Tema: Walt Whitman - Poezija

Pun života sada

Pun života sada, telesan, vidljiv,
Ja, četrdeset godina star, osamdeset i treće godine država,
Onome vek odavde ili ma koliko vekova odavde,
Tebi, još nerođenom, dok te tražim.

Kad budeš čitao ovo, ja što vidljiv sam, nevidljiv ću biti;
Sad si ti taj, telesan, vidljiv, primaš moje pesme, tražiš me,
Zamišljaš kako bi bio srećan kada bih mogao da budem sa tobom
i budem ti drug;
Neka bude kao da sam sa tobom. (Ne budi tako siguran da nisam sada
sa tobom.)

Pesnici budući

Pesnici budući! Govornici, pevači,
muzičari budući!
Nije današnjici dano da me pravda i
odgovori čemu sam kadar,
Nego vama, novom jednom rodu, domaćem,
atletskom, kontinentalnom, većem od
ranije znanog;
Dižite se! Jer vi me morate opravdati.
Ja lično samo pišem reč-dve nagoveštaja
za budućnost,
Ja samo napredujem za trenutak, da okrenem
se i pohitam natrag u tamu.
Čovek sam koji tumara, a ne zaustavlja se
sasvim, pa na vas pogled slučajan skreće
i zatim odvraća lice,
Prepuštajući vama da dokažete ga i
odredite,
Očekujući ono glavno od vas.

Sučelice zapadu sa kalifornijskih obala

Sučelice zapadu sa kalifornijskih obala,
Istražujući, neumoran, tragajući za još
nepronađenim,
Ja, dijete, vrlo staro, preko valova, prema kući
majčinstva, zemlji seoba, gledam udalj,
Gledam preko obala mog Zapadnog mora, krug
skoro zaokružen;
Jer, počev od Hindustana, prema zapadu, iz
kašmirskih dolja,
Iz Azije, sa sjevera, od Boga, mudraca i junaka,
S juga, s cvijetnih poluotočja i mirođijskih otočja,
Nalutavši se dugo otad, oko zemlje se nalutah,
Sad ponovo dom svoj srećem, veseo i zadovoljan,
(Ali, gdje je to za čim krenuh prije toli vremena?
I zašto to još nisam našao?)

Suze

Suze! Suze! Suze !
U noći, u samoći , suze ,
Po belom zalu kaplju, kaplju, pesak ih upija ,
Suze, ni zvezda da zasija, sve je mračno i
pustošno,
vlažne suze iz očiju umotane jedne glave;
O , ko je taj duh? Taj lik u tami, u suzama ?
Kakva je to grudva bezoblična, sagnuta , zgurena
na tom pesku?
Suze što teku, suze jecave, ljuti bolovi pomamnim
kricima prigušivani ;
O ta oluja , otelotvorena , što diže se , brzim
koracima hita duž obale!
O ta divlja i kobna oluja noćna, s vetrom – o kako
riga, kako očajnički!
O senko što tako sabrana si i uljudna po danu,
smirena izgleda i odmerena koraka,
Ali noću kada pobegneš, a ne gleda te niko – o ,
onda taj oslobođeni okean
Od suza! Suza ! Suza !

Sedim i gledam napolje

Sedim i gledam napolje na sve jade sveta
i na sva tištanja i sramotu,
Čujem tajne grčevite jecaje mladića što
sebe muče teskobom, skrušeni posle
počinjenih dela,
Vidim u prostom životu majku koju deca
njena zlostavljaju, pa umire zanemarena,
izmoždena, očajna,
Vidim ženu koju muž njen zlostavlja, vidim
nevernog zavodnika mladih žena,
Opažam rane od ljubomore i ljubavi
neuzvraćene, koje neko hoće da sakrije,
vidim te prizore na zemlji,
Vidim delovanje bitke, kuge, tiranije,
mučenike vidim i zatočenike,
Posmatram glad nasred mora, posmatram
mornare kako bacaju kocku, ko će biti
ubijen da održi živote ostalih,
Posmatram omalovažavanje i ponižavanje
radnika, siromaha, i Crnaca, i sličnih,
od strane oholih osoba;
Sve to – svu tu bedu i ropac beskrajni
vidim dok sedim i gledam napolje,
Vidim, čujem i ćutim.

