Tema: Oskar Davico - Poezija

Oskar Davico - Poezija


Oskar Davičo (18. januar 1909, Šabac – 30. septembar 1989, Beograd ), najmlađi je pesnik u krugu nadrealista. Nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik javio se rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac ( 1928 ) i (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova TragoviČetiri strane sveta i tako dalje (1930), pesma u prozi Anatomija (1930) i brošura Položaj nadrealizma u društvenom procesu (1939; koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U toj njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja.( 1938 ). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. “Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesmehumora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, “Detinjstvo”, u stvari mali humorno – realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno – ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, “od gorkih nigde nikovića”. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju.

Apoteka


Na ti ovaj pogled s tri baterije sna
i uzmi još krišku anarhije želja
namazanih puterom i medom. I na
ti još krišku ljubavi i krišku veselja.

Čekaj. Uzmi još tu krišku zazubice
s pljuvačkom bumbara, dugim postom gatke,
kap budućnosti s nenašminkanim licem
i krišku smrti, njene ruke glatke.

Još čekaj. Na ti krišku jedne teške tačke
u kojoj se ne sekući se već seku
snovi i dela krvi ubilačke.
Pomešaj to u sluhu, popij u mleku

i baci sve u reku.

Baš-Čelik

1.
Sanjao sam ga.
On ima ruke od gvožđa i runa,
a usne od debele i hrapave gume.
Zubi su mu stene,
oči od liskuna,
u kosi
nosi
zverove i šume.
Dopola mu lica
vilica što žvaće,
ona što se isprsila
i nadnela nad svetom,
vrljava, što se nadima i istura sve jače
i hoda
i gazi vilicom kao petom.
Korakom čeljusti sto sela pregazi,
gluv za naš vrisak od grla do oblaka.
On pogledom vatru ledi,
vodu pari,
devojku unakazi
kad iz svog čardaka
izlegne
i pođe u lov, gde kida glave
i rska kosti, gde žvaće srca i srče creva,
preživa livade i crepare rujave,
i senke lelujave
u grlo na levak leva,
dok se ne napoji, dok se ne udvoji.
Tad zube čačka rebrima dece,
grabuljama ih drlja
i turpijom oštri
da glave
bolje rube
kad sutra
nova
naselja pokrlja.
Tad dimnjake lomi
i kadi zvonare
čađu i škripom
mrgodne fabrike
i goni
svetačke i druge utvare
da traže vojnike
što kolju vojnike.
2.
On nije ni sunce, ni mesec, ni zvezde,
ni oblak, ni orao, ni leptir, ni rovac,
on je suva pustoš iza najezde
skakavaca, sinovac noža, udovac
smrti, ubica naše strasti, mladog vremena
što pade u cvetu pesme pod slavolukom dolaska,
on je bolest gradova, lež pastirskih plemena,
on je Baš-Čelik, Baš-Čelik od čelika i praska,
on je kost u grlu, on je troma mora
vrisak u snu, skok kroz prslu opnu snova,
on je plač bremene žene, poniranje izvora,
mukanje steonih krava kraj zaklanih bikova.
3.
Prijatelja nema, on užase treba,
užasnut i sam ko zločin na oštrici.
Korenje ga čuje kako u grobnici
viljuškama grebe tanjire od srebra.
Ne pati što ne voli, sam sebi samom smeta
kad ruku pod ruku šeću ljubavnici,
kada se zagrle on bi u groznici
bacio crni pokrov preko usana sveta.
Jug naš golišavi, rođeno proleće,
ptiče što još prvi, u navike vreba
i gađa, kad baca brda smrti s neba,
moja vedra rebra, nedojeno drveće.
4.
On je veliki gazda, on ima puno zlata,
on ima puno slugu i puno argata,
on ima puno ruku i noge bezbrojne,
i svuda se za njega po svetu biju vojne.
On je Baš-Čelik, patrljak mraka,
steg prašine, lelek noći, krik druga,
glad veća od sebe same, zubata, opaka,
pošast krda, beli otrov, crna kuga.
Nad nama on vlada, strahom nas davi,
ne znamo kad će da bane, noću ili po danu,
petli kada blisnu il’ mesec kad se javi
da kolje decu plavu, tu prolećnu, mlečnu hranu.
Baš-Čelik, Baš-Čelik, konopac o vratu,
kuršum u grudi, lisice na ruke,
glad i žeđ i rane u miru i u ratu,
i tuga i bol i muke i muke.
5.
Usne mi nemaju zvuka,
one su najtiša luka
cela od kaučuka,
sivoga kaučuka.
Međ usne mu jarboli brode.
Brodovi do njih dohode
prepuni mladih sanduka,
čamovih, malih sanduka.
U njima gmižu crvi,
pod zavojem od pamuka,
a crvi siti jauka
teku na usta muka
iz mene, iz celog puka.
U njima besni Baš-Čelik
i pendrekom maše kapelnik
tišine, taj ženik
smrti, zao: crn i velik;
zao: krv i čelik.

