Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.
— Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.
Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе:
— Јест, то је заиста нека земља.
— Како се зове? — упитам.
— То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал' нисам питао како се зове.
— А одакле си ти? — питам.
— Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.
,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам:
— Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?
Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:
— Кажу да има у Тој земљи доста свиња.
— Зар је само због свиња чувена та земља? — упитам зачуђено.
— Па има и будалаштина много, ал' то мене слабо занима! — рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже.
Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам:
— Какве будалаштине?
— Свакојаке — одговори овај с неком досадом, и зену равнодушно.
— дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?...
— Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње.''


Радоје Домановић
СТРАДИЈА