Tema: Stanislav Vinaver - Poezija

U biću

U biću je strasni skok
Što svoj čeka kasni čas,
U srcu je tamni val
Za bezmerja plamni sklop.

Ne ostavlja verni trag
Omađijan smerni šum:
Zarasto je živi put
U korova krivi san.

Val

Hoće li ceo obuzeti svet
Bregovi što pokretom potmulim
Glomazan valjaju val?

Obzorja su u talasa slutnji,
Ježi se život i prošlost,
Planinama kraja nema.

Sve je njihov drhtavi bruj,
Sve kleca, zaustavlja se,
Groznicom mutnom zaputio se um.
Mucanjem bunovnim sriče se vasiona:
Blizina, daljina, uzrujani lik
Nameće svoj brzi obuhvat,
Svoj krvavi strasni pečat.

Večnost

Mi smo tihu slut slutili
Što su magle obavile,
Prezreli je, premutili
- Osvojile tiše sile.
Duboku smo noć gradili:
Zanosile crne zublje -
Gde smo jeza krv sadili
Ovladale sile dublje.
Teška crna večnost stiže
Beskrajnoga obuhvata:
Koja ruža uzabrata
Biće bolnom blesku bliže.

Vijem

Vijem, vijem nezahvalno
Zanos sna i svesti cvast
U odjeka zlu oblast
Krijem, krijem prepečalno.

Čeznem, čeznem značenjima
Prekinutu tanku nit,
Greznem, greznem značenjima
Nepoznat i znamenit.

Gredem, gredem tajnom slavom
Ničji ne znam tamni kroj:
Trenutaka upokoj
Predem, predem zaboravom.

Krojim, krojim ostvarenja
Beskonačnu rukovet,
Rojim, rojim razvedrenja
Koren mi je ceo svet
Zanesen i obuzet.

Vekovima tice nas klikuju

Vekovima tice nas klikuju
Da um se pomrači, da duša svisne
Ali bogovi tamno likuju
I sumorno grane šumore lisne.

U jednu bi zaveru tice da vežu, da spletu i spoje:
Sva krila, sve pesme, sve zore i sve boje…

Od leta tičijeg do leta
Od sveta ičijeg do sveta
Nas dvoga samo se boje
Ne mogu da nas vide i čuju
Protiv nas zavere svoje
Bogovi grubi pletu i kuju…

Mrzak im duh i duha slast
I tica mudrih raspevana strast.

Vrhovna svirepost bleska

Skladovi idu do bezvučne jave
Jekova zvonkih zagrljeni val
Glasova reskih razgolićen sev.

Zapleti teže ka bunovnom trzaju
Kad otpočinje okvir da se lomi
I nije vlastan ni čovek ni Bog
Već divljih slutnji besomučni ples.

Misli se stiču kao razjarena jata
Što nose zvezdan razbukatali brod
Do onog časa bezdanih gorčina
Kad svetlost nije ni pomoć ni spas
Kad u vrhovnoj svireposti bleska
Utrne umlje i pradrevni broj.

Zanesi nas

Zanesi nas mišlju strasnom
Munjevitom lekovitom
Vrtoglavom slutnjom jasnom
Ka izvoru plahovitom
Ka izgaru vidovitom.
Rasklopi nam splet obzorja
Vode znanja i dubina
Razbesni nam neosporja
Razjari nam svih predgorja
Utrnuli grč davnina.
Ka večitom premaranju
Prebolelih događaja
Ka bunovnom pregaranju
Čvorova i odmršaja
Ka snu blesku i stvaranju.

Ratni drugovi


KAPETAN ŽIVOTA

Cele noći klokotalo je na sve strane

Budeći se u zemunici
Komandir, kapetan Života,
Naučen na zvuk
Utvrđivao je gde je zabuna
Gde se boje, gde miruju, gde nešto kriju
I kako otprilike izgleda raspored
I na šta sluti.

Za dugo vreme bila je ista svirka
Što znači da se ništa ne događa
I da ide kako je počelo.
I tako bi moglo u beskraj
A da ne pogine nijedan vojnik,
Mada hiljade ne spavaju
I možda misle da se bije bitka.

Poneki put promeni se muzika
Sasvim se drukčije objave
Gustina i retkost zvučne kiše
Osete se prazni prostori
Osete se brisani pravci -
I kao da je neka ogromna zvučna aždaja
Zapala u žagor
Pa se priseća i urla.

