Tema: Rastko Petrovic - Poezija

Nešto što ne bi trebalo da znam

U ponoć kad pođem ulicom sam, sam,
Ulica je suviše široka i crna,
dva prozora su svega osvetljena,
U ponoć kada pođem ulicom sam, sam.

Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.

Da je majka rekla kćeri: “Zatvori, promaja je!“
A kći spustila vez i ustala i pošla prozoru
I pošla i zatvarajući videla nekog da prolazi,
Koji joj uznemiri dušu duboko i nasmejao se duboko.
Sedela je pred majkom, sedela nekoliko hiljada godina,
Onda joj rekla: – Ako ti je promaja u mojoj sobi,
Što ne ideš u svoju? A majka uzviknula: – O, kćeri!
I obeznanile se obe u ponoć kada prođem ulicom
sam, sam.

Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.

Kada je umro krevet broj 8 u sobi broj 9,
Doktor da je otvorio leš. Ptica zapeva na grani,
Devojka zapeva u bašti. Doktor trbuh proseče,
Izvadi bubreg bolesni: O koliko je veliki!
I bi mu milo u duši što će i takvog imati u zbirci.
Ptica zapeva na grani, divka zaplaka u bašti,
Doktor je spustio čudni bubreg u teglu!
Sve bolničarke behu tu i dva čistača bolnice.
Mirisalo je na jod i mnogo vate.
Bol zatvorio u teglu a šupalj leš izdao
Porodici vrlo ucveljenoj što je čekala. Kola čekahu
Pred bolnicom: jedna za doktora, druga za mrca. Noću
sam, sam.

Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.
Da sam u noći, i u životu i svuda uvek sam, ja znam,
ja znam.

Ovo o jednom pesniku

Čudo Gospode, veliko čudo!
More: ono, ono! svud more!
Mi smo se peli uz planine
A kroz granje i kroz gore
Modra,
Strašna – riblja – večera.

Čudo bože! ogromnog čuda!
Reči nam zvižde brže no kuršumi;
Bože, spasi dušu našu u prašumi!
Koračamo, a palac kroz poderotinu od cipele,
A oko kroz poderotinu lica:
Uči uglasti kostur kamena i sardele;
Pa uzbudljivije od ljubičica
Miriše ljuto mleko nepomuženih krava
Kroz planinu!

Ujed njegovog genija: iz tela
Izazvaće lučenje najljućeg otrova;
Ali jedna jedina reč, besprimerno sazrela,
Otpašće – ko smolom – s usnih uglova.

Pa deran koji pronađe ovo docnije,
Može l’ oprostiti mladosti ljubav za bundžije:
Pomisli na njega, ovu pesmu što krije
Tajnu naklonost; i zbunjenost ga trza!

Da li će zveckati džepom; umirati od gladi;
I on razgolititi reči da osramoćene beže:
Prezrivo se cereći, odbiti ma šta da radi;
Bogohuliti danju, pod pokrivačima se moliti – kad leže?

Uzeti ga treba za ruku pa izvesti u polje,
Da tamo zaboravi sve pesme
I čak bol svoj koji ne beše dubok:
Te noći bi jeo više i spavao bolje,
I ne bi osećao da mu postelja zagriza bok,
I da je život dug.

Ali pred zoru, preko svih gubera, ubiti treba
Pesnika; da ne poteže ličnost svoju iz detinjstva:
Kao slučajni, zamešeni, kanap iz hleba
Kim neće nahraniti nikada sebe, kao ni zverstva!

Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,
Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci;
I, ne izlazeći više nikada, hoće
Da izbegne – bar večno – toj gnusnoj kazni, toj hajci.

Al’ zalud! u očima električnu viziju,
U ušima zviždanje ubice-prostora, lokomotive;
Dva-tri sumnjiva stiha, istoriju:
Odnese; a sa telom ujede – nepogoda – neizlečive.

Zatim se probudi, pogođen od udara,
- Mesto utroba da ga obavija, eto sudar:
Teška misao, tek dovršena u njegovoj glavi,
Stade da, nedonošljivošću svojom, umara.

Oseti se beskrajno nesrećnim; opor i star;
I da će ivica što se plavi,
Odviše širokog sveta za ugroženu mladost,
Da ga kao najbednijeg skota umori…

Tek tog trenutka On poče da govori.

