Tema: Oskar Davico - Poezija

Kažem smrt a ljubim

Kažem – smrt, a ljubim usnom kao predeo.
Smrt ćuti, ja zvonim od starosti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

O, nikada takve strasti bilo nije
ko poljem te noći na ivici groba.
Ja nisam ljubio nikada silnije
tu rosu i tebe no u ono doba

kad su nam svrdlali meci i vrtlozi,
bol što je iz rana loptio na sve,
kad je brat prohodo na drvenoj nozi,
kad su nam vezali i oči i sne.

Tišinom? Ne. Pesmom srce moje vrije.
Ljubav je kćer čiji je sin imao sina
da odagna stravu iz zemlje Srbije
i ljubi devojke u kucaj malina.

Dim za žar, mir za bol, muk za reč – ja neću.
Ja pucam da ljubim tvoja vita rebra.
I ranjen ja tražim, ko sloboda – sreću,
ko dan – taj smeh pod prokislim krovom neba.

Raduj se, o raduj, radujte se svi
prkosu što cveta na oštrici more,
toplome zrnu što pod ženskim rebrom zri,
morima što okom devojke njonjore.

Reknem li – smrt, ljubim ko usnom – predeo.
Reknem li – kraj – zvonim od strasti buduće.
Pod tobom ja vidim grad mlad, uzavreo
i naše smejanje s okna svake kuće.

Kad pređem na san u vatri gorenja

Kad pređem na san u vatri gorenja
ruku moju hvata ruka strasno blaga
kraj mene treperi vedra moja draga
dok mi vihor čupa šume iz korenja.

Pod životom gori život snom te strasti,
šiklja mlaz plamena detinjasta, vita,
tuga kao majka zabrinuto pita
hoću li za ljubav ubiti i krasti.

Ako su ti školjke šumele, plavojko,
u noći nemira pesmom palikuća
- selo će još noćas goreti ko luča.

Ako su ti ruke drhtale, devojko,
za zlatom crvenim pod kim život vrvi
- s jutra imaš grivnu krvavu od krvi.

Kao bol, kao mrak

Kao bol, kao mrak
budi oštar, budi lak.
Kao krv, kao crv
budi živ, budi jak.

Kao noć, kao smrt
budi tih, budi duh.
Kao dan, kao san
budi voda, budi kruh.

Ljubav

Da li sestro, rasla na livadi
s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće
pa ti je lice kao da ga gladi
krilom senke leptir sto usnu proleće.
Da li sestro rasla kraj zala
pa su ti oči sumne kao more,
pa su ti dojke kao dva vala
što igranja ne umore.
Ili si došla iz topih ruda
iz bakarnih žica, iz tamne lave
pa ti je glas tunel pun čuda
a suza tela, nemir poplave.
Ili si rasla međ peskom zlata,
na dnu reke, u korenju vode
pa su ti ruke oko mog vrata,
dva mala izvora žedna slobode.

Neznanka

Kruži nad rekom našom
neznano nezvana.
Brsti nad našom
pašom
crna i zadihana.
Šestari iznad sela
neviđeno nečuta.
Leti kao bela
strela
žilama puta.
A noći mrtve padaju
bez mirisa, bez boje.
Zašto psi tužno laju?
Šta znaju?
Što se boje?

Nemir

Skoro će doći, skoro će proći,
skoro će prestati, skoro će stati.
Skoro će bednom, skoro će žednom,
dovoljno vode dati.

Skoro će biti svi ljudi siti,
skoro će, skoro će ljudi
imati kuće, zaklon od tuče,
od kiše i od studi.

Skoro će nestati, skoro će prestati
da se od straha ludi,
skoro će biti sve sto ću sniti,
sve što mi želja zažudi.

O, tada će, tada će
svud biti palače,
svud biće kikota, smeha,
sanjaće, pevaće ljubav i proleće
s cvrkutom ispod streha.

Na rastanku

Praštaj mi, dragano, so i hleb nežnosti,
senka robovanja pala mi na rame.
Ako se ne vratim, devojko, oprosti
krvi što će teći da ne bude tame.

Bunom bukte polja i dime se luke.
Grad je crn od bola što sve više boli.
Cela moja zemlja beži u hajduke
i gine da ljubi, juriša da voli.

S njom ja loptim vreo, pod krvlju iščezo
i pred zadnjom senkom kršim kosti gnevne
lancu, što nam zemlji ruke naše vezo,
svetle ruke rada, prste tako drevne.

Da ne dragam više? Da te ne milujem
ljubavlju što vri slobodi na kratere?
Praštaj! Na rastanku nju ti posvećujem -
zvezde i mog tela krvave ivere.

Nesigurnost

Možda je u šaci senka. Možda je.
Ja sam jedno vrlo rano proleće u tunelu perunika
I jedan hrast što gleda kroz ključaonicu
Kako šljampavo mašemo suncu neodvojeni od visibaba,
Leptireći pred izlozima za kojima žive, žive, žive
Životinje s dušom od pilovine.

Možda je u mrvi noći. Možda je.
Pogledam li u staklene oči ptica što se mrgode,
rašire se vrhovi čioda, pocrvenim:
Zaboden već
U dve leve zenice zaglušene lutanjem van prošlosti,
I dve desne naježene disanjem bez vazduha.

Možda je u kapima straha. Možda je.
Ja sam jedno perje razvedeno od krila.

Ja ne znam da budem što sanjam da jesam,
Ja ne znam da budem iskustvo, ja padam
Kroz prozor u krilo što me ljubi…
Odjednom znam nenađenom usnom, čini mi se,
U usta da poljubim usnu nepronađenu. Čini mi se.

Običaji sna

Čim probudim sneg pod travom,
pregazi me zob. U snu je tako.
Ništa ne možeš čuđenjem.
Raduješ se izgrebenih očiju. Samo voliš.
Nikad ne bih umela da naložim vatru
da me on ne obasja pre no što teturajući se
upadam u bazen zore
koja me produžuje jatima svega. U snu je tako.
Jos teže je donositi odluke protivne danu.
Kad ljubavi drugoj razapne zamke, one su od pređe
u koju me predući upreda. U snu je tako:
kad volim, ni budnoj mi ništa
beskraj ne može.

Osećam tu noć

Osećam tu noć
koja nadolazi
i plavi
proletnu dolinu dragih stvari,
kao vojnik
ranu staru
koja iznova
krvari.

Poznajem tu dugačku noć
koja će da nas
u dvojne redove svrsta,
tu padavičarku,
koja će zariti
kljun svog gvozdenog prsta
u srca puna glasova,
u grla puna krvi.
O, poznajem tu staru noć
koja će da podivlja
tek
kada se ostrvi.

Pašću prvi.
A ona će
iz braće,
iz voća,
iz pesama,
iz stada
iscediti suzu
veću no ikada.