Činjenice

Sećaš li se ovog što i sad vidiš?
Sećaš se, ova noć, ova škrgutava peć puna ljudi bez krova,
i pitanja koja ih jedu kao da su od hleba,
ovo strujanje, ovo liptanje, ova noć,
ovaj najdublji urlik sumnje, ova Španija odsečene glave,
ova noć, o, Španijo,
prva rano korotna, ova noć bezglave izdaje
nad nevinim ušćem reka sklupčanih
u grč neproziran; ova noć Sutjeske
nad zemljom koju sam rodio; ova noć
nad trudovima koji me gužvaju u krpu
udarenu i seku viđenim
i kolju nesavršenstvom svega
što može još opstati; ova noć
s iščašenim očima nad pomerenim kamenom
ispod koga su izgrujali svi crvi davno zakopani; ova noć
nad životom posvećenim jednakosti; ovaj bruj
struja zvezdanih; ova nakostrešena savest
nad perjalim mramorom duše; ova svestrana noć; ova pitanja
što stavljaju sve pod svoj znak, od zastave do groba,
od dimnjaka do ruku što su ih digle,
od milicionara do pijanice; ova noć;
ova prosjakinja koju izbacuju iz kafane;
ova oteklina na prosjakinjinoj nozi s predrevolucionarnom još
prljavštinom; ova prosjakinja pala u blato sasvim sveže;
ova noć koja je zasipa dok ona odlazi, ostavljajući za sobom
isfronclane tragove psovki koje kelner ne čuje, koje
čujem; ova noć; ova ipak mogućnost svanuća;
ova nemogućnost svetlosti;
ovi stari ožiljci prokrvaveli;
ova mladost zakrpljena bledilom;
ova novatorska noć koja kupuje njive od sindikalne nagrade;
ova noć – što je daje u polufeudalnu napolicu; ova noć Međeda
koji štedi bele pare udarništva; ova noć
Alije koji pijan od ruma krlja lignit; ova noć
što pamti staro i ne upija lako novo bugačicom svesti
mokre još od salvi novih povelja i misli;
ova noć bezobzirno
neprožeta mitrovačkim štrajkom glađu, nepropeta
krvlju lepoglavske bune, noć horizontalna; ova polegla noć;
klecavih kolena od umora, straha, alkoholne pare; ova noć,
ovo spoticanje preko bordelskog semena i rigotina
prošlosti i izbljuvaka »Kičeva«, »Bosfora«, »Soluna«
i ostalih
krčmi gde sinovi radnog naroda grada i sela svršavaju noćas
među brabonjavim steničnjacima kelnerica
kao da svaku pobedu
treba slaviti na stari način; i ovu;
ova noć rozrogačena od kljenuti nemoćne; ova
kuplerajska noć od nekad, ovo opet isplutalo
Nekad; ovo podrignuto vampirstvo uprkos teškim otkosima
koji su pritisli gradska polja, sva bojna;
ova noć
nosača koji mesto jevtine džibre šljemaju
uvozni konjak; ova noć
u kojoj živi proleteri pod parom komina
besplatno povaljuju
na lupine limuna uspaljene ravnopravke po pisoarima
mesto da odlaze na sobu sa zaraženim pevaljkama
kao nekad
kad su, zapenjeni, protiv noći robijali, umirući,
prijatelji zdravlja
i neprijatelji ove noći sasvim španski bolne
uprkos razlici:
ni podlost nije više monopol bogataša u ovoj noći
izjednačenja zla; u ovoj vrlo noći
u kojoj se ništa nije izmenilo; ova noć,
ovo malo, ovo ništa što se izmenilo
uprkos drugoj stotini novih dimnjaka u pet godina; ova noć
s dvesta visokih i tankih vratova što se dime
nad neizmernim mrakom; ova još uvređena detinjstva
što se dižu sa siromašnih ležajeva;
ova glad pozelenele krvi; ova noć;
ovo još uvek moguće očajanje koje prinosi revolver slepoočnici;
ovaj gnev koji se baca na zemlju i grize suvu koru kaldrme izbalegane; ova glad;

