Tema: Zanimljivi citati iz knjizevnih dela

.. Najprostija pitanja su najdublja.
Gde si rođen ? Gde ti je dom ?
Kuda ideš ? Šta radiš ?

Misli o ovome s vremena na vreme
i posmatraj kako se tvoji odgovori menjaju...

...Prijatelji će te poznavati bolje prvog minuta kad ih sretneš
nego poznanici za hiljadu godina...

...Ne postoji problem koji u svojim rukama ne nosi poklon za tebe.
Ti tražiš probleme, jer su ti njihovi pokloni potrebni...

...Spona koja povezuje tvoju pravu porodicu nije od krvi,
već od poštovanja i radosti u životu drugih.
Vrlo retko članovi jedne porodice
rastu pod istim krovom...

...Bori se protiv svojih ograničenja,
i, budi siguran, ona su sigurno tvoja...

...Nikada ti nije data želja,
a da ti nije data i snaga da je učiniš stvarnom.
Možda ćeš, ipak, oko nje morati da se potrudiš...

...Svaka osoba, svi događaji u tvom životu su se desili,
jer si ih ti sebi privukao.
Na tebi je da izabereš
šta ćeš sa njima da uradiš...

...Ne budi obeshrabren na rastancima.
Rastanak je neophodan pre ponovnog susreta.
A prijatelji će se,
posle nekog vremena ili
posle ovog života,
sigurno ponovo sresti...





Ričard Bah - Iluzije

"Samo sunce i mjesec prelaze preko kaljuže i poslije toga ostaju svijetli kakvi su i prije bili, a mi ljudi ne možemo kao mjesec i sunce."

"Lijepu riječ naplaćuj oprezom: ne kazuj sve što znaš, ne čini sve što možeš i ne vjeruj svemu što ti do ušiju dođe."


Ivan Aralica- "Psi u trgovištu"

To je bio djedov sat i kad mi ga je otac davao rekao mi je, Kventine, predajem ti grobnicu svake nade i želje; bolno je ali sasvim vjerovatno da ćeš zahvaljujući njemu doći do svijesti o ništavilosti sveg što je ljudsko i da on tvoje lične potrebe neće zadovoljiti nimalo bolje no što je zadovoljio potrebe tvoga oca i tvoga djede. Dajem ti ga ne da te opominje na vrijeme, nego da bi ponekad za trenutak mogao zaboraviti na njega i da ne bi trošio svu svoju snagu upinjući se da ga osvojiš. Jer nijedna bitka nikad nije bila dobijena, kazao je. Nikad se čak nije ni vodila. Bojno polje jedino otkriva čovjeku njegovu sopstvenu ludost i beznadežnost, a pobjeda je obmana kojoj podliježu filozofi i glupaci.


VILIJAM FOKNER: „ BUKA I BIJES“

Moja soba ima dvoje vrata.Jedna su ulazna, a druga izlazna.I među njima nema zamjenljivosti. Na ulazna vrata ne može se izaći, a kroz izlazna se ne može ući.Tako je uređeno.Ljudi ulaze na ulazna vrata, a izlaze na izlazna. Postoje razni načini na koje ulaze i razni načini na koje izlaze. Ali, u svakom slučaju, svi izađu. Neki su izlazili da bi ispitali nove mogućnosti, a neki da bi uštedjeli vrijeme. Neki su umrli. Niko nije ostao. U sobi nema nikoga. Tu sam samo ja. I stalo sam svjestan njihovog odsustva. Svjestan ljudi koji su otišli. Vidim riječi koje su izgovorili, njihove uzdahe, pjesme koje su pjevušili, kako lebde u ćoškovima sobe.