Ponoćne delije

Kroz čarnu goru oni jaše,
Kroz čarnu goru oni zure,
Sa neba kaplju puste ure,
Ponoćne delije kroz noć jaše.

Dragane divne svoje čini
Istkaše čežnjom po planini;
Kroz granje zvezda sjaj se lije
Po putu jezde žar-delije.

Gde kopne ponoć rujnog granja
Šapuću daljnjih reč dragana,
S rukom na srcu koje bije,
Nad konjma snijuć san delije.

Tu besne zveri izdisanje,
Tu kaplje krvi lišće krije,
Dok projahuju kroz sve sanje
Ljubeć kob svoju kob-delije.

Konjici ko da njini vrani
Ne tiču tle zemlje gora
Već da su oni novi dani
Bez sjajnog zraka i bez zora

A grdne senke što se vinu
Ko da su senke konjskih krila
Što pođu sa njih u visinu
Kroz jarku svetlost zračnih svila.

I ljubav naša čak ih skrije
Od nas. Ni topot više nije
Dokaz da behu noćne ure,
Minuše mračno kob-delije.

Jarki pastiri naše paše,
I tolka čežnja, žal i tuga…
Nad zemljom tamnom kud projaše
Svodom zasvetli nova pruga.

Pustolov u kavezu

Ne ličim ni na hrast, ni na propeler,
drukčije proždiru parobrodi
okean, sunčane senke, modro granje.
Da li ironiju ili osnaženje na život novi,
proleće, sad mi donosiš?
Neukrotljiva je tuga za mladošću, nesavladljivi drumovi;
probuđena na košare skočila moja želja,
čeka; roguši se, nigde nema nikoga.
Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga,
pouzdaću se samo u svoje ruke,
celivaću goru ili hajduke,
komični potok što žubori.
Ubiću kakvoga gnusnog sanjalicu,
mesto senki zasaditi mu zeleni vrt po licu;
to krv iz mene govori!

Sitosti, sitosti, svuda na hiljade!
Ta zadovoljenje pohote samo uspe da me načini čudovištem
što drhće, dahće, zviždi od trbušnosti i zasićenja:
ne znam (šta me se tiče!) da li priroda onda mora da me prizna,
ali je prevazilazim.
Kao ogromna plazma sred dahtanja,
žvaćem oblake zelene, šuštave,
sva moguća društva i slave
komika su tada;
pa da opštim, zaboravim da dajem ugovorene znake,
već se utapam u besprimerno otupljenje,
i varim, varim, podrigujući svu tu zbrku koja mnoge očarava,
pa iako čudovište bez oblika, bez sklada, ja ipak nadmašavam.
Ovde na ovoj postelji zatvaram geografiju:
nema više dužina, širina; samo nogu,
ruku; sve se širi!
Ima takve neke moći u meni da samo jedno mogu;
sve je utopljeno: beskraj, pustolovina, manastiri,
moj život mi sija kap zvezda izdaleka,
i sve ono što treba da se nastavi čeka
da je prvo ugnjavim pesnicama, pa…
Nema više ljubavi za čovečnost, već dahtanje.
Više držim do tvog tkiva no do života,
i ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa;
sa tobom počinje životinjstvo i kanibalstvo,
zbog tebe neću stići trezne svesti ni umreti,
moj trbuh nije mogao još svariti grudvu krvi i mesa.
Mesto vrba, udove i creva prostirati na Cveti.
Tako visoko peo, tako duboko ronio u blato!
Čovek,
kom dadoh prijateljstvo
u vremenu propinjanja ka savršenstvu,
ili da mu se smejem kroz sva čuda zauvek,
neka se seti da sam lovio medvede iznad jezera,
drhtao, pisao pesme, hrkao sred oltara.
Kad bih hteo ispričati noć
lova s lovcem mačem na divlje svinje,
nijedna mi muza ne bi mogla zadojiti takvu moć:
trebalo bi iščupati celu noć tu iz sebe
kao basnoslovni mač;
nastalo bi krvoliptenje za slikom
koju utisnu tada noć i lovac Mač;
pred nama leže mrtvi vepar, vetar i tolike zvezde.
Gle, sipam krv, zvezde i salo u ovaj pehar;
možda i preterujem meru alkoholstva … ali
od planinske vode ja ne nađoh nigda misli trezne…
Valjda bejah i snob…
ali posle svih velikih ekstaza,
otupim čak i dosadu da shvatim.
Ne, ne! Zar ipak samo komad boga, bačen u svet,
nemajući nikakvog srodstva sa onim što me okružuje.,
i kevće, i laje, i tuguje,
taj komad džigerice bačen za hranu psima,
i predaje se najzad nekim veličanstvenim zanosima
rastrzanja; ja imam toliko genija
da bi dvadeset manekena postalo od njega duhovima,
pa ipak ja hoću da pušim tela, a mnogo me briga:
istorija.
Šta istorija! šta Kaledonija!
Retko da nisam drugi, da mi ime nije: Neko,
da ne pevam:

Jedan poljubac dug na njena usta
koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće,
poljubiću je tako često na prsi,
jer se sanja o devojkama koje zadrhću rano,
i kojima je uz oči zelene dano
da im noć odnosi glas kao šešire,
kao pad teške hladne vode.
Ti, čiji sam sad ženik, koja govoriš hladno o smrti,
dok su po tebi barbarstva moja slovenska
i njini perunski vrti,
svojom kosom kao vencem me uzvisi:
da u poljima jelisejskim kojima budem šetao
moja senka uvek mirna bude,
izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude;
da kad pođem na zbor među negdašnju slovensku gospodu
uz sela mirna ili uz vodu.
kada zboriti im budem stao:
veličanstven i gord da sam na tebe, ponosit kao šumski petao!
Stihovi, nosite me daleko od ove zemlje:
u mukama me za bolji život rađala majka,
radi višega otac je sa ushićenjem plodio;
život mora da je drag, a ljubavnom da se stremlje
kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio;
nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka:
za njom, o za njom, stihovi moji, budimo hajka!
Budimo hajka! Evo druma po kom gazimo puk ljudi,
na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje:
osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi,
ali upravljenom unapred značenje mora da je čudno bolje;
beli se drum u beskraj sve više izmeđ borja,
sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi;
briše pesma moja: to oblak češlja kosu gorja.

Trenutak makar samo – daleko od ove zemlje,
jer čini mi se da mi se opet zbivaju one čudne stvari
što kao da se prikradaju sa drugoga sveta;
usta mi evo puna krvi, a usna napeta,
raspinju me užasni bolovi i sram,
grudi poblede a trbuh zažari;
a uvek sam tada u gužvi neke gomile, pateći sam,
bolničkim kolima odvode me na giljotinu,
stazom blatnjavom iz koje izniču žene.
O! mrzim, mrzim da mi otkrivaju istinu,
da sviću dani i da gledaju u mene!
Gde sam to sada?
Verujte da je onda tek ono: kad me dosada savršenstvu vodi,
onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven
u čunu koji jezerom sivim brodi,
i pun junaka čija pada sen
na vodi. O, ponekad mi se zbivaju čudne stvari,
kao da se spuštaju sa drugoga sveta:

dok me ponova ne obuzme veliki vrtlog strasti,
sve žuto, crveno, zeleno pred očima;
tamo, gde je nekada bio dugački vidik planina,
jedna noga, jedna glava, jedno smejanje bez trajanja,
mnogo zlata, zlata i rasputanost časti,
moćna uzletanja, u krvave kaše, utapanja.
Nema više želje, već da izbrišem postojenje,
da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine,
nema više ni duboko plavog ni planine,
samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati,
biti gnusna, ogromna, drhtava plazma:
a time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.

Preinačenja

Tako opori mornar pada u more
strmoglav,
Otčepljujućeg naglo primio ga i život,
A nagrizaće ga do zore
Tajanstva, i sva ta ljubav zamiriše na jod.

Jedino zbog ovih razderanih obala u rukama,
Kukavico, zadrhtaćeš zar opet!
nimalo strpljenja da prkosiš mukama,
Pljuni! Savladaće te pesnicama svet.

Stari mornar strmoglavljuje se u more
Čep majke, s glavom naniže kao u život,
Otčepljena boca krvavo vino toči u zore
Tajanstva, i rasputanost, gle, miriše na jod.

Od rođenja je crtao dragane u smrt,
Tako umirući ceri se nad albumom;
Mornaru moj, sav taj vrt
Mladićstva svoga ne poredi sa snom:
Strašan jedan krik razbudi tvoj pad!

