Tema: Stanislav Vinaver - Poezija

Ne

Ne čujem grozd zvukova:
Tek samo dubok prizvuk,
Tek samo cvileći cik.

Ne vidim rub vidljivog:
Tek lude oči groznice,
Tek mudri zanos plaveti.

Ne slutim tok istine:
Tek samo tupi očaj,
Tek puko nadahnuće.

Ne shvatam ljudski smer:
Tek potpun poraz,
Tek likujuće slavlje.

Ne živim tajnim smislom -
Tek samo bunilom večitim,
Tek samo vedrinom večitijom.

Ostavi

Ostavi, ostavi makar svisnuo
Sumnje bolećive teške pokornosti
Preni se, preni se – srce stisnuo,
Tragom potonule gluhe sumornosti.
Dolaze, dolaze tamnim klepetom,
Izvori predrevni večne sanjarije,
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.
Čuješ li, vidiš li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdni bezdani -
Sanjaš li, slušaš li, slatkih sokova
Strahovot lekovit zanos zvezdani.

Osvetiću ljude

Raspevaću očaj stare vasione,
Trenutak što cvili, dane koji zvone,
U sazvučju živih ukobiću rez.

Zarobiću slatke brojeve i spone
Iskriviću bića da se bolno sklone
U sitnog iverja utrnuli vez.

Kroz pravilo šare, kroz zanos poretka
Preboleću značaj kraja i početka
Uskladiću prekroj i pretanak bod.

Osvestiću ljude: grozničavog pretka
Zbunjenog potomka; u buncanju jetka
Rasplinut, razvejan opčinjen rod.

Razgaljenih snova nedozvanje bujno
Slomljenih poleta nadanje uzrujno
Odnosa i srži zaneseni sklop

Nek se zaleluja, zgranut, jedva čujno
I ko tanka para nek iščili rujno
Bezbroj iskustava preobražen snop.

Pljusak

Najedrio pljusak zračni
U mirise, u prizivne,
U klik zgranut nebovlačni;
U draguljske čežnje slivne

Zaneo nas beut vračni,
Vihrom viju slasti kivne,
Bezbroj sila, ludo bračni
Sni pradrevni, tajne tkivne.

Svud rojevi u spojeve,
Svud spojevi u rojeve,
Drhti, strepi ludosmer -

Svet se spliće, skreće, sleće,
Usmer, osvrt, prah i cveće
U razjaren unezver.

Prividom

Prividom jave, prizive krive,
U likovanju smernih otkrića,
Čekam: gde mutna bezumlja žive.

Bludne se svesti bolno rastutnje
Za gorki prelom sitnoga bića,
Za pregor umlja, za prebol smutnje.

Mađijom teškom mračnih vrlina
Opet ću piti bezmerne slutnje:
Zvezdanih noći pradrevna vina.

Pomeriti

Pomeriti jednu od ovih crta,
Istrgnuti najsitniji luk -
Zar ne bi predeo prekinuo trajanje,
Zar bi što moglo da se zglobi ponova.

Koliko poteza za jedan obuhvat,
Koliko smerova!
Sve to znati, shvatiti, održati

I pamtiti.

Slutnja

Kad molitve prekinute
Prevaziđe teški zled,
Kad gorčine osmehnute
Kroz zanosa mimogred,

Kad predele što zlo slute
Iskali u jetki gled,
Izbori u krepki red
Zlatne tajne nadahnute.

Tad nasluti zreli mir,
Plahe sreće slutnjom novom,
Brzim migom, sretnim znakom -

Jasnog bleska strasnim zovom -
Novi vrtlog, novi vir,
Snom obuzet i sumrakom.

Traži se čovek

U određen oblik kao da ne može,
U vidljivih poteza poredak čvrst,
U shvatljive misli obuhvat,
U uklopljen red.
Treba mu, eto, sna i čoveka,
Trepetnih bića, zvezdane slutnje,
Čudesnih reči, teške mađije
I zanosa.
Da pijanim nadahnućem,
Koliko za jedan nerazumljiv val,
U ogromnom brujanju neraskidnom,
Iz večite obuzetosti od pamtiveka,
Pomeri svet.

Trenutak suncokreta

Pesmom znanja jadikovka
Opčinjena sluti vlat
Treperenja od vekova
I bleskova obuhvat.

Zlatnog ognja sunovrat,
Pričest sunca sa vrhova,
Uznesenje plamnih snova
U pustinjski žarki sat.

Vrh dolina, vrh visina,
U jezama od daljina,
Neodoljiv grabi kret.

Svemir strasnim stignut znanjem
Začaran je obasjanjem
U vatreni suncokret.

Trepet

Slobodno, divno, iskonski lako,
Zanesen zlatnom slutnjom i čežnjom,
Struji i kruži.

Ne zna kad dirne Veliku Svetlost,
Videla grdnog što ključa sjajem,
Krugove vrele.

Po kad kad sluti blistanje hladno,
Jezera gorkog strarinske igre,
Studenu jezu.

Ne sme u radost što trajno pleni,
Ne sme u bola što svesno mami,
Preslatki prekid.

Trepetom prisnim spaja sva bića
U večnog znanja drhtave pravce
Izvora prvog.