ove nesrušene straćare nepravde; ove neraskrčene još ruševine duša izbombardiranih
i opoganjenih primitivnošću izotermisanom; ova noć
izromponpirana neukusom koji oglašuje
da bi se neko ženio
pod uslovom da je devojka nevina, ali sa znanjem
francuske konverzacije i sviranjem u klavir s engleskom
mehanikom, ali skojevka, sa prvoklasnim
karakteristikama, ali proverena
i bar s jednim starijim bratom poginulim za slobodu; ova noć
slobode za koju se ginulo da noći ne budu više ove noći
u kojima se juriši ne prepoznaju
pod guravim munjama, ispod
tog sevanja malograđanštine na sve strane; ove
noći unakažene sekretarijatima još uvek ugojenim nad bedom što
bledi od siromaštva ispunjenog uprkos snovima
izvršenim
a neispunjenim; ova noć
što ujeda mene i ne samo mene u njoj; ova noć;
ovi udarci nogom u uspavano čelo, u revoluciju; ovi
udarci kundakom po njenim očima u patroli; ove
bakandže svim potkovima zarivenim u nežnost lišća jedne
nove osećajnosti, u još krhku kičmu jednog
ljudskog oduševljenja pred prvim klasovima pravde; ova noć
i šta? ovaj rastroj među skelama nad ušćem; ova noć
i šta? ovaj nered građenja s grudima raščerečenim do utrobe
u haosu stvaranja što liči na rušenje; ova noć
s mistrijom sličnom nožu i još više bisturiju; ova noć
što vadi svrgnutim carskim rezom iz materice stvari
moju želju za svetom koji je ispljuvan;
moju sumnju u njega koji je lakiran;
moju volju da bude kao što dolikuje njegovom fetusu
koji se tankim vrežicama hvata za još pritke snova,
koji još uvek sisa krv iz dojki
budućih rana i mogućih poraza
što nas, možda, još uvek sve čekaju za uglom ove
sutjesne i džombaste noći; ova noć;
ova smola gustih misli što već gube krv;
ova smola mislene krvi; ova noć
zazidana u Skadar mog tela
samog i ne samo mog
i ne samo – samog; ova neutešna noć; ovo
goloruko siromaštvo;
ova noć da ga tu ne bude; ova noć,
sećaš se?

