Tema: Rade Drainac - Poezija

Pesma poslednjeg romantika

Možda se sve preživelo od grada do rodnog doma
U kolima na drumu
Utonem u iscrpljenu dušu
I kao dugokosi mladi svetac poljubim crvenu šumu.
Ništa nije ostalo nevoljeno i nepokopano večernjom mišlju
Nema traga gde nisu prošli bolni koraci
Kad pomislim na sebe
Žalosno mi u krvi usne njive i rodni šljivaci.
Čini mi se da dim iz lokomotiva pada na ovaj um
U kome žive mnogi sprudovi reke i pejsaži
Dušu i zanos kao da pokriva pepeo siv
Ja sam rekao sve i gotov sam da zaćutim
Sve dok sam živ.
***
Nisam toliko vedar u dobu vrtoglavih snova
Bole me oči od mnogih mostova i šina
Spreman sam raspadanje da proslavim u poslednjem ditirambu
Za večni spas olovnih tišina.
Spreman sam iskreno kao uvek da siđem na dno uma
Da premažem crnim sva plava obzorja
Da ubijem sve ideje revolta i grča
Da počupam reči od zelenog borja
I mrtav – bez duše – na rubu jednoga života
Da umrem kao vagabunda
U svitanju zore iza tuđeg plota.
No nikad neću zažaliti prošlost i nešto što je bilo
Ni za šta mi duše snovi ne vezuju
Ja razumem vreme u dnu mladalačkih bora
Pa perverzno se umire kad jutro digne sivo krilo
Iznad raznjihanih rodnih gora.
Pesma dekadentska tada struji kao skori crvi ispod kože
Lutah i snivah: misao ubi sama sebe
Detinje srce bacio bih na blede vatre
Što se u oktobru modrim bregovima lože.
Ej! da umrem obuzela me čežnja i želja
Mlad i bolesno lep kao rujne šume
Jer gadno beše krvlju pevati za svet
koji ništa ne razume.

Posmrtni marš

Ti nisi sanjao: život je sa elisom huktao na tvojim
pogrbljenim plećima.
Šta si hteo u Amsterdamu?
Gde se noć i dan dodiruju kada je pobegla tvoja senka?
Ludače! što nisi ravnodušno pio aperitive uz okna
kafanska
I bacio srce prezrivo kao kraj dopušene cigarete!
Čemu ti služe dirljive pričice Ninete iz Arla
Dok je još bila poštena i dete?
Ne misliš valjda Eskimima da prodaješ ideje
kao pertle za cipele;
O, ako si uobrazio da je jedini ozonski vrt
tvoja poezija
Bolje da se nikad nisi budio iz vinskog pijanstva!

Grad je pun upaljenih lula od dimnjaka
Razgovaraj sa pticama na žutim tapetima;
Kraj ulice neka bude konac sveta.

Bio sam admiral snova! ukleti mornar što u svakoj
luci čezne!…
Svirač na palubama pod senkama modrim
aprilskoga neba,
Okrećući halo meseca oko kažiprsta.
Kad si jednom u Kongo polazio iz Trsta
Na nož si kocku vukao za jednu prostitutku
iz treće klase.
Znaš već ekvatorske noći kao krošnje dozrelih limunova
I srp meseca koji je jednim krajem ulazio
kroz okno kabine.
A kada bi pijan legao u nostalgičnim groznicama
Glas ti je oporo zvonio kao venecijanske okarine.

Dosta sa čitanjem statistika epidemija i zločina
I sa gledanjem komada u tri čina!…

Plav si, plav si, mili, od voda i pejzaža
kao mornarska bluza.
Ugasiće se i crveni lampion tvoga srca;
Voz koji te poslednji ponese skinuće te pored groblja
U kome i veći ljubavnici čovečanstva spavaju
neprimećeni.

Rade Drainac

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog
ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave
petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!
Pijanac, kockar, ali nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazvežđa,
Slabi igrač na konopcu morala, ali zato izvrstan
ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto to sam ja!
Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!
Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni
žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava;
Upamtite:
To sam ja!