Opet se ujednačila grmljavina
Navikli se razmaci na razmake
Sve pojedinačno pretrglo se
I sve je neki strahoviti lavež
Jednog jedinog beskrajnog razboja
Koji tka neraskidano i nedeljivo
I zgranuto.

Kapetan Života bio je meraklija
On je bio muzikalan
Naravno na svoj ćatinski način.
Voleo je da sve dobije svoj smisao i propis
I da se zna na čemu smo.
A lov, pre svega, bio mu je strast.

On je osećao planinu kad zašumori
U jesenjoj noći
I kada i sam šapat drveća
I povijanje mladoga šiblja
Opominje na žubor potoka i jezera
I na srebrne mlazeve vodopada.

Njemu je odjednom bilo neizdržljivo
Zbog ove jednolikosti
Ove uvredljive udešenosti
Ove varljive saobraznosti
Kao da je tome on jedini kriv!

On je ustao
Isposlao je dve patrole
Kao hrtove na zveri.
Dao im bombe i naređenja
I čekao da otpočne hajka.
Najzad se osetilo
Da se jednolikost muti
Da svirka i paljba dobijaju
Neki strasniji zanos

Neku užurbanu složnost,
Da je neko nekome ušao u trag
I da se razbio u paramparče
Onaj gromoviti i strahoviti
Ali prazni i ujednačeni
I beznačajni tupi vrisak
Čelika i gvožđa.

- I da se potmuli tutnjevi prekaljuju
Da plotun kao da njuši plotun,
Da se kuva nešto novo
U ogromnome kazanu,
I da iz zlokobnog klaparanja
I tupe pomame metala
Izvire nadahnuta gorska pesma
I obuzima noć.


BLAGOJE IZVORNIK

Osecao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,
Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg.
Znao je kad iza planine
Nadođe nova veća strmina,
Kada u gužvi vrhova, klanaca, venaca
Zemlja se umiruje
I val se spušta blag i mek.

U tome usponu, uzletu, komešanju
Vedri su proplanci, slavni pašnjaci
I kao da zastaju, i usred bunila,
Nečeg se sećaju,
I kao pre svih vremena da je uklet tu
Izvor, iznenadan i čist
Skriven i tiho
Žuborno raspevan.
Pa kao da izvor doziva

Hiljadama tuđih glasova
Tim besomučnim kršem,
Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.
I što više groznice u pustom rojenju
Što više sklopa i rasklopa
I nekog prkosa, i nekog ponosa
I nekog očajnog nesporazuma
- Kao da se radi o bezbroju puteva
Koji su svi spleteni u klupče -
Utoliko je većma očekivan
Radostan i nasmejan
I blagosloven
Taj izvor.
On zove onog koji ume da čuje
Da sluti
Da zna.

Blagoje izvornik nalazio je uvek vodu
I iznalazio put
I određivao pravac
I nije se varao gde je šta.
Valjda je isto tako znao i ljude
I njihov poredak i način
Samo nije hteo nikom da kaže
A ko bi ga i razumeo?

On je znao otkuda vrvi neprijatelj,
I da li će da uhvati baš ovu liticu
I kao da je slutio
I tajno gmizanje čovečanstva
U sreći i očajanju,
U patnji i grabežu
U pljački, radosti, molitvi
Kroz neprohodne vekove
Kroz gluhu goru prošlosti
- Koja je odjekivala u njemu -
Kroz budućnost punu tutnja i topota.

Blagoje izvornik se ograničio
Samo na zemlju i vodu
Na brdo i dolinu
Na planinu i kamen
Na to nešto sitne tajne
A ćutao je o ljudima
O tajnama velikima
Mada je kroz san i javu
Čujao narode.

Ležeći na ledeni
U noći beskrajne i ledene,
- Kada su umorni vojnici ćućorili
Po stoti put istu nejasnu vest
Ili neko staro jezivo proročanstvo
I pokrivali se čim stignu -

Blagoje izvornik, otvorenih očiju
Pokrivao se nebesnim pokrivačem.
Razmršavao je zvezde
U njihovom neutešnom hodu,
Zaplete velikih i malih kola,
U treperenju Mlečnoga Puta
Padove i rušenja svetlih gnezda.

Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanje
I mislio je: ah, koliko, koliko
Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod Bog
Da te drži - održi, odmrsi - ne pomrsi,
I hoće li ikada stići
Da posveti malo svoga dragoga vremena
I nama, i nama
Zaboravljenima,
- I našoj Srbiji.


