Tema: Rade Drainac - Poezija

Ljubav, Marija

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.
Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
Kada će jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?
Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkačene revolvere!
Smej se!
Plači!
Često te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!
Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
Budalo! šta imas od beskonačnosti?
Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje,
Između svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen kreč muči te jedini san
Da se udaviš u belini života…
Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam između upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.
Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno priđi!
Priđi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.
Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o anđelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesečine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora!
Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.
Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glečerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokreće lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.
Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Čovek biti!
Čovek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.
Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost.
Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima
I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S večeri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.
Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu…
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?
Obećavam ti da neću piti!
Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli!
Obećavam ti… picu iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.
Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.
Marija!
Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja ću od nje sagoreti, Marija!
Ja ću od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlači u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.
Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!
Ljubav!
Ljubav!
Zašto putuju brodovi?
Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
Kuda to hukte zmijski vozovi?
I za koga cvetaju beladonije?
O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
Prevazilazeći i agonije?
Veliki moj druže!
Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi
I nikad da ne budem ništa,
Da isčeznem o pepelu njenog opraštanja.

Meteori tuge

Sutra jesenjim šinama sa čežnjom mrtvom za
ljubav i stihove
Opet ću poći umoran od sudbine i gladan kao pas!
Teturajući gradovima i vremenom
Pozdraviću svaku zoru što bedu otkucava u beo
mesec kao u stari gong.
Tako tužan životopis da se stvori,
Jadni moj pesniče,
Danas kad krv tvoja umesto tebe govori!
Oh, kako je simbolično moj život označen
truležima tuberkoloznog novembra!
Zvukom sa staroga klavsena boli me ta senka
skitničke mladosti moje,
U meni nedostižna tuga peva nevinom belinom
snežnoga decembra.
U jutro kad izdahnem sa čime ću se besmrtno vezati?
Ne valjda sa poezijom jednoga neurastenika kao
gradske svetiljke zanihane na mrazu?
Kad ovako mislim život mi biva neprohodna šuma
iz koje srce moje laje kao farmerski pas
iz stepe na mesec žut…
Odista! toliko modrih zvezda na bolnim zavesama
osamljene noći…
Čegarski život ulazi u mrak kao crni voz u beskonačni tunel!
Druže, čujete li me?
Umire jedno dete: -
Noćas, raskošno, u daleki okean padaju blistavi meteori
Sa moje životne komete.

Meditacije bez komentara

Intermeco:
Staru ariju na javanskoj gitari večito je u to doba svirao sused moj.
Nikad neću zaboraviti sećanja na dragu u zavesama jesenjega mraka
Godine 1926.
Na četvrtom spratu u ulici Svetoga Žaka.

*

Bože moj! toliko svirepe proze za bledu šaku poezije!
- Eto: duša me košta 3 dinara, nova sveska kriminalne biblioteke,
Prvi kiosk, desno, do gradskog pisoara.

*
Uvek se pekli tople lebove kada sam u ponoć prolazio ulicom,
Leb! moje poezije najgorčijii ideal!
Kada ću jednom sit, sit od ljubavi, sit od poezije i plavetnila okeana
Na platnenoj stolici preći Panamski Kanal?
Nikad, lutalico, druže!
Smrt ima samo četiri slova:
Zavesa pada između života i mojih snova…

*

Ehej! putniče, brate! što sladunjavo srce nosiš za jedan ženski žipon,
Upamti da je beda najbolja nenapisana knjiga!
Stoga ni jedan moj dah sa tugom ne zažali dojke u devojke,
No uvek s jutrom odnoseći noć i umrtvljenu strast iz kreveta
Lutah za večnom ljubavlju na četiri strane sveta.
I ono što me bolelo ne beše samo život moj kao piratski brod;
Pa verujem fanatično u pogano srce svoje.
Ma koliko katastrofa! postoji jedna božanska polusfera u mome bolu
Kao mesečev luk na osamljenom jarbolu.

*

Prevazilazim i Vijona u svojoj ogromnoj sramoti.
Kakav realistični izmet na mome tanjiru!
Svejedno! pet hiljada kretenskih liričara buncaju za zabavu buržoazije
O efemernoj lepoti!
- Odista, ja pevam na porugu današnjeg čitavog stoleća,
Na jednoj liri koja je grozno razbijena,
Haotičnom ritmikom do paroksizma, mada to nije moja volja,
A muza moja? bedni, lakoverni druže!
Veruj mi, to je jedna ordinarna drolja…

*
Ceo život mi je bio đubrište pod maskom poezije i lirizma:
Čovek koji je u poganoj krvi gajio pet hiljada bakterioloških svetova!
Ipak! ja sam pikador što otrovnom strelom pogađa, ne bika u toplo srce,
No tebe, čitaču, u levo oko!
Ne smeta što mi je mozak ustajala baruština
U kojoj srce moje peva kao stari žabac iz saksonske legende.
- Kočijaši! služavke! portiri i konji! uđite u pozorište!
Danas je život moj na sceni u svoj svirepoj nagoti!…