Spavači

1

Po svu noć lutam u svom priviđenju,
Koračam lakim korakom, hitro i bešumno koračam
i zastajem,
Naginjem se otvorenih očiju nad sklopljene oči
spavača,
U lutanju svome zbunjen, van sebe, neskladan,
protivurečan,
Zaustavljam se, piljim, naginjem se i zastajem.

Kako svečano izgledaju, ispruženi i nepomični,
Kako spckojno dišu malena deca u kolevkama
svojim.

Kukavne crte razočaranih, blede crte leševa,
olovnosiva lica pijanica, bolesnosiva lica
onanista,
Rasporena tela na bojištima, ludaci u svojim sobama
sa čvrstim bravama, jurodivi, novorođeni što se pomaljaju
na vratima i samrtnici sto se pomaljajju na vratima,
Noć sve njih prožima i omata.

Bračni par spava spokojno u svojoj postelji, on sa
dlanom na ženinom bedru, a ona sa dlanom na
bedru muževljevom.
Sestre spavaju u ljubavi, jedna uz drugu, u svom
krevetu,
Muškarci spavaju u ljubavi, jedan uz drugog, u
svom,
A majka spava sa odojčetom, briž1jivo povijenim.

Spavaju slepci i spavaju gluvonemi,
Zatvorenik spava dobro u tamnici, spava odbegli sin;
Kako spava ubica kojega će sutra obesiti?
A ubijeni, kako li on spava?

Žena čija je ljubav neuzvraćena spava,
I muškarac čija je ljubav neuzvraćena spava,
Glava finansijera što čitav dan je kovala planove
spava,
I jarosne i podmukle ćudi, sve, sve to spava.

Stojim u tami klonula pogleda uz one sto najgore
pate i one najbespokojnije,
Smirujući rukama mašem tamo-amo koji prst nad
Njima,
Nemirni tonu u svoje postelje, u nestalan san.
Sada proničem tamu, nova se bića pojavljuju,
Zemlja se povlači od mene u noć,
Videh da beše lepa, a vidim da i ono sto nije Zemlja
jeste lepo.
Idem od postelje do postelje, spavam tesno uz
druge spavače, uz sve redom.
Sanjam u svome snu sve snove drugih snevača,
I postajem ti drugi snevači.
Ja sam ples – zasvirajte! Napev me hitro kovitla,

Onaj sam koji se večno smeje – mladi je mesec
i sumrak,
Vidim skrovite nežnosti, vidim duhove hitre ma gde
pogledao,
Skrovišta i opet skrovišta duboko u zemlji i moru
i gde ni zemlje nema ni mora.

Dobro oni rade svoj posao, te božanske kalfe,
Samo od mene ne mogu ništa da sakriju, a i ne bi,
kad bi i mogli;
Računam, ja sam im šef, a oni me i ljubimčetom
čine,
I okružuju me i vode me i trče preda mnom dok
hodam,
Da otkriju mi svoja lukava skrovišta, znak mi dadu
pruženim rukama i nastave put;
Dalje se krećemo, mi vesela banda nitkovska! Sa
vikom radosne muzike i obesno zalepršanim
zastavama ushita!

Ja sam glumac, glumica, glasač, političar.
Iseljenik i izgnanik, zločinac koji je bio na
optuženičkoj klupi,
Onaj koji je čuven bio i onaj koji ćc čuven da
bude prekosutra,
Mucavac, dobro oblikovana osoba, istrošena ili
slabašna osoba.
Ja sam ona koja se ukrasila i splela kosu u
iščekivanju,
Danguba ljubavnik moj došao je, i tama je.

Tamo, udvostruči se i primi me,
Primi mene i mog ljubavnika, on me nece pustiti
da pođem bez njega.

Valjam se po tebi kao po krevetu, prepuštam se
sutonu.
Onaj koga zovem odaziva se i zauzima mesto mog
ljubavnika,
On tiho ustaje sa mnom iz kreveta.
Tamo nežnija si od mog ljubavnika, meso njegovo
znojno je bilo i dahtavo,
Još osećam vrelu vlagu koju mi ju ostavio.

Ruke su moje ispružene, pružam ih u svim pravciima,
Hoću da napipam senovitu obalu kojoj putuješ.

Tamo, budi oprezna! Šta je to što me dodirnu?
Mišljah, otišao je ljubavnik moj, inače su on i tama
jedno,
Ja čujem kucanje srca, ja sledim, ja čilim.