RADMILO ZAGORČIĆ

U borbi na Kosmaju
Gde se moralo prodreti po svaku cenu
Učestvovao je kao podnarednik-đak
U jedanaest juriša
Radmilo Zagorčić,
Neobuzdani šaldžija, hvaldžija
Ljubavnik, zavodnik, lepotan
Pevač sa svih sedeljki
Govornik sa svih skupova.

On je ovaj vojnički život i napor smatrao
Kao nešto da slađe i gromkije prođe vreme
I gotovo kao pravi nastavak
Starih uličnih povorki
Sa mature
Kada smo po ceo dan pravili demonstracije
I vikali protivu trule Austrije
I klicali Bosni
I porobljenim narodima
I Velikoj Srbiji.

I ovih jedanaest juriša
Imalo je da postane jedanaest pesama
I jedanaest zanosa.

Naš puk bio je pokošen,
Oficiri većinom izbačeni iz stroja
Komandant bataljona poginuo.
Radmilo je ispao najstariji to veče u četi
I zapovedao ostatkom vojnika.
Ubrzo je poslat iz puka nov komandant
I stao bataljon da dovodi u red.

Bio je ranjen i Radmilo
I dosta mu je krvi iscurilo
Ali su mu ranu brižljivo zavili vojnici
I on je ostao na položaju
S tim da sutra u zoru ide na previjalište
A noćas je hteo
Da izvršuje mnogobrojna naređenja
Koja su dolazila svaki čas
Od novoga komandanta
Koji je preklinjao
Da svaki bude na svom mestu
Da se prikupi bataljon
I pre svega
Da se pokupe ranjenici -
(Bezbroj je bilo tih ranjenika
I naših i njihovih
Svugde su ih nalazili
Jedva su ih nosili
I trebalo je stroge pažnje
Da ih ne ostave).

Cele noći naprezao se Radmilo
Oko tih naredbi i tih ranjenika.
Noć je bila ogromna pod punim mesecom:
Kao da je stvarana u većoj razmeri
No dosadašnje ljudske noći
Za neke gorostasne, neshvatljive događaje.

Brda su se pružala bezmerna
Talasala se do na kraj sveta
Niko ih nije mogao zadržati
A zapomaganje ranjenih
Izgledalo je tajanstveno i daleko
I gubilo se u avetskim daljinama.

Radmilo se najzad
uvio u belo ćebe
Nekog mrtvog ukočenog Austrijanca.
i kako je Radmilo nezgodno legao
- Sigurno mu se i zavoj pokvario -
I krv je lagano i neprimetno oticala.
Bila je polarna hladnoća
Oči su počele da mu se stakle.
On se skupljao u sve manje klupče
I kao da ga je sve manje bivalo.

On je razmišljao da mora
Da se sabere i sažme
I ostvari nekako čvršće i budnije.
On je hteo i osećaje da stegne
Koji su počeli da blude i lutaju
Hteo je da sve postane manje, i ličnije
Uže i bliže
I najprisnije nedeljivo.

Ali su se osećaji sve više širili
Razmileli se na sve strane
I rasplinjavali.
Sve se gubilo, otimalo i iščezavalo
I same uspomene i slike pred očima
Bežale su u beli nedogled:
Ništa nije ostajalo od njih,
Oči ih više nisu stizale.

Radmilo je shvatio da on nema ličnih osećaja
- Kao da ih nikad nije imao -
Zar ih zbilja nikad nije imao?
Zar sve to nije opšte, najopštije, daleko, tuđe?
I ono što se činilo neotkidno i sraslo.
Zar niko ništa nikada ne može nazvati svojim?
Pa kao da sve odvlači sebi beskrajni beskraj
I tako je već od postanja sveta.

I što je manji, sićušniji bivao Radmilo
Naježen u poslednju ludo bolnu tačku
U završni nečujni vrisak bića
- Iznenada zgranut od užasne praznine
Koja je zinula iz svih stvari
I koju je trebalo stezati, stezati
(Stvari su bile prazne -
Tako je prazno i jedanaest juriša
I jedanaest pesama!) -

Osećaji, misli, slike, slike
Postajali su rastegnutiji, rasplinutiji
I nisu se već ni raspoznavali
Sve većma ničiji, svačiji, nikoji
I najzad kao da već više nisu morali
Ni da se kreću, nigde zapućuju
Ni da obuzimaju prostranstvo:
- Jer oni su i bili to prostranstvo.