Činjenice

- nastavak

II
I čemu uteha kad se ovih dvesta dimljivih vratova ovdašnjih
ne mogu pružiti ni za pedeset godina do kraja gubera
ispod koga sukljaju dvesta hiljada dimnjaka
nad jednim drugim kontinentom ugnutim od oblakodera
koji vire ljudima iz prsluka što ne puca,
tamo gde radari izoštruju sluh ljudima i zidovima
uvek uglatim,
gde televizija produžava vid, pakardi – korake,
gde frižideri, parkeri, helikopteri, elektroni i darmoli
rade mesto omladine. Ona žvaće gumu i vodi ljubav,
igra košarke, jede i spava u noći bez ovih zebnji
izvijenih u muke pitanja bez odgovora, u ovoj noći ovdašnjoj
i budnoj.
O, noći ovdašnja i ova,
gde su tvoji spavači, gde njihovi roboti? O, noći
ovdašnja i ova,
gde pasu stada tvoje nade? Ali znam, tu
neće pasti kontinent obilja izebran podrigivanjem.
Druga obilja ja hoću, noći ova i moja,
druga obilja za druge gladi ove i moje. Njima
ne trebaju po dve porcije ražnjića da zasite jednu glad;
ne trebaju nonstop-bioskopi,
dnevna karta za utakmicu, nasušni strip
i ostala mehanička sredstva za ubijanje mašte u vremenu,
da bi bila obilnija.
Druga obilja hoću i druga zidam
da zadime kroz dimnjake ni iz čega.
Obilja hoću koja počinju od nule goloruke i golotrbe,
kao ova obala nad nevinim ušćem kojim su se još lane vukle
starozavetne magle proljetnih poplava što dime bez vatre,
kao ova noć prosuta duž obala pod čije su se vrbake
još zimus zavlačili grgeči i klenovi skrivajući se
ispred iskusnih alasa koji su ih lovili na bućkalo nasleđeno
od svetog Petra; ja hoću obilja s iskustvom ove noći,
bez riba koje su se dale uhvatiti;
ja hoću lovce koji će biti
čovečniji nego što nisu kad jesu;
ja hoću ljubav na pomolu
kroz vlakna ove noći između bucova bez iskustva;
ja hoću obilja u kojima ćemo biti jedno
sa svim što jesmo i nismo,
a ne prastari
apriorni šarani nesitosti što trzaju na dim udice
misleći da svaki se dim dimi
njih da ugosti vatrom što se jede.
Ja hoću obilja koja znače
da je mrtvom odzvonilo. Obilja
još neodzvoneća, ja hoću svet bez naslaga
prošastih nevolja,
bez hladnih noktiju koji grebu,
bez mrtvih zubala što ujedaju; ja hoću obilja
u kojima su šine samo privremena nužnost putovanja; obilja hoću
u kojima će sve ergele konjskih snaga industrijalizacije
služiti da i oni koji to ne smeju, budu
slobodniji nego što se zamisliti može
i u Americi, ove noći, na primer,
i u Rusiji što plodovima jeseni
kao da Oktobra, na primer, nikad nije bilo;
ja druga obilja hoću,
drugu noć: jednakost podignutu do strasti osvešćene
pravom na ponos i ljupkost; ja hoću
sva ostala prava obilja srdačnosti
čije elemente tek treba pronaći.
Ja verujem u inventivnost čoveka
koji ume da misli slobodu do smrti
što je još uvek prvi plotunski odjek reči sloboda,
što je prvi smisao reči ŽIVOT, čije se ruke i duša
iskupljuju u ovoj noći iz istih karika
pomoću kojih se sećanja na robiju hvataju
za lanac sećanja na juriše, hvataju
za osećanja unutrašnjih metaka i eksplozija
što ovim časom otvaraju slavine krvi
da na čelu budućih časova ispišu
zadatke još nerešene. Treba nastaviti, o, robijaši
ugrađeni u gelender tog dana još nepostojećeg; o, mrtvi
ugrađeni u stepenice koje vode ovamo, treba nastaviti gnev
i brzu spremnost na žrtvu, preciznost
osećajnog iskustva, proizvodnost
lucidnosti na samrtnim mukama. Treba i vas nastaviti
u ovoj noći. Ona ne počiva samo na temeljima od praha
mrtvih. I drugi je cement potreban životu
da bi se duša uspravila na dve noge
i digla čelo nad zaostalošću savladanom, da bi se
uništilo siromaštvo;
zidanje da ne
bude osveta što će uprkos prividnosti
sprečiti uzdig čoveka. Ka novom? Ili novog?
Neka se varam,
ali znam zablude nužne
kao svitanja, neizbežne kao ova noć
s mamuzama naoštrenim o tocilo istine
koju ne vidim od mraka,
koju osećam u ovoj tami što mi širi čula
da bi se pravilni zaključci već sutra možda
svrstali u zablude. Ili prekosutra.
Ne mari, istino, krećem
onom što mi se čini
da neizbežno jesi.

Činjenice

- nastavak

III
Tako sam uvek prolazio,
uvek tako polazio: nikad sasvim siguran,
a ipak kao da to jesam,
čvrsto uveren u večnost nalaženja.
Nisam. Svejedno.
Da nisam verovao snovima više negoli zidu,
zar bi se iko probio kroz usku bušu samice
ustalasanom horizontu čovečanstva?
Zid je opasavao, ali vidici su čekali
izvan ćelija da ih otvorim na neviđeno.
Igram istu igru
da grune svet lepši od onih što su se dotle valjali
limbama želja. Znao sam. One su korbačem žudnji
ubrzavale galop stvari,
zatvarale krugove postojanja
zasvođenog u kupole crkava pod kojima crkava
svet bez izlaza uvek kad se život veže
za stub nepomičnosti,
uvek kad se pruže usne za ostijom članske knjižice
za koju se ne izgara sto nasto i ne gine
sto nasto. O, zablude lakoće,
i ja sam stupao pogrešnim horizontom. Teško je
bilo izneti se na vrh kule. Istina
ima svoju, jeste.
Ona ima svoj vrh, jeste.
Ali ti znaš samo staze s leševima sa strane,
samo stepenice siga od kapljica znoja. Svejedno,
napred. Napiši nov letak
o visokoj peći jednakosti koju dižeš; namesti putokaze tako
da iz svih pravaca dovedu jednom vrhu
radnike i ostale
studente koji još testerišu i mlekadžišu i garderobišu
i instruiraju. Ne smeta. Oni bi opet prvi put
jurnuli na barijere i rampe i zabrane slobode kao što su
njihovi stariji to činili, o, Španijo,
prva rano mladosti u onoj i ovoj noći madridskoj, o,
Španijo osvećena Sutjeskom
u ovoj opet izdanoj noći u kojoj izdan stojim, opet
rešen na sve, ali ne na izdaju snova o sebi i svetu. Iskustva
me znaju. Ona stavljaju sve u sumnju
izuzev moje smrti,
izuzev mog puta njoj u susret,
izuzev moje upornosti da razumem slobodu,
izuzev moje volje da sebe ne izdam.
Ne mogu
i kad ne bih hteo,
kad ujedala ne bi
ova noć
kojoj prolazim
da prođe.