2

Silazim smojim zapadnim pravcem, tetive moje
mlitave su,
Miris i mladosti kroz mene struje i ja sam njihova
brazda
To je moje lice, izborano i žuto, umesto lica one
starice,
Sedim duboko u slamnoj stolici i pažljivo krpim
čarape mog unuka
I to sam ja, ta besana udovica što gleda napolje
u ponoć zimsku
Vidim iskre zvezdanog bleska na ledenoj i bledoj
zemlji.
Vidim pokrov, a ja sam taj pokrov, omotavam telo
jedno i ležim u kovčegu,
Mračno je ovde pod zemljom, nema tu ni zla ni bola
tu je praznina, ne slučajno.
(Čini mi se da sve što na svetlosti je i vazduhu
mora da bude srećno.
Ko god nije u svom kovčegu i mračnom grobu, neka zna, dovoljno
mu je dano.)

3

Vidim lepog džinovskog plivača. Kako pliva go kroz
vrtloge morske,
Smeđa njegova kosa priljubila se ravno uz glavu
on zamahuje odvažnim rukama, otiskuse se
nogama,
Vidim njegovo belo telo, vidim mu oči neustrašive,
Mrzim brze vrtloge, što bi da ga zavitlaju glavačke o stene.

Šta to činite, vi kavgadžijski crveno posprskani
talasi?
Hoćete da ubijete odvažnog džina, ubijete ga u cvetu
njegovog doba muževnog?

Uporno i dugo, on se bori,
Zbunjen je, izudaran, isprebijan, izdržaće koliko i snaga mu,

Vrtlozi žustri od krvi su njegove pegavi, oni ga
odnose, vitlaju, okreću,
Lepo njegovo telo nose vrtlozi što kruže, neprestano
udaraju njime o stene,
Brzo i daleko od oka odnose neustrašivi leš.

4

Okrećem se, ali ne oslobađam se,
Smeten sam, čitam iz prošlosti, još jednom, no još
u tami.

Obalu seče britki ledeni vetar, tutnje topovi
brodoloma,
Stišava se oluja, evo mesec stiže tumaravo kroz
pljusak.

Gledam kako brod bespomoćno srlja u svoj svršetak,
čujem lomljavu pri udarcu, čujem urlike strave,
sve su slabiji i slabiji,

Ne mogu da im pomognem ovim prstima što se krše,
Mogu samo da pohrlim do talasa, da me oni
promoče i smrznu se na meni.

Tragam zajedno s mnoštvom, nikoga sa broda more
ne naplavljuje a da živ je;
Izjutra pomažem da se mrtvi pokupe i poslažu u
redovima u jednom ambaru.

5

Sada nesto o davnijim danima ratnim, o porazu kod
Bruklina;
Vašington stoji usred položaja. stoji na ušančenin
brežuljcima sred gomile oficira,
Lice mu je hladno i vlažno, ne može da priguši
suze,
Stalno prinosi očima dogled, izbledela je boja sa
njegovih obraza,
Vidi pokolj južnjačkih ratnika koje su mu roditelji
njihovi poverili.

Opet on, konačno i najzad, kada je proglašen mir;
Sad stoji u sobi stare krčme, prolaze svi voljeni
vojnici,
Oficiri se bez reči i polako približavaju, po redu,
Vođa ih grli oko vrata i ljubi u obraz,
On spušta lak poljubac na te vlažne obraze, na
jedan za drugim, rukuje se i oprašta sa vojskom.

6

A sad, šta mi je pričala majka jednoga dana, kada
smo zajedno sedeli za ručkom;
Iz vremena kad beše skoro odrasla devojka, a
živela je kod kuće sa roditeljima, na starom
imanju.

Žena Indijanka dođe jednom u vreme doručka na
staro imanje;
Na leđima je nosila svežanj rogoza za pletenje
stolica,
Njena kosa, ravna, sjajna, gruba, bujna, upola je
obavijala njeno lice,
Njen korak beše nesputan i gibak, a kad je
govorila glas njen je zvučao izvanredno.

Moja majka je očarana i zadivljena gledala tu
tuđinku,
Gledala je svežinu njenog uzdignutog lica i punih
i gipkih udova,
Što ju je više gledala, sve više ju je volela,
Nikada pre ne beše videla tako čudesnu lepotu i
čistotu.
Posela ju je na jednu klupu uz kameni pervaz
ognjišta, skuvala je za nju hrane. Nije imala zu
nju posla, ali joj je dala sećanje i nežnost.
Žena Indijanka ostala je čitavo dopodne, a oko
sredine popodneva otišla je;
O, mojoj majci je vrlo teško palo što mora da je
pusti.
Čitave je nedelje mislila o njoj, mnogo je meseci
motrila neće li doći,
Sećala je se mnogo zima i mnogo leta,
Ali žena Indijanka nikada nije došla, niti se o njoj
ikada više čulo.