DAČA UČITELJ

U selu Vreocu, Dača učitelj
Debeo, nešto podbuo od vina i sedenja
Sa malenim oštrim očicama
Sa tankim visokim glasom
Bavio se strasno politikom,
Malo i najmanjom
Sitnom i najsitnijom.

I svak je morao pomisliti
Da pripada onome poznatome redu ljudi
Bez koga se ne da ni zamisliti naša zemlja
Kojima je partija glavni pokretač misli
I koji i u snu buncaju o partiji.

U istini Dača učitelj
Imao je tajno i veliko zanimanje
Jedino pravo zanimanje života
O kome niko nije imao pojma.

Naučivši samoučkim načinom
Krijući to od svakoga
Ruski jezik,
Bavio se čitanjem ruske literature.
Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva
Znao je uprste
Sve je čitao po nekoliko puta
Žedno i gladno i čežnjivo.
Zbog Nataše Rostovčeve
I Nastasje Filipovne
On se nikad nije oženio.

Na svoje tajno rusko blistanje
Dijamantsko bezdano blistanje
Bio je gord
Bio je srećan
Ali nikome nije smeo da se poveri
Da podeli sreću
Bojeći se razočarenja i bogohulstva.
I u vojsci, u ratovima
Dospevši do kapetanskog čina
- Sve zvezdica do zvezdica -
I do komandantstva,
Nastavio je sa tajnom Rusijom,
Imao je pun sanduk ruskih knjiga.

I Vjeročki, Aglaji, Nastasji
U evropskome ratu
Pisao je čak i pisma
Sa mekoćom Turgenjeva
I pročitavao ih sa ganućem.

Pisao im kako sirotinjski ratujemo
U slamnim šeširima i gaćama
Sa malo artilerije.
Snabdevanje nam je posve oskudno
Već smo iscrpeni od dva ranija rata,
I kako smo prostosrdačni
I mali, ali čestiti.

Javljao im da cela naša divizija ima
Podarene ruske puške
Sa dugačkim bajonetima, kao ražanj,
Što nas nekako još više zbližava,
I stalno opominje na Rusiju.
U jednom pismu
Objašnjavao im stav Fiće učitelja
Svoga staroga druga
Opet iz nekog šumadijskog sela.

Fića je smatrao
I sad, kao nekad u učiteljskoj školi
Da nas prožima deseterac,
Da se mi bijemo
Za narodnu pesmu
Da pripadamo potpuno narodnoj pesmi
Da svaki naš pokret proističe iz nje
I da uopšte nismo svoji.

Dača je pisao Aglaji Nikolajevnoj
Da je to za njega samo delimično tačno,
Da on još uvek najviše pripada
Velikoj Rusiji Turgenjeva, Dostojevskog
I čovečanstvu
I da su i ovi naši krotki i hrabri vojnici
Mada to ne znaju
U osnovi na istome putu.

... Kada je poginuo Dača
neko je slučajno razgledao njegove stvari
Našao sanduk sa ruskim knjigama
I mnogo beležaka o borbama
I mnogo pisama nikad neposlatih
Pažljivo prepisivanih.
I poslednje pismo
Zvezdanome knezu Miškinu
Iz Dostojevskog

U kome Dača, učitelj iz Vreoca
Uverava kneza Miškina
Da nije napustio ni jednu reč njegove poruke
Da mora doći velika duševna svest među ljude
I da su i kod nas duše sve zrelije
Kao nikad ranije
Za ogromni san ruske književnosti
Za veliki zavet koji se samo naslućuje
I koji se ne da izraziti rečima...


STAŠA

Potporučnik Staša, pesnik
Ako pesnik biti znači
Napisati nekoliko patriotskih stihova
I desetak ljubavnih elegija
i iskreno verovati u sve lepo
Što je postalo od kako čovečanstvo
Za sebe zna -
Bio je ađutant pristaništa na Krfu.
Po ceo dan je obilazio
Pristanište, lađe, logore, bolnice
Radnički bataljon,
Mnogobrojne ustanove za snabdevanje.

Čak je i hlebac probao
Jurio je sa svakim vojnikom iz puka
Koji je došao sa nekim trebovanjem
U francusko i englesko slagalište
I starao se da čovek ne čeka
I da puk dobije sve najbolje.
Ako je kome trebao propust na Vido
Da vidi brata kog nije video godinu dana -
A Francuzi zatežu -
Išao je lično
Francuskom komandantu baze
i bogoradio i uspevao.