Pa zagnjuren, zagadiv pučinu, iz prošlosti očima,
Odeo si beskraj sa poderotinom u besmrtnost;
To nije kao kad si plave čakšire svoje
Krpio satima:
Neće svariti niko tu kost!

Iz tela bolnih i iz voća isisao si svetlost,
A potom sa rođenom jetrom izbljuvao to u besmrtnost,
Bio si pusta sprava za premeštanje stvarnosti:
Da li ćeš naići pritom na lik? spokojstvom da te ugosti,
Da spreči onaj krik opori užasa
negde daleko u večnosti (ujedom mračne otrovne tečnosti).

I iz zadaha posteljnog znoja i nikotina,
Ispe se kao rođaj po katarci,
Zatim se spusti do najmračnijih dubina:
Mi saznasmo za iznakaženost mu lica… al’ udarci!

Udarcem, čvrstinu neba zahvativši rukom,
Komad plavetnila odvuče za sobom:
Sada je njegov pad kao i grom,
A nebo sazrelo tako za more
Bujice neprekidno kaskadom
Izliće ceo svod do zore.

No mi ostasmo – trzanjem prirode iza smrti unakaženi,

Mornaru, tvoje – nesrećni:
No ne, ne, rad tvoje seni:
Mogućnost nove jave nas muči!
Pođemo na put ma gde, ne usuđujući se da osvrnemo glave,

I uvek pred sobom vidimo košulje tvoje plave,
A azur nikad više,
Ni čeljust tvoga dlana nikad više;
Želudcem zar svojim žuđasmo
za voćno tvoje truljenje i pad;
Uz tajnu tela kad zagrizosmo u okean,
Taj plod detinjstva kojim nam sazre san,

I koji daleka glad odbaci u naše krilo.
Tada i ono što bi već bilo
Najužasnijim grcanjem i da se snilo, tražismo zacenjeni:

O, bolno neko prapotopsko meso;
Drhtanju našem kao da si streso
U nedra, sa grana svojih mornara
Ti, Okean! – toliko saznah: GO,
I čas preobraženja neodložnog da udara:
Jednom kornjačom korom u dno mramorne lubanje,
A iznad psećeg sna, koga dogriza senkom granje.

Proletnja posmrtna lista

Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Što me mori.
Nijedna vizija nije nego vizija smrti:
Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti,
I ništenjem začas probudimo lepotu.
Zadremam večeras, gle,
Zauvek,
Pitajući:
Da li to sviraju mazurku ili gavotu,
Ili što drugo.
Zbogom.
U 11˝ opelo, crkva Sv. Marka!
Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Kad me mori.
Naš sin, naš brat, naš unuk
Nikad neprežaljeni,
Jovan,
Umre u cvetu svoje mladosti
Na dvadeset i prve godine rođendan.
U nedrima hraniteljke zemlje pobeleće njegove kosti:
Dok ucveljena majka isplakaće do slepila zeni;
O, jadni sine,
Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan!
Naš sin Jovan
Bio najbolji đak;
Od svih drugova ljubljen i mio,
Kao krin među devojke nosio muškosti znak.
U jedanaest i po opelo, crkva Sv. Marka.
Ožalošćeni…
Oči plave tvoje: njive malene neba.
Po kojima prstima sejao si zvezde;
I misli ti kao košute što se u toplini gnezde. Ali tvoje grudi!
Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza.
U dečaštvu džbunjak zeleni sveži,
U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza.
Kroz njih duše vetar ništenja i studi,
I uvek je noć u njima, Jadne tvoje grudi:
Samo u praznini što kao grozd srce visi.
Ne, Kaica Vojvoda više nisi!
Bolani Dojčin možda samo.
Ili ti je srce ptica što je nogom vezana za granu
U mraku:
Svaki čas trudi se da poleti, krilima zaleprša,
A onda je mrtvije obešena.
Kao hranu,
Proždire tuberkulozu.
Pod njom pustoš krša,
Rovitih stena.
Ili je jedini grozd okačen o lozu,
Kao sok iz tebe siše tuberkulozu.
Pod vrbama je pisao pesme,
Kraj voda je sanjao devojke;
Zažarene mu bile jagodice grozničave
Na pomisao: da jedne malene dojke
Nikada dodirnuti ne sme,
Pod vrbama tek zelenim, na obalama Save.
Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna.
Isto je prezirna i srca ledna,
Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.
Na adi prekoputa
Ljubila je baš tog trenutka, opijeno,
Jakog i milog jednog regruta.
I to je sve.
Ožalošćeni,
… do groba.
I na grobu će biti napisano da je bio
Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad.
Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.
To se dogodilo ovako:
Pred veče napusti dom,
A imao je tada godina šesnaest,
I uputio se najbližim putem kojim se lovci veru.
Do jutra je već stigao tamo lako
Usred bitke, kad se kršio najžešći lom.
Pod kišom kuršuma, pukovničku naredniku odnese zapovest:
Napred, na juriš! –
Jedini se kraj pukovnika nađe on;
Sam od jedne granate bi zakopan.
Svi držahu da je mrtav i počast daše,
A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan:
Napred, na juriš!
Bitka dobijena.
Bio jednom heroj i sam;
Doboši objaviše njegovu pobedu:
Pam, pam! Pam, pam!
Bio je jednom heroj i sam:
Pam, pam!
I to je sve,
I šta bi više!
Opelo, crkva Sv. Marka,
Saučešća primaju do groba ucveljeni.
Kakav je danas divan sinuo dan:
Na suncu se rascvetale sve ruže,
Život Jovana neki je daleki san,
Iz čamca gledam kako ribe kruže.
Pod talasima gledam kako ribe kruže.
Bacimo brzo mrežu, mili druže;
Kakav je danas plodan sinuo dan.
Bitka je dobijena,
Doboši zvone:
Pam, pam!