HARUKI MURAKAMI : „ IGRAJ,IGRAJ,IGRAJ“

Amelie Nothomb: „ L’ Hygiene de l’ assassin
.....Postoji hiljadu razloga da se ljudi mrze. Najvažniji za mene jeste njihova neiskrenost koja je neiskorijenjiva. Ta neiskrenost uostalom nije nikada bila toliko počastvovana kao danas. Živio sam u raznim vremenima, možete zamisliti: mogu vam stoga potvrditi da nikada nisam mrzio neko razdoblje kao ovo današnje. Ovo je era pune neiskrenosti. A neiskrenost je mnogo gora od nevjerstva, dvoličnosti, prepredenosti. Biti neiskren najprije znači lagati sebe, ne zbog mogućih problema sa savješću, nego zbog svojega splačinarskog samozadovoljstva i sve to onim lijepim riječima kao što su „stidljivost“ ili „dostojanstvo“. To zatim znači lagati druge, ali ne čestitim i zlobnim lažima, ne da bi se nekome narugalo,ne : to su laži licemjera, plitke laži koje vam izlaju s osmijehom kao da vi treba da se radujete zbog njih.
( 49 str. )
-Ja,feminista? Ja mrzim žene još više nego muškarce.
-Zašto?
-Zbog hiljadu razloga. Najprije zato što su ružne: jeste li ikada vidjeli šta ružnije od žene? Može li čovjek zamisliti da ima grudi, bedra i ostalo čega ću vas poštedjeti? A onda, ja mrzim žene kao što mrzim sve žrtve. Žrtve su vam tako prljava vrsta. Ako bi se sasvim istrijebila ta vrsta, možda bismo konačno imali mir i možda bi žrtve tada imale ono što žele, to jest mučeništvo. Žene su naročito pogubne žrtve, jer su one prije svega žrtve same sebe, to jest drugih žena. Ako hoćete da vidite sami talog ljudskih osjećanja, udubite se malo u osjećanja koja žene gaje prema drugim ženama. Zadrhtali biste od užasa pred tolikim licemjerstvom, ljubomorom, zlobom, niskošću. Nikada nećete vidjeti dvije žene kako se zdravo tuku pesnicama, čak ni kako jedna drugu psuju na sva usta; kod njih vladaju niski udarci, kratke odvratne rečenice koje bole više od najsnažnijeg udarca u vilicu. Reći ćete mi da to nije ništa novo, da je svijet žena takav još od Adama i Eve. A ja kažem da sudbina žene nije nikada bila gora – njihovom greškom, slažemo se u tome, ali šta to mijenja? Položaj žena je postao pozornica najodvratnijih neiskrenosti.


AMELI NOTOMB : “ HIGIJENA UBICE“

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom.
Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.

...Svačiji život je posebna priča.(Ona ne sme da propadne, da nestane bez traga, zbog toga sam te čekao da dođeš ovamo da ti je ispričam)...Svako u životu , a da to i ne zna čeka nekog da mu preda na čuvanje te stvari. Obično se to prenosi deci i unucima, ko ih ima, a može to da bude i neko sasvim slučajan, koga si upoznao u vozu ili u čekaonici. Znaš, neki moji drugovi su to osećali čitav sat pre bitke. Nisu znali kako, ali znali su... Uhvatili bi prvog na kog bi naišli i počeli da mu nezadrživo pričaju.Ma šta...Bilo šta, shvataš ? Morali su nekome da sve to kažu pre nego odu...



Momo Kapor - Tabor

"Odvući ženu riječima u krevet bilo je sigurno jer bi moje riječi isparile s izgovorenim dahom; napisati ženi pjesmu značilo je stvoriti oružje koje će kasnije moći upotrijebiti da me napadne. Dati nekome ono što ste napisali značilo je da će to biti tamo negdje u svijetu zauvijek, spremno obiti mi se o glavu u bilo kojem trenutku."

"Cijela povijest sastoji se od toga da jedan čovjek pokušava oduzeti nešto nekom drugom čovjeku, a to obično ne pripada nijednome od njih."

"Nesreće zaskoče one koji ništa ne slute, često silovito, baš kao i ljubav."

"Kako se usuđuješ pomisliti da poznaješ moje srce kad ne razumiješ ni vlastito?"