Ćelija

Ćelija smradna, ćelija gadna.
Majko, majčice draga,
Tvoja draganja, nežnog majkanja
Željan sam. Izdaje snaga.
O, majko, muke. Ako me ruke
Tvoje mrtvoga prime
Hoće li suze, pasti na uze,
Hoćeš li reći: Sine?
- Sine, kuni me. Skote živote,
Uze mi sve moje drago.
Možda je krao, možda je klao,
Ipak, moje je blago.
Ne, nisam krao, ja nisam klao,
Za slobodu ja sam bio,
Za slobodu veću, za ljudsku sreću
Za život o kom sam snio.
Za život mio o kom sam snio
U borbi ja sam pao,
Za bolji život crni se život,
Za život, život sam dao.

Detinjstvo

Odjednom,
kao kad otvoriš prozor
uletela je u mene lasta jedne devojčice,
kao kad digneš zavesu
polila me svetlost u suknjici
odjednom …
Ja joj nisam video lice
a tako sam je mnogo,
tako sam zavoleo
odjednom,
kike
njenih prstiju na klaviru kome je krivo
da mi se činilo
da svi dečaci
od blagosti,
u mene, reke, uviru
i da mi posle
iza oka
čisti i meki
mali dečaci
izviru.

Dan

Sporo prolazi dan u čekanju.
Ali to nije čekanje.
Dan ne prolazi, samo sunce zalazi.
Dan, to sam ja.
Dan, to si ti.
Mi ne možemo da prođemo.
Ljubav?
Za to te treba poznavati.
I ti mene.
Ovo je želja.
Želim te.
Sad.
Ali želim tebe.
Samo tebe između milijardu žena na svetu.
Sutra te neću želeti – možda.
Dođi zato, molim te.
Bilo gde bila.
Ne misli rđavo o meni.
Ja te volim…

Hana
1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.
Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.
Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.
O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravom Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam razbio,
plaćo sam od svoga detinjastog novca.
No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,
da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.
3.
Hano, barko moja, zaplovimo put tropa
u prašume međ pume, zatigrimo se u leta
Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta.
Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme
bes mora osedla ponovo i rastavi,
iskapi i progutaj, izabrana, vreme
što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,
da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna
šikneš i osvežiš jedra iznemogla.
O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,
ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.
12.
Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,
odrpane prevrate i ljute koprive.
Živeću ko pećine, ko zveri što pate,
ko svi čije su oči uvek žalostive,
jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati,
a žele sve spoznati, grliti grljive
golje, što sakati, zebu golovrati
i znaju žar dati za snove nasrtljive,
da u miru umru, iz petnih žila da žive
i pevaju pesme kao grom grlate,
do kapi da iskape devojke pohotljive,
do kraja da sagore usnice mesnate:
da se ne povrate iz koščatih daljina
na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.
Nesigurnost
Možda je u šaci senka. Možda je.
Ja sam jedno vrlo rano proleće u tunelu perunika
I jedan hrast što gleda kroz ključaonicu
Kako šljampavo mašemo suncu neodvojeni od visibaba,
Leptireći pred izlozima za kojima žive, žive, žive
Životinje s dušom od pilovine.
Možda je u mrvi noći. Možda je.
Pogledam li u staklene oči ptica što se mrgode,
rašire se vrhovi čioda, pocrvenim:
Zaboden već
U dve leve zenice zaglušene lutanjem van prošlosti,
I dve desne naježene disanjem bez vazduha.
Možda je u kapima straha. Možda je.
Ja sam jedno perje razvedeno od krila.
Ja ne znam da budem što sanjam da jesam,
Ja ne znam da budem iskustvo, ja padam
Kroz prozor u krilo što me ljubi…
Odjednom znam nenađenom usnom, čini mi se,
U usta da poljubim usnu nepronađenu. Čini mi se.