Smatrao je svaki posao
Kao neophodan, i kao da je njega
Postavio sam bog
Da braći u nevolji pomaže
Bezbrojnim vezama sa malima i velikima
Sa francuskim podoficirima i komandantima
Sa engleskim magacionerima
Sa osobljem lađa
Koje su plovile za Francusku
I gde je uvek trebalo nekog ubaciti.

Jedno jutro, sasvim u zoru
Potporučnik Staša pošao je sa pristaništa
U zaspalu varoš Krf
Da nađe nekog visokog starešinu
U vili kraj mora
Radi neodložnog posla.

More je bilo tako plavo
Vetrić tako ljubak
Vazduh se disao tako slatko
Široki vidici pružali su se u nedogled
Vrtovi sa pomorandžama obuzimali grudi miljem.
Čak se u Staši probudila odnekud
Prohujala uspomena na Odiseja
Koji je ovde našao raj
Na ostrvu Feačana
U besmrtnim heksametrima
Koje mi danas više ne razumemo.

Njih je Staša shvatio za tren oka
I još hiljadu preslatkih, prelepih
Prevedrih, predivnih snova
Čija je najdublja stvarnost
Ovo zaneseno ostrvo
Ova večnost ekstaze.

Jasno je sada bilo Staši
Da je najveća sreća lična i čudljiva
Da traži da se svega odreknemo
Čak i dužnosti, čak i morala
Ma kako bili postavljeni -
Da bismo postigli nešto tajno
Neizdržljivo svoje, raskošno i besmerno.

Kada je svršio posao
Staša se vratio na pristanište
I opet prionuo radu
Ali ga nije ostavljala više nikad misao
O onoj bezazlenoj sreći
Koja ga čeka kad bude hteo
I koja nadmašava sav zanos
I svu odanost i vernost.

Opet jednoga dana
Staša se krenuo u samu zoru u grad
Pravo prema velikom prizoru
Da se nadiše sreće
Da oseti ogromni obuhvat
Večne neizmenljive prirode
Kada joj prilazimo
Bez ikakvog čovecanskog plana.

More je istina šumelo
Pevajući svoju prastaru pesmu
I čvrsti, i vedri vidici
Ocrtavali su se sigurnim obrisima
Kao da je nenadmašni majstor
Sve to sam nacrtao, udesio, ugodio
Ne ostavljajući ništa ađutantima.

Pa kao da je i ceo svet
Gde god se protežu obzorja
Delo savršenoga umetnika
Kome se ništa ne može zameriti
Osim možda to:

Da je sve to nekako prazno i tuđe
I preterano raskošno,
Dok traju među ljudima ratovi
I narodi stradaju u ropstvu i bedi
I niko ne uspeva
Da lepotu stvarno potčini čoveku
Rad koga je ona i postala
Pa da zajedno drhte, strepe i saosećaju
- I likuju

Zvučni predeo


Čudesni tamni borovi,
Dozrele krošnje jekova,
Sudbinski strasni horovi
Jezivom slavom vekova.

Čiju li pesmu vijete,
Zelene gore sumorom,
Koje li slutnje umorom
Dublju, vi, tajnu krijete.

Pod vama, plave bezdani
Zemlja je zvuke upila -
Muzike prostor zvezdani
Gluha su grotla skupila.

Žedne su svesti hukova,
Zvezde beskrajnih plesova,
Drhte od ludih besova
Stabla, prepuna zvukova.

Dok


Dok ja lagano urastam u magle
Gubim sve lično i prisno
I samu uspomenu zvukova -
I ne mogu da dočekam nadahnut čas -

Školjka sa milijardu recki i šara
Tankih zareza i sitnih titraja
Povukla se u slatku slutnju
I besprimeran ograničava sklad
U najužem zvučnom beskraju.

Dok požari sunaca zaneseno zrače
Kao najbezumnije srce vasione
Poklanjajući tamama i bezdanima
Ceo svoj raspevani žar

I dok sve razdaje, raskiva, rasniva
I nema zastanka u davanju -
I od muzike svega pomaljen je svet -

Neki drevni, zaostali tvrdica-bog
Skupio je u sebe celu basnoslovnu bajku,
Svu ljubav vekovnih slutnji,
Sav smisao znanja i mudrolija,
Beskrajnu pesmu koja se ne pretrže

I ne da nikom ni jednu puku utehu,
Ni jedan jedini rosni zvuk.