Tema: Miodrag Pavlovic - Poezija

Zora u Koreji

Veliki uzdah svetla
na ćošku, kao što reče pokojni ujak
na vodenom obronku Carigrada,
gospoda u crnom dočekuju zoru
s brojanicama u ruci, na terasi.
Grožđe zri.
Hod na smrt miriše.
Nad pučinom se diže jezik koji gori
i oblak ukršten,
u srcu klija nov početak,
oko konaka se viju ptice i konci.
Stefane, časovnici zvone, piši,
(možda se jutros poslednji okreće vodenica trnja)
piši: sjaj je dolazio iznebuha,
iz svećnjaka većeg od planine,
trnuli su žitejski magneti
i svi su imali strpljenja:
zarobljenik duha i rđa na krstu,
trava i pećinski oči bdenja,
i vasilevs kome skidaju krila,
svi opijeni bistrinom
gasili su vreme.
Ubogima sviće odavde melem-dnevi:
sunčeva svetlost puna mesečine.

Zmijobija

Svake se godine spusti s brda
na konju belom ko đurđevak
vilin konjic u gvozdeno poprsje obručen
i propne se pred srebrnim velom koji ga
suzama gleda.
Šaka mu ko školjka dodirne harfu
i drhtavu usnu kćeri kneza.
Potom prilazi zmaju
za koga se dobro zna da stiže
iz nekog smrdljivog ugla vaseljene
i da mu snau čini jedinstvo
raznih smrti u stoglavom čudu.
I tog gada, dakle, vitez ozaren
ubi svojom lepotom i kopljem
i zapeva s gore hor devojaka
u njegovu slavu.

S glavom na ramenu zore
on skromno ide dalje
i seda pod usku hladovinu kedra.
Tu ga dohvate pauci i sluge
i pocepaju mu telo u snoplje
i glavu mu s posebnom brigom
uzmu u radionicu i muče.

Pa sad razumi ovaj svet
videvši njegove ključe:
taj koji odseče glavu caru-zmijurini,
ljubljen od bogova,
rastočen bi u mravljoj kiselini!

Bogumilska pesma



Traže moju glavu.

Sve što na glavu liči
bacaju po livadama na hrpe
i noću gaze konjima.
Zemlji otvaraju okna
te vade srebrnu rudu
što glavi proročkoj slična je,
pa je obese o hrastovo granje.
I oblake kad ljudski pokažu lik
čakljama svlače i kopljima bodu.

Traže moju glavu
a nisu ni čuli moju reč.
Kao guja bez otrova u glavi
po gudurama ležim
nemoćan da svoju kožu promenim.
O kneževi pijani
što me sa bedema vrebate
zar mislite: neće moj govor
dalje od lokve moje krvi?
Zemlji sam blizak,
ona bolje pamti reči no krv;
u nedra ću joj kazati, zagrljen sa zovama,
sve što o ljubavi znam.
Mali je vaš mač
da čitavoj zemlji glavu poseče.

Epitaf slovenskog prapesnika



Zbog starih naših pesama
u novoj me ovoj veri
otpadnikom i vragom nazvaše.
Stare su napeve kao burjan trgali
ne bi li crkva tvrđe im stajala,
i mrzeli su na mene!

U bedi minuh,
po mraku sahranjen,
ko čarobnjaka me snevaju,
ne ustah ja iz groba!

Ni sada ne ustajem kad me bude -
strašni sud li je, šta li je -
kroz progrizene uši mi viču:
Ustani nekrste i telo svoje pokupi!
A gde da ga nađem, pitam ja,
zar je lako setiti se telesne građe
u buci koja ruši lagume lobanje.
Otklonite svoje trube anđeli,
mamuzama ne gazite po humci mojoj
vojnici nebeski!

Ja ostajem gde sam
u zemlji jezika mog,
neću da mi se na vašim saborima sudi,
ni da me pod otvorena nebesa bacite
na hladno rešeto večnosti.

Drugi nek' idu bogu na istinu,
meni je moja rupčaga dobra,
zemlja je ko runo
i kosti u potaji pevanjem se plode.

Bečići



Na vedroj obali talas po talas dobija oči
i gleda kroz prozor sunca ruševine što nestaju bez traga;
danas više nema zida dok hodim da me sretne.
Žal se odmotava, pesak po kostima kruži, trava
sad gori pred ulazima neba; boje su ostale istovetne
na posudi vidika koja pliva posle davljenja noći.
Među tvrdim slikama sad znam dokle mi dopire snaga
i gde su planine, gde topli ponori, gde cvet koji progledava.

Nestalo je i drevno kube, - još pučina liči na knjigu
i dnom su ljudi legli u odorama zlatnim; čelom
okrenuti ka meni, šareni šljunak po njima se kotrlja
i pretvara ih u žbun, u pticu il' neprotumačenu sliku
po kojoj se gazi do kolena. Voda me sastavlja s telom
i talas mi raste ko potomstvo, do pasa. Ne vidi nas niko
inače bi se reklo da smo goli, odvde je tuđe oko mrlja;
horda pokojnika talase gleda pomoću dubokog glasa.

Ja ćutim da se sačuva lepota. Bik me sa oblaka gleda
i zove u kolo, uz ruke mi se penju usne
te drage i neznane zveri koja govori rogom.

I vraćam se duž ogromne džigerice mora koja raspreda
istu klopku mirisa zanosnih i oštrih; u vodi je sve dobro,
klečim da postanem šljunak najpre svojom nogom.
Krišom se vraća zid i hram se u vazduhu gusne,
već ležim na dnu; ruke su moje postale strme hridi.