Ana Magda - Poezija

[Persefona27]

Pevaj!

Molim te pevaj, ptico, pred zoru što me slama,
gde čitav svet se smerno iz tmurnog počinka budi,
mi smo prognani davno, pod nama je žrtvena jama,
i kažu da nismo više vredni ko drugi ljudi.

A vrednost, ta mera stara, što vagu života ljulja,
nikome nije znana po svetlom nebeskom sudu,
i svi se činimo samo k`o pomahnitala rulja,
što naopačke ganja već osuđenoga Judu.

I nismo više ništa! Ponor je ime stekao,
po natrpanom ljudstvu što stalno u njega pada
u samilosju božjem, a jednom je pesnik rekao
da smo junačkoga roda u ovoj dolini jada.

Pevaj, prognana ptico! Život još mirno teče
u ovom belom gradu gde nas beznađe guta.
I nismo više ljudi. Vekovi slave kleče,
u prašini pred ničim na krvavom temelju puta.

Ana Magda ( Iz zbirke poezije Pepeo davnih)

[Persefona27]

Uništiocu

Ti donosioče bola, Anđele gnevnih bića,
da li ćeš prići pusto u lutanju koje slama,
ili ćeš otrovno seme toga božanskog pića,
sliti u uho onog na kome počiva drama?

Mi smo u zbilji lutke, konce nam Bogovi vuku.
Nebeska ruka stroga, okrutnu igru seje,
i tom se gigantskom snagom do pakla smerno tuku,
božje i đavolske sile, krvave epopeje.

Nije na meni da nosim poruku Evine krvi,
što utisnuto spava i gnevom se Bogova kuša,
cela je zemlja telo što modro proždiru crvi,
a u njemu se odraz svega početnog gnuša.

I mrak nas u mreži guta, smerno umove davi.
Mi nismo više živi kad život kunemo silno,
u orgijama noći gde uništenje bića se slavi.
Otrov, čoveče, piješ koji kulja izobilno.

I nisi stvaraoc sveta, ti narcisoidni stvore,
te destruktivnom snagom nemoj da pleteš strune
uništenja života, ti biće što ga dvore
sve sile prirode koju, opsesivnom voljom kune

Ana Magda ( Iz zbirke poezije Pepeo davnih)

[Persefona27]

Pun Mesec

Vesniče tužne noći, što moje potresa biće
na paramparčad lomi, deo đavolskog tkanja;
modrim je usnama tvojim krv moja jedino piće
što preko tela lije, i punom se mesecu klanja.

U vihoru što vrti veče i izvija kosturske šake,
ja spuštam glavu noći gde mesečev odraz je beo,
na njegovom mrtvačkom telu okrugle opažam rake,
i ništa nije živo dok cepam krvavi veo.

A ti i ja smo bili. U nekom drugom svetu
što možda je nosio tajne i moć opažanja smeo,
u rulji leševa koji razdiru ranjenu petu,
jednom crnilu ničeg, što mu se Lucifer kleo.

Vesniče nedorečenih snova, pun mesec zjapi u noći.
Svi smo ogrezli u krvi, i život nas sopstveni slama,
dok bledo dotičeš čelo sav silan i prepun moći
istinske, shvati: davno nas dvoje odnese tama

Ana Magda ( Iz zbirke poezije Pepeo davnih)

[Persefona27]

Igraj Saloma!

Uvijaj telo što bledo blista,
na mesečini purpurom obasjan sjaj,
lobanji truloj i punoj glista,
vuku te usne, prokleti raj.

Igraj pod velom što smelo pleše,
pod krunom tmurnom caru tvog doma,
željom što srca crvljiva teše
sve učinjene kobi. Igraj Saloma!

I šakom lepom, kud` svila teče,
paukovu mrežu istkaj dostojnu guja.
Devojko, budi spremna da ovo tamno veče,
označiš pečatom svojim, mladošću koja buja.

Igraj, igraj Saloma!
Odbijanje dostojno ljubavi nije,
onog što nesvestan duševnog sloma,
zenice tvoje đavolske krije.

Srcem kud` strah i zanos teku,
okrutnom klicom carskoga doma,
da glavu božjeg proroka seku
zahvaljujući tebi. Igraj Saloma!

Ana Magda ( Iz zbirke poezije Pepeo davnih)

[Persefona27]

Tužbalica Beogradskog Psa

Prolazniče gordi, Adamovog roda,
zastani dok hodaš pokraj mene nemo.
Ja ne tražim više od hrane i vode,
i od toplog mesta na kome bih drem’o.

I kad žuriš negde, pogladi me malo,
dok gledam u tebe sa očima nade,
koja slepo traži nekog kom je stalo,
k’o na mene misli i na moje jade.

Sugrađane ljudski, nizašta nisam kriv,
dok veselo mašem repom, zaista tražim malo;
Ne moraš da me voliš, ali poštuj to što sam živ,
jer do života svakog uvek nekom je stalo.

A ja ću dok skitam nemo, po ulici beznađa,
sa večno budnom nadom voleti ljudski rod.
Jer se u mom napuštenom srcu mržnja nikad ne rađa,
a u mojim se psećim očima zvezdani vidi svod.

Ana Magda ( Iz zbirke poezije Pepeo davnih)

[Vesna]

Svetlonoši

Javljam ti se uništeno vreme,
u zabiti zakrvljenih klica,
moćnim ću ti učiniti breme,
koje nosiš nakaznoga lica.

I ti stvore, što sudbinu crpiš,
nerođeno dete kletih mora.
Svetlonošo, koji ludost trpiš,
ti vesniče van vremenskih zora.

Javljam ti se na granici nade,
gde tišina u ludosti pleše,
moćnim ću ti učiniti jade,
jer slabići spokojno se teše.

Ništavnosti, gde te bivstvo pruži,
kretaćeš se zavezanih spona,
mesečare, koji ludo kruži,
nad glavama kosturskih kolona.

Javljam ti se, ti prabiće kleto,
znanje tvoje neprobojno leži,
u snovima zazivam ti leto,
čija sumnja ka svetlosti teži.