Andrew Davidson - "Vodoriga"

„Добро дете иде из школе право кући, мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, а не звера лево и десно. Кад дође кући, остави пажљиво своје књижице, пољуби старије у руку, па седне на своје место.”
„Кад полази од куће у школу, опет тако исто: иде мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, и, чим дође у школу, остави своје књижице и седа мирно на своје место, а ручице опружи на клупи.”
Видите ђаче: мирно, слабачко, десном руком држи књижице, а леву приљубило уз бутину; лице му смирено, глава му повијена земљи (пун класић знањца), гледа с толиком пажњом преда се да већ лишце добива смешан израз; иде, то јест помиче ножицама по један сантиметар, не звера ни лево ни десно, иако мимо њега врви свет на све стране. Никакав предмет не сме, нити може, привући његову пажњу. Тако иду и друга деца; пуна их улица, али једно друго и не виде. Улазе тако, управо умиле нечујно у школу, седају свако на своје место, испруже ручице и седе тако мирно и таквог израза лица као да их је фотограф спремио за сликање. Ту туве сваку реч учитељеву, и опет на исти начин измиле из школе. Ето, такви бисмо ми изгледали да смо били сасвим добра деца. Стрини се та поука много допадала, али ми нисмо могли потпуно по њој да се управљамо. Сваки је од нас грешио, ко мање ко више, и због тога је, у ствари добар, учитељ кажњавао ког мање ког више.
— Молим, господине, овај трчао путем!
— да клечи! — пресуди учитељ.
— Молим, господине, овај гледао кроз прозор!
— да клечи!
— Молим, господине, овај се разговарао!
Пљус шамар.
— Молим, господине, овај скакао!
— Без ручка!
— Молим, господине, овај певао!
Опет шамар.
— Молим, господине, овај играо лопте!
— да стоји!
„Било једно несташно дете, па се попело на дрво и с дрвета се омакне, падне и сломи ногу, и тако целог века остаде богаљ.”
„Било једно неваљало дете, није слушало савете, већ је трчало улицом, па се јако озноји, дохвати га хладан ветар, те назебе и падне у постељу од тешке болести. Његова сирота мати је многе ноћи бдила над њим и плакала. После дугог боловања дете умре и уцвели своје добре родитеље. Тако не раде добра деца.”
„Једно, опет, несташно дете шетало по улици, па га ухвати нека зверка и свега га рашчерупа.”
После сваке прочитане поучне причице учитељ нам објасни и протолкује поуку.
— Шта смо сад читали? — пита.
— Ми смо сад читали како је било неко неваљало дете, па шетало само по улици, а искрсне нека зверка и дете рашчерупа.
— Чему нас учи та прича?
— Та нас прича учи како не треба шетати.
— Тако је.
— А какво је то дете што је шетало?
— Оно је неваљало и опако дете.
— А шта раде добра деца?
— добра деца не шетају, па их воле родитељи и учитељ.
— Врло добро!
„Било опет једно дете, па седело у соби крај прозора, али друго дете гађало голуба каменом из своје праћке, и не погоди га. Голуб одлете весело, а камен удари у прозор, разбије га и погоди оно прво дете у око, тако да му око исцури и остане довека без ока!”
— Какво је оно дете што је седело у соби близу прозора?
— Оно је неваљало и опако дете!
— Чему нас учи прича?
— Прича нас учи да не треба седети, јер то раде само зла и неваљала деца.
— А шта чине добра деца?
— Добра деца не седе у соби где има прозора!
Свака се причица тако лепо објасни и из ње извуче корисна поука како треба да се владају добра и послушна деца.
Добра деца не иду, не трче, не разговарају, не пењу се на дрвеће, не једну воће, не пију хладну воду, не излазе у шуму, не купају се, и — већ ко ће све то набројати.


Радоје Домановић - МРТВО МОРЕ

...Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onoga ko ju je napisao i dušu onih koji su je pročitali i živeli sa njom. Svaki put kada neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kada neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jača...



Karlos Ruis Safon - Senka vetra