Spavači


- nastavak -

7

Prizor blagosti leta – dodir nečeg neviđenog –¬
ljubav svetlosti i vazduha,
Ljubomoran sam i prijaznost me potpuno svladala,
Poći ću da se i sam ljubakam sa svetlošću i
vazduhom.
O ljubavi i leto, u snovima ste i u meni,
Jesen i zima su u snovima, farmeru uspeva trud,
Stada i žetve rastu, ambari su napunjeni.
Elementi se stapaju u noći, brodovi manevrišu u
snovima,
Brodar brodi, izgnanik se vrada kući,
Begunac se vraća nepovređen, useljenik je kod kuće
posle meseci i godina,
Siromašni Irac živi u jednostavnoj kući svog
detinjstva, mežu dobro mu znanim susedima i
licima,
Oni ga pozdravljaju toplom dobrodošlicom, on je opet
bosonog, zaboravlja da je imućan,
Holanđanin plovi kući, i Škotlanđanin i Velšanin
plove kući, i stanovnik Sredozemlja plovi kući,
U svaku luku Engleske, Francuske, Španije, ulaze
brodovi krcati putnicima,
Švajcarac korača prema svojim brdima, Prus ide
svojim putem, Mađar svojim putem i Poljak
svojim putem,
Vraća se Švedanin, i vraćaju se Danac i Norvežanin.

Oni koji putuju kući i oni koji putuju od kuće,
Lepi izgubljeni plivač, onaj razočarani, onanista,
žena kojoj ljubav nije uzvraćena, finansijer,
Glumac i glumica, oni koji su prošli svoje uloge i
oni koji čekaju da započnu,
Odani dečak, muž i žena, glasač, kandidat koji je
izabran i kandidat koji je propao,
Velikan koji je već poznat i velikan koji će to
postati bilo kad od sutra,
Mucavac, bolesnik, savršeno oblikovana osoba,
ružna osoba,
Zločinac sa optuženičke klupe, sudija koji ga je
osudio, rešiti advokati, porota, publika,
Onaj koji se smeje i onaj koji plaše, plesaš, ponoćna
udovica, žena Indijanka,

Sušičavac, bolesnik od crvenog vetra, idiot, onaj
kome je nanesena nepravda,
Antipodi i svako između ovog mesta i njih u tami,
Kunem se, sada su svi izjednačeni – nijedan nije
bolji od drugoga,
Noć i san su ih sličnim učinili i oporavili.

Kunem se da su svi oni lepi,
Svako ko spava lep je, svaka je stvar u nejasnoj
svetlosti lepa,
Najpomamnije i najkrvavije je prošlo, i sve je mir.
Mir je uvek lep,
Mit neba ukazuje na mir i noć.
Mit neba ukazuje na dušu,
Duša je uvek lepa, pokazuje se više ili se pokazuje
manje, dolazi ili zaostaje,
Dolazi iz svog ograđenog vrta i milo motri sebe i
okružava svet,
Savršene su i čiste genitalije sto su prethodno mlaz
izbacile, i savršena je i čista materica što se sljubljuje,
Glava dobro izrasla skladna je i čista, i utroba i
zglobovi skladni su i čisti.

Duša je uvek lepa,
Svemir je sasvim u redu, svaka stvar je na svome
mestu,
Ono sto se zbilo na svome je mestu i ono sto čeka
biće na svome mestu,
Nastrana lobanja čeka, vodenasta ili trula krv čeka,
Dete proždrljivca ili venerišnog bolesnika dugo čeka,
i dete pijanice dugo čeka, i sam pijanica dugo
čeka,
su odmakli nastaviće put kada im dođe red, a
oni daleko zaostali krenuće napred po svom redu,
Šta različito je, neće biti manje različito, no svi će
oni strujati i sjediniti se – evo sad se sjedinjuju.

