Tema: Pero Zubac - Poezija

Pero Zubac - Poezija


Rođen 30. maja u Nevesinju, a već četrdeset godina živi i stvara u Novom Sadu.Prvu pesmu je objavio kao gimnazijalac, 1962. godine, u sarajevskom studentskom listu „Naši dani.“ Gimnaziju je nastavio u Zrenjaninu a studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prvu knjigu pesama „Nevermore“ objavio je u ediciji „Prva knjiga“ Matice srpske, 1967. godine. Objavio je i osamnaest knjiga pesama za decu, dve knjige parodija, trinaest antologija našeg i stranog pesništva i knjigu eseja.Na strane jezike prevedeno mu je šest knjiga, a pesme su mu prevođene na dvadeset tri jezika. Svoje pesničke prevode sa nekoliko jezika objavljivao je u našoj književnoj periodici. U preko stotinu naših i inostranih antologija zastupljen je odabranim pesmama. Izvedene su mu dve pozorišne drame i više scenskih igrokaza za decu. Najpoznatiji naši televizijski i radijski majstori režije na Zupčeve stihove istkali su nezaboravne radijske i televizijske emisije, u kojima su pesme kazivali naši najbolji glumci i recitatori. Na stihove Pere Zupca napisano je više dela klasične, popularne i dečje muzike, a na njegova libreta, kompozitor Stevan Divjaković, napisao je balet „Banović Strahinja,“ a Miroslav Štatkić operu „Lenka Dunđerska.“ U mladosti se oprobao kao televizijski voditelj i realizator velikih multimedijalnih spektakla. Piše likovnu i književnu kritiku i kolumne u našim nedeljnicima. Pesme i pesme za decu objavljuje u brojnim našim listovima i časopisima. Mentor je najtalentovanijim mladim ljudima u Republičkom centru za talente u Novom Sadu. Član je udruženja novinara Srbije, Udruženja književnika Srbije i Društva književnika Vojvodine i Internacionalnog udruženja dečijih pisaca i ilustratora sa sedištem u Los Anđelesu, SAD. Od jula 2001. godine redovni je član Akademije humanističkih i prirodnih nauka „Kneževa Ščerbatovih,“ Moskva, Ruska federacija. Dobitnik je najpoznatijih jugoslovenskih nagrada za pesništvo, književni rad i stvaralaštvo za decu i najvećih priznanja gradova Mostara, Vukovara, Kikinde, Novog Sada i Nagrade oslobođenja Vojvodine.

Aleksa se vraća iz raja

Od zvijezda satkan, iz beskraja,
Aleksa se vraća iz raja.

Ima li ikog, u čase sretne,
s dobrom na licu, s dušom, da sretne?

Hoće li iko, živ, mrtav, ko zna -
na Starom mostu da ga prepozna?

A voda žubori, mire jasmini,
gle ono djevojče nalik Emini!

Izašle lijepe Anke i Zore,
s Neretvom neriječ da prozbore.

Prolazi Aleksa sav od svjetlosti -
a nikog svoga, Bože oprosti.

Samo pazimo, ko sjene crne,
nas nekolko da ne posrne.

Blagajski derviši

Mladi derviši iz Blagaja
Viđeni jednom, s jeseni,
u noći kada su se pitomo
razmenjivale reči,
gde li su sada?

I Bog nad njima i
u njima, koga sam osluhnuo,
gde li je?

I konjanici koji su s pesmom
u brda kao u noć
zamicali
gde li su i pesma njihova
peva li se još u krajevima
koje i ova molitva
pokušava u dušu
zazvati.

Jedino će ostati

Tvoje će oko zaboraviti
moj neodlučan korak
i uho će zaboraviti
moj neobuzdani smeh
i usna će ti zaboraviti
moj gorak usnotok reči
i rame će ti zaboraviti
moj nesiguran dlan
samo će tvoja kosa
upamtiti moju ruku
koja se suprotstavlja
zamišljenom vetru.

Kad dođe čas

Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;

šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?

Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt…

Kalemegdansko veče

Pucala je zora kao kora
Noć se s mukom predavala danu
Grlio sam smrznutu Svetlanu
Pokraj Save na Kalemegdanu.

A sa vrha Nebojšine kule
Drozd je pesmom budio grlicu
Ja nabreko k’o topovsko đule
Sva mi dugmad otpala na šlicu.

A Svetlanu suncem obasjanu
Od te muke spopanuli žmarci
Pa mi tiho šapnula na uvo
-Mače moje jedu mi se čvarci-

Kasnije nas našli milicajci
Od idile osta samo slika
U stanici ostaše podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

Kao glad detinja

Čempres na Humu, tanak
kao svirala, ni do ramena
mi ne bi.

Mlad kao mlado proleće.
Zelen kao glad detinja.
Čempres već je, slutim,
visok kao uspomena
na ljude koji su minuli
a stajali su, svete li slike,
uz mene dok sam se
s njegovim mladim rastom
odmeravao.

Niko više od prijatelja
iz te slike živ nije.
A ja odlazim.
On, vidim, nadrasta
svojim tankim rastom
visoko zlo koje se
nad svetom ulicom
zavičaja
nadvilo.

Kad govorim o tebi

Jedem podnevna pisma,
pijem rečenice.
Ljudima iz tvog sveta
o tebi govorim.
Reči o tebi bude pigmente,
toliko sunca u njih
unosim.
Kada govorim o tebi
onaj sam dečak na
gimnazijalnoj priredbi
koji deklamuje srcem
koje se penje pod grlo.
Gušim se od reči
koje ne smem izgovoriti
a želeo bih.
Šta si mi
i kako.

Ljeto u prozoru hotela Ruža

Ako i ne bude zajutra
ptica leta na prozoru
bit’ će leto,
ako mimoiđe kiša
drveće pod našim balkonom,
biti će kiša,
ako ne uneseš vatru
u moje zimne osame,
biće vatra;
pevaju na vodi dečaci,
glas mujezina ih prati,
deca se kroz vrt predevaju
kao crne igle šutnje,
kroz jezik koji te očekuje.

Moja te reč dotakla

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.