Rodni breg

Na peskovitoj padini nišu se tuje;
Pod njima bujni mravinjaci,
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze,
A koji put, kad dunu oluje,
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela,
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika,
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet,
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva,
Svetačkih i bosih nogu?…

Testament bludnoga sina

Prijatelju, umesto pozdrava šaljem ti jednu svoju venu!
Pogledaj u junsko nebo i veslom zaplovi po mojoj duši.
Tu na obalama, gde se nižu arabeske ladova, mladost spava,
Ogroman mesec mlad i u šumama tako žut.
Tada, zaboravljajući me,
Zapevaj za zorom drugom kad pođeš na novi put!
Zapevaj, da se jedan meteor odroni nad selom
Iz našeg kraja onom arijom neveselom,
Kad poslednji zaškripi đeram!
I petao će kriknuti uz vodenični jaz
Sa osušene ive.
Srce moje niz dve duge šine
Sa zornjačom rastopiće se u varnici brzovozne lokomotive
Kad niz daleke prerije mine.
Kao da si dahom oprao rane onima što na
kontinentima trpe,
Zapevaj! dok čežnjivo pružam ruke
Na neizmernim miljama gde je bol pocepao reči u krpe,
Da već mrzim luke
Gde odmaram telo.
Ako sam skitnica, bar zbog moga pustolovnog srca
Da mirno zaspim sa danima praznim kao dim!
Jer bolno je, bolno, majčina kap krvi uz oblake sa Karpata
Kanula na usne!
O, poljubi mesečevu zlatnu ploču,
Ćemane u selu i hajduka u gori!
Kad jesen brezove naše šume obavija teškim snima
Pomisli da sam nesrećni Ruđin
Što osamljeno luta dalekim drumovima…
O, ti što imaš ruke pune malja i južne
sentimentalnosti
Protumači moje snove!
Potrebno je u budućnosti da me neko spase banalnosti,
Danas kad pijem i menjam vozove,
Sav predan ogromnoj slovenskoj fatalnosti.
Proteraj čamac, niz krvotok moj pre no što mi kose osede,
Biće kao da je petao sa bunjišta probudio moje detinjstvo
Sa kljunom s one strane neba, zaboden u srce jedne zvezde
Od jutra blede!
Protumači moje ljubavi, bol i čudne dane
Lutanja bratstvom s polova na meridijan, -
Bog oči otvara onde gde prestaje moj san
Iz ove noći nezaspane!

Uobraženje

Voleo sam nekad bez potrebe da zamrsim stvari,
Kao što naopako u cirkusu klovnovi konje jašu,
Ali u krčmi,gde kiseli duvanski dim zidove garavi,
gde se čoveku svašta u glavi javi,
- Zašto u životu nijednu ja ne razbih čašu?

Mnoge sam noći u krčmi probdio,
Kući da ne dospem,
Često sam do zore pio
Da iz čaše ni kap ne prospem.

Vino za mene ne beše ko za ništariju drugu
Pohlepna navika sebe da uništavam,
U njemu sam mnogu svoju tugu
Umeo tiho da uspavam.

Samo mi jedno nikada ne uspe, makar i da se posrne,
Alkoholom da izbrišem čudan lik jedne žene
I oči njene crne,
Nekom teškom tugom bolno ukočene.

Na dnu čaše taj lik me je progonio,
I sve je zalud bilo!
Uzalud se ludo i krvnički pilo, -
crn se pogled na dnu čaše krio!…

Ako bi tada neko, ma i slučajno čašu razbio,
U srcu bi mi grdnu otvorio ranu.
Zbog toga zamalo jednom da nisam ubio
Neku bitangu pijanu.

Voz odlazi

Žene ove nose plavetnilo ljutog kamena u očima krupnim,
Ubio me mesec samoće i balkanske šume
Kad voz u vrbljak uđe na večernje oblake misli ostavljam
O bulevari i na mansardi slatki košmari
Žongleri iz zimskoga cirka i bedna balerina iz Šomijera
Dajte mi da dišem na ovim vedrim drumovima:
Ja sam brat fabrika, mostova
I sarhasta iz latinskog kvarta.
Boga mi, ako ovde ostanem
Umreću još meseca marta
Ili ću se ubiti na nekom sprudu kad vode promene lik.

Da mahnem rukom na naše žute stranice
I onako
Ozdraviću kad vidim neko pikantno venecijansko lice.

Tako mi Hrista, tužno u rodnom kraju
Umreću kao pesimista!
Nebo je naše lirsko kad oblaci dođu sa dalekih Karpata.
Ni umorne žene u kišna jutra na pragu biroa
Ni pesma pisaćih mašina
Od neke neodređene tuge
Meni se bolno u septembru pod mostom svira okarina.
O mostovi što vezuju sa daljinom u ovoj ekstazi:
Kao crnac na palubi broda za tugom gradova
Umreću tragično u kafanskom kutu.

Mrzim slovensku tugu kao na anzis kartama
Dušu bih hteo da oslobodim od vinograda i zvezda
Nebo je u bioskopu plavo kao likovi dece na keju
Pijan bih u neku zoru da prođem pored Ajfelove kule
Kad me duša boli da spustim glavu na dojke neke propale devojke

I ceo život u mrki dimnjak gordo da odenem
No čudno je samo to u mojoj mladosti:
Uvek na stanicu prispem kad voz krene.