Ma boheme

Ukorak! mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.
O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!
Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke,
Dunje ranke, kruške karamanke!
I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu;
Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod
bogataških zastrtih prozora!
A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu
Senkom paukove mreže krstare iznad rodnih gora.
I sat kašlje sa tornja katedrale,
O draga, oči moje nezaspane!
Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem
izašao iz kafane;
Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane
Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!
To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače
noć da rasani,
Dani, moji dani, kao lišće razvejani!
Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;
Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola,
Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice
Izobličeno od potucanja i bola!
A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje,
Čežnje za daljinom,
Romantične ljubavi moje!
I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone;
Divna garderoba vagabunde iz mladalačkih dana,
Jeseni Pariza, noćiju Firence,
Sa čudnim srcem gordog Peladana!
A stara stričeva violina pokidanih struna
Spava uz uzglavlje nemim zvukom mesečine sa dalekih straduna!
I tu na podu kopne razbacane karte istočnog ostrvlja,
Stari uput mornarske astronomije,
Indeksi brodova što svake subote kišnoga novembra
polaze iz Liverpula,
Jedna ispijena boca rakije
I beli kišobran moje odbegle drage što sada služi
umesto abažura.
A šta je najbolnije,
Za vratima gde stoji lavor i slovenački krčag
Trune mrtav moj lirski san na ostrvu Fidži i
Melanezijski arhipelag!
Kao u grobnici egipatskih kraljeva na plafonu u
sanjarijama ispisan je životopis moj.
O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene,
Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene;
Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo,
Kao čadsko jezero osećanja čista,
Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije
trebalo nikad ništa da napiše,
U Adamovom kostimu bez smokvina lista.
O ne! živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme.
Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,
Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno
Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.

Naša ljubav

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet… izvan te kobne žene

U mojoj duši nema mesta za drugu.
Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,

Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.
Ne znam više da li je to ljubav,

Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

Nirvana

Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo:
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
Vidim svoju ranu.

Pritisla me stidna žalost
Ko olovna ploča
Nigde jedan vedar dan.
Slomila me tužna malaksalost
Na ljubav, život i san.

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
I umrem tamo
Zaboravljajući sve.

Pa kad me put groblja ponesu volujska kola
Kao nekad u mladosti
Nada mnom da zaplaču od istinskog bola
Bele breze tužne od starosti.

To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori
sinji
Otvoreni kao rane
Koje u ovoj pustinji
Gnojem kaplju na protekle dane.

Odgovor na majčino pismo

Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame,
natopljen suzama
Ni stari klen uz vodenični jaz,
Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama;
Majko, ja nisam zaboravio voštane tvoje obraze
i blago krilo,
Ni reči proste što mirišu na gorsku travu,
I sve mi je jasno kao da je juče bilo.

Još tebe jedino nisam oskrnavio u svom životu
propadanja.

Zato prostim jezikom tumačim sada
Koliko te volim iako si rodila u meni
Nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.

Nisam zaboravio, majko, dom i jasla u kojima sam
se rodio,
Ni kolevku punu slame u kojoj si me uspavljivala,
Iako sam svoje srce u krčmi propio
Dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom, o mojoj
sreći snivala.
Nisam zaboravio, majko, ni kad su me pljuvali
ni kad su me veličali,
Iako su u gradu opoganili reči moje,
Ja ljubim tvoje žuljevite dlanove koje imaju svi
poniženi i mali,

Pa ako sam sve prokockao
Majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca
za dlanove tvoje.

Otrovan san

Bejah tada admiral
Među katarkama na kojima bukti po jedan meteor,
Imađah samo jedan šal,
Cipele stare
I pod skutom paket sanja,
A južni vetrovi, ko španske gitare,
Obmotavahu moja putovanja.

O to čudno i ludo detinjstvo moje,
I te neustrašive oči zanesene!
Ta spazma i nadzemaljske boje,
Što mi u svakoj luci, na krilu,
Doneše žene!

Često mislim na jedan balkon ispod tamarisa,
Pod kojim se u fosfornom snu ljulja luka,
Sa kog mi punu šaku mirisa
I zvezda baci jedna bela ruka.

Te ne znam da li je to java bila,
Ili se pijanom morskom vuku
Pričinilo da umoran albatros, opuštenih krila,
Spava na mesečevom luku.

Pismo

Živ sam i zdrav,
Samo stanujem visoko.
Kroz krov stakleno oko
Gleda na Dunav.

Voda je pepeljasto – siva,
U podne od oblaka polilej,
U suton ladja se u vrbak skriva
Što iz Bakua za Nirnberg nosi petrolej.

Inače… jesenje boje u spektru dana,
A uveče krupna, zvezdana slova:
Noć je kao rana,
Noć je Ana Pavlova.

Koji put okno zatresu kiše
Kao bezbroj žutih leptira,
Tad na krovu džin neki počne da diše
I oluja na oluku zasvira.

Glavno je da sam živ i zdrav,
Mada stanujem visoko.
Samo jedno:ko reče da je Dunav plav
Kao kravlje oko?…

Poetika

Poezija je traktor koji zemlju ore
Negde ispod Urala.
- Otvorite prozore
I raširite ruke!
Ptica je posustala
Što leti iz gore.

Pesnik je Faust koji preobražava svaki lik,
Sa srcem u kom potoci šumore.
- Dovoljno je da pokrenem jezik,
Da se svi prozori u gradu otvore.

Svečano rasparah sve šavove poezije, -
Preda mnom je gola Dama!
Na bistrom nebu Polinezije
Uplašen mesec kao lama.

O vi,
Kojima srce nikad nije bilo kišobran za gromobran,
Praznoglavci na kockarskom ruletu istorije,
Upamtite!
Približio se veliki dan
Kada poezija u psiho – fizičkoj hrani sveta
Preuzima ulogu kalorije.