Putnik

Stanislavu Vinaveru

Kneže Potemkine izdahnuli u kolima na velikome putu,
Da mogu, kao ti, umreti na drumu,
Kad točak razgliba glinu žutu;
Šibaj, kočijašu, teraj carski u Strumu,
Ćut!
U tajnosti da ti poverim ime jedne zvezde
Ili jednog slova iz jedne knjige o prašumi. Ćut!
Ali heroj sam na drumovima:
Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još da putujem:
Ko ti reče, prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!
Ko ti reče Šar-planinu, kočijašu, drumovniče moj!
Znam: i ti si sam, i ja sam sam,
A psovka kočijaška, – pozdrav vetra zavičajni Odiseju na moru.
Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu,
Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru
Malje kriju jednu crvenu modricu… smrti.
Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Ne trzaj, Crnko, ha, ha! He, ja sam Jovanović Ranko,
I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma.
Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima
Crvenokoškog poglavice odnosi leš:
Na talasima se talasa crna kosa i mokro perje, bolivijsko zverje,
On preplivava okeane, –
Da l nad vodama, da l duž kinematografskih platana,
Ili po žicama telegrafskim? na mišici “amblem klana”
Zmija u čeljustima lavskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove,
Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove.
Opažaš li: sjajnih očiju kunu, opažaš li Hajduk-Veljka na topu,
Ili Dmitra Jakšića da megdan vodi?
Šest kraljeva špiritusa? Sve to brodi. Ko će poludeti prvi?
Tup, tup! kopaju ugalj ispod nas;
Klo, klo! to u Bečkereku piju kvas;
Bum, bum! u Timbuktu nove krvi.
Ako devojčica ponese tajnu u grlu
Da joj po šupljim grudima prstom dobošari kadet,
U šumi gustoj masnoj fazanku umrlu
Kozačkom igrom oplakuje svet.
No ljubav služi na čast silnim u vozu, između dve železničke stanice;
Na prozoru saksija s tri cveta, lice neke starice,
Na poljani iz amrela izviru četiri noge gole…
Branko, moj Branko, da li devojka, da li krin, da li mač,
Čistotom svojom prethodivši zoru,
Zaspaše u kutu oka ti? Klokoće izvor u
Tami. Eskimski čamci, koji klize niz vodu,
Otprate me svojim tokom do bolova – nebesima
Šesnaest hiljada robinja taru velikoga boga uljima,
Na dlanu mu engleska flotila njiše se:
Admiral, veći od palca, harangira Napoleona,
Vasiona rasteže se. Ako te ljubim pod vrat, šapnuću
Klevetu: ko ti reče mor-dolamu!
Mor-dolamu, crna hata, besna svata, ah, Koštano,
Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano,
Okupano. Oh, prokleta!
Ti ključevi violinski u jetri mi kote se, ko bacile Kohove:
Hanibale, Karavađo lopove, hajdmo, mili, da slavimo kanibalike.
Sad daleki svitaj produbljuje zeleni istok,
I Atlantik je toliko širok i duboko je u našoj žudnji tako,
Šarloiku i Odiseju da zapevamo, kad bi ko plako.
A zagrokta ko svinja kad je ko štroji:
O, ljubljena je lokomotiva;
Ta mašinovođa nij e ništa drugo
Do nož koji pod matericom zaboden stoji:
Garava britva kriva.
Jureći, uređuje i pomera ona polja, njen pisak to je zlih bogova volja.
O, juri, nek juri voz uz groktanje. I noć.
Noć, nastade savršeni mrak,
A kroz varnice što iz dimnjaka biju,
– Iz kiklopovog oka izleću zvezde, i on njima obavijen beži jak
Kroz Trakiju, Besarabiju i Ungariju; noć –
Da l leti moj voz? O, toliko varnica,
Kroz poludeli podmlađeni Mlečni Put;
Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva,
Međ noge tu prima poslanu ženu Boz, – i jedan mesec žut,
Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec žut
(U čijem li vrtu sultanske kćeri sad je skut?) o, ćut! o, ćut!
Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut.
Ah, bože moj, šta je to za mene!
Zar ceo svet, zar će na njemu sve to jurnuti kroz zrak;
Ja ne razumem otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke!
Pa zamišljen sam, a plah,
I ne znam, kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek
Onako jak … !
Iz jednog sudara vozova izlazim,
Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,
I smejem se: na devojku neku, što pogibe
Razgolićenih bokova –
Tako sjajna kao ptica sred purpurnih sosova,
Za malo golemog drhtanja,
I mladosti, sred krvavih sosova.
I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam
Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan
Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan,
I brat razbojnik užasan,
Krvopija, mlad i užasan.
I to zapisah ja kraj jedne reke …
I amin!

