Tema: Oskar Davico - Poezija

Pijanstvo

Pio sam mleko, na dim je mirisalo,
na rublje plavo, na stope po ledini,
na različak i zrak koji je disalo
nebo i kim i čovek u dolini.

Bilo je snažan jablan. U njemu su dahtale jele
oznojene. Mirisalo je belo na ptice pevačice,
na sneg u vrtačama kog nisu odnele
ni kiše, ni beli vetar, ni lude kresnice.

Bilo je toplo kao sunce, kao disanje, kao krilo…
Puno sam se smejao kad sam ga pio.
Seo sam na kamen i tako mi je bilo…
ni da sam se od mleka do zemlje opio.

Pesma bacijarke

Noći, noći ravna, ej, tamni ponore,
vetre zamršeni u šibljiku leske,
maglo, noći hladna, moji prsti gore,
svaki nokat ko zvezde nebeske.

Tri crna meseca, tri kandže zločina
kruže mi prsima što kroz noć damare
i nadnose travne usne mesečina
nad čin sna, nas strasti što s mene krvare.

O, raskopčajte mi sa duše jeleke
nek mi se iz jeleka ko dim suknu dojke
da se ko poplave valjaju niz mrake.

Prazne su bacije, jače zalopojke,
jaranim tišinu, bratim duge sate,
čekajući zalud momke da se vrate.

Srbija

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem sta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.
Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje
i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama među šljivama
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.
Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mosta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.
Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,
ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruke, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?
Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,
bure u bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?
Kroz mukle lance dana, koža suvonjavih.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi – kora;
to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa – udari…
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari
I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.
Tužna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.
A đikaju deca u lazigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,
i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,
oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.
Sličan šumu
Ko stoji tu kraj mene, sluša, pije i prima
sve što u ćutanje uvre, sve što u tamu kane,
i list pao na oko i ispušene dane
i šum sličan šumu reke nad oblacima?
Ko baca mreže vida i bleskom oka snima
jata sardela i tele pri sisanju?
Kad zaspim, ko otvara u gustim snovima
teškim okom bika vratnice nadanju?

Sličan šumu

Ko stoji tu kraj mene, sluša, pije i prima
sve što u ćutanje uvre, sve što u tamu kane,
i list pao na oko i ispušene dane
i šum sličan šumu reke nad oblacima?

Ko baca mreže vida i bleskom oka snima
jata sardela i tele pri sisanju?
Kad zaspim, ko otvara u gustim snovima
teškim okom bika vratnice nadanju?

Ti si još dete

Ti si još dete, o, nasmejana,
i tako puna ptičijih šala,
igračku grla si mi dala
i šljive oka mokre od grana.
Sviralo živa, tako si čista
i žena, žena uzdrhtala…
Na usni si mi ugledala,
mesto poljupca, dva vrela lista.

Tragovi

Tragao sam tragom grožđa što zri od tvoje vreline
za čigrama grudi koje su moje bile,
kroz okna ulazio u tamu planine
i dizao prostirke senki koje su te krile.

Ne gledaj me crnog od bola, crnjeg od katrana
što kaplje preko leša dana i nedelja.
Uđi mi u zenicu, ona je maglom protkana.
Dve godine se tu beli tvoja prazna postelja.

Uđi, rasporio sam lisicu, u njoj sam zbunio pticu.
U ptici sam zaklao smrt u trbuhu pauka.
U pauku ujeo vuka, uplašio bauka
i skršio mu nogom rogatu desnicu.

I krv pitao: Gde je, gde je, gde je
ta neman, ta neman što smrt seje.

Tuđi poljupci

Izlasti iz grča svih mrtvih u tebi
dan s likom što neće u pokrov da platni
dok iz krušnih peći opet ne ishlebi
novih poljubaca koral okovratni.

A ja? Grob što ljubav odvezuje grobom?
Grlitelj vremena? Otimač o presto
slobode kraj tebe, u tebi, s tobom?
Ne znam ko sam. Lik mi iz zrcala nešto.

Možda sam svom liku sam ubica bio?
Ja? Ništa. Klackam se. Čas svodovi kišni.
Čas udar o zemlju. Je l’ se tad razbio
lik sna, lice nade? Uzleti – izlišni?

Ne znam. Reka teče. Smrt licu lik skine
i kaplje niz javu svom Savom što davi,
pa mi, neplivači niz oluk sudbine,
ni voleći nismo roditelj ljubavi.

Prelastim. Iz krušne peći tek ishlebim
a lik mi laneni u pokrov već platni.
Ipak, i bez lica, drhteći ja tebim
ja, tuđeg poljupca, koral okovratni.

U sumrak

- Reci mi smeh koji ne zna grč
gorčine?
- O ja sam muk i dubok vrč
tišine.

- Kaži mi noć što bolu zna
broj stuba?
- O ja sam san koji nema dna
ni ruba.

Volim tvoje ruke

Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.