Zimski repertoar

Skok je preklane kokoši u nebo
Krv toči,
I revolverski pucanj,
To: gramofonska ploča,
U obrtanju , prstom svojim izazvati ariju,
To: gnezdo lastije u violini
Cele zime ostaće bez zvuka i bez ptica
Ta topla kuća selica.

U stanju da pođem za pukom,
Banda kroz polja kad zasvira,
Zamišljeno da živi o crnom
Luku, o hlebu i na senu:
O, na trulom plašću iza manastira!
U stanju da sanja pučinu crvenu
SUNCE, odsustvo četiri meseca:
Evo približuje se zima!

O afazija, o podnošenja, o mučna balkanska klima
Što vlada detinjstvom i snegom, i đonovima krvavo;
Siroti šegrt koji će noćas zaspati go,
Siroti balkanski vo!

Ne veruj, ne veruj ipak, u brlog, dim i tortu,
Zanosu novom begunac kad preda vizitkartu,
Prosjaku kome starom što čuva ulaz u portu
Kartu ovoga sveta! i jedan mišić za Martu
(Marta je devojče i dunja u ormanu);
U Indiji, u Kambodži, na Polovima, u Sudanu,
Svuda zima dođe u svoje vreme,
Svuda velike prosjake i sanjalice zateče bez spreme.

Spavajte, spavajte zajedno, kurjaci i magare:
Pejzaži izviru iz očiju i teku niz lice,
Suzni ogoljeni pejzaži,
Od savesti i mraza drhću ozeble ubice
Sa žudnjom izgledajući žandare.
Pa košulju mu ovu otesmo iz izgnanstva.
Da prihvatimo se njom vreline sunca,
O vi pleća gola sad u odmicanju begunca
Što kroz sve postelje proniže svoja kurvarstva:
Više go no mržnja našeg odsustva;
Ne veruj ni u sumraku u mlaz sunčani aorte.

Nedogled, gde, pljuje svetlost međ oblake,
Moje srce, još mornar, napaja sebe krvlju;
I sva ta prekomorska putovanja
Koja obviju glave u vidike ko u saruke,
A nadmu trbuh trulom ribom po ostrvlju,
Ne razderu rođenja senke, svirepošću granja,
Ne ublaže oporu pljuvačku dubina
No još natope sve solju gorčine i joda;
Ima cela jesen, da mi se muči na modrost voda,
I na trud prelaženja preko krivina.

Suviše tesan prostor da se protegli,
Suviše malo zvukova kojima da se zeva
Pod pokrivače oštre neba, kojima peva
Revmatični bol sumnje, besmo legli.
O, san je vampir pun gnusobe i krvi,
A buđenje te vreba razrokim očima;
Nesposoban da izgradiš biografiju, nisi prvi
Koji si žrtva otrovnih gljiva. Ima!

Ima onih što, iz spavanja, probude se pa vide
Nedogled,
Očiju plavih kako sedi kraj prozora,
I pre no što upiju ga u pogled
Naloču se opet sna i umora.
Ima onih koji odlaze
Pod plotove da olakšaju utrobu
Kraj razbijenih flaša, koji prolaze
I nađu se odjednom u grobu.

Ima onih koji proklinju!

A ja sam u stanju da pođem za pukom
Iz sobe svoje koja nema prozora,
Treba mišlju i voljom da ih probijem,
Sad je doba mraza, revmatizma i umora;
Tamo gde kroz tri oblaka puca iz revolvera
Dubina mokra koja zoru protera,
Mene mrzi da se uzbuđujem zato što umirem.

Postigoh li dakle dovoljno usavršenja,
I siromaštva čak uvodih li u čistine?
Ko je postio, ko razmišljao, kad nemogućna prekoračenja;
Ko, napušten od njuški, ne beše i od istine?
Ja!

Imah svoj južni pol, svoj Sudan;
Svoju košavu bar, koju ne delim.
Od sve čistijih obilja načinih plan
Proširivanja života – iz danas u sutra
Prošivajući sebe suncem (svojim; svaka motornost
druga: starija)

To:
Postoji revolverski pucanj iznutra
Što ubija.

NALIČJE: Opkoljen sa svih strana svojim samoubistvom;
Doći će proleće, puno blata kao i zima;
Proleće nosi pune džepove pištolja;
Razbijanjem čaša raskrčiti mesta ekstazi (zakon neprobojnosti);
Manje crvenila na snegu posle samoubice.

Zverstva

Da, čini mi se, smeću da pevam tvoje ruke,
Tvoj trbuh namagnetisani, tvoje grudi,
Na životvorjašče načine sa groktanjem ritmova!
Smeću – ha, neukrotljivče!
Da izvučem i sve hajduke
Iz pomrčine gde neki hrast kašlje ludi
Od drhtanja, pa prosipanja, pa bolova!
Iskaljujem se, evo, po tvom telu,
Udarajući te besomučno po licu
Izbijam jednu ljubičastu varnicu;
A tu mišicu belu,
I oblivenu krvlju i belu,
Umočili, majku mu! u apokalipsu.

Ne svojom mržnjom: oboje nebo mrzi,
Planina nas, dolina kičevska, i grlo to i gnjat;
I sve to biće ropac moj: grlo to, vrat! proklet! Proklet!

Pili smo do riganja i ništenja na muži, na vrelu,
Ne skidajući s usta mešinu jeda
Proključalu mišicu ti belu…

Ja sam čitao, kao u panici, zelenu livadu
Deteline, van sebe da nabavim ti Odlakšanje-Sreće,
Sve je ipak – da l’ prokletstvom u meni! – obećavalo veće
Osvete za krv, za jed, za ovu noć u vinogradu:
Kad izbezumljena od užasa ne mogade ipak pobeći od mene,
Ne samo psujući pokazivaše mi prsi od modrica šarene.

Plakah od ushićenja da si mi toliko žrtva;
Da uskoro će nas (i nas) taj pokolj naći…
Gde naći?
Kad naći?
Oba mrtva:
Majku mu! I ne uspesmo nikada postići vanmišićne ekstaze!
Već skrivasmo se pod klupe i porube
Zločinci! – tih neba,
Trčalo bi da nekim spasonosnim svetovima odlaze:
Ali oznojeni, naježeni saznavasmo za košmarske poraze!

Ko dići kotve,
Ko prekinuti lance, za velike polaze?

Zato smo čekićima razbijali svoje mišićne palube,
Zato smo britvama kidali užad živu sa krvi;
Pod katarkom oborenom zdruzganih creva izdisasmo tad prvi
A već se za nas rađalo i rađalo mirijadama novih crvi.

Tajna rođenja

O, crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! Kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća!)
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
Trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati – ha, divote! – i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
Dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad – koja je staza najkraća
Do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
Damara.