8

Spavači su vrlo lepi dok leže razodeveni,
Oni struje, za ruke se držeći, povrh čitave zemlje
od istoka do zapada dok leže razodeveni,
Azijat i Afrikanac drže se za ruke, Evropejac i
Amerikanac drže se za ruke,
Učeni i neuki drže se za ruke, muško i žensko drži
se za ruke,
Gola ruka devojke prelazi preko golih grudi njenog
ljubavnika, oni se pripijaju bez požude, njegove
usne pripijaju se uz njen vrat,
Otac drži svog odraslog ili nedoraslog sina u naručju
s bezmernom ljubavlju, a sin drži oca svog u
naručju s bezmernom ljubavlju,
Seda kosa majke sija na belom zglavku kćeri,
Dah dečaka dahu se čoveka pridružuje, prijatelj
prijatelja grli,
Učenik ljubi učitelja i učitelj ljubi učenika, nanesena
nepravda je ispravljena,
Zov roba sjedinjuje se sa zovom gospodara,
i gospodar pozdravlja roba,
Zločinac izlazi iz tamnice, ludak ozdravlja, mine
patnja bolesnika,
Prestaju znojenja i groznice, bolesno grlo postaje
zdravo, sušičava pluća oporavljaju se, uboga
nevoljna glava oslobođena je,
Zglobovi reumatičara pakreću se lako ko i pre, i
lakše nego ikada,
Dušnici i prolazi se otvaraju, uzeti postaje gibak,
Oni otekli i oni u grču i oni što pate od navale
krvi bude se u dobrom stanju,
Oni prolaze kroz okrepljenje noći i kroz hemiju
noći, pa se bude.
I ja izlazim iz noći,
Odsutan sam neko vreme, o noći, ali ti se opet
vraćam i volim te.

Zašto bih se bojao da sebe tebi poverim?
Ne bojim se, ti si mene dobro unapredila,
Volim bogati dan što hita, ali ne napuštam onu u
kojoj sam tako dugo ležao,
Ne znam kako sam došao iz tebe i ne znam kuda ću
poći s tobom, ali znam, dobro sam došao i dobro
ću poći.

Prestaću samo neko vreme biti s noći, i ustati na
vreme,
Provešću samo neko vreme biti s noći, i ustati na
Vreme,
Provešću dan kako treba, o majko moja, i kako
treba vratiću se tebi.

To đubrivo

1.
Od nečega prezam kad mislio sam da sam najbezbedniji,
Povlačim se iz tihih šuma koje sam voleo,
Neću sada poći na pašnjake da šetam,
Neću da svučem odeću sa tela, da sastanem
ljubavnika moga, more,
Neću da mesom svojim zemlju taknem, kao
drugo meso, da me obnovi.
O, kako to može biti da samo tle ne oboli?
Kako to da živo si, ti rastinje prolećno?
Kako možeš zdravlje da nosiš, ti krvi
bilja, korenja, voćnjaka, žita?
Zar ne pune te stalno rastrojenim leševima?
Nije li svaki kontinent obrađivan iznova
uvek ukvarenim mrtvacima?
Gde ste uklonili njihove lešine?
Te pijanice i žderonje iz toliko
pokolenja?
Gde ste istočili svu tu trulu tečnost i
meso?
Ništa od toga ne vidim danas na površini,
ili sam obmanut možda,
Izoraću brazdu jednu plugom svojim,
proteraću ašov kroz ledinu, izvrnuti
zemlju odozdo,
Siguran sam, izložiću na videlo nešto od tog trulog mesa.
2.
Pogledaj to đubrivo! Pogledaj ga dobro!
Možda je svaka mrvica nekada bila deo
bolesnika – no pogledaj!
Prolećna trava prekriva prerije,
Mahuna probija bešumno kroz crnicu u bašti,
Tanano koplje luka prodire nagore,
Pupoljci jabuka gomilaju se na granama
jabučara,
Vaskrsnuta pšenica pomalja se bledoliko
iz grobova svojih,
Budi se boja povrh vrbe i kupine,
Mužjak ptice slavi pesmom jutra i večeri
dok ženka sedi na gnezdu,
Mlada živina leže se iz jaja, probija
ljuske,
Pojavljuju se životinje novorođene, tele
ispada iz krave, ždrebe iz kobile,
Tamnozeleno lišće krompira izrasta
pouzdano iz malog svog brežuljka,
Iz svog brežuljka izrasta žuta stabljika
kukuruza, jorgovan cveta po dvorištima,
Rastinje leta nevino je i oholo nad svim
tim slojevima ukvarenih mrtvaca.
Kakva je to hemija!
To da vetrovi zapravo nisu zarazni,
Da to nije podvala, taj prozirni zeleni
talas morski što me tako zaljubljeno goni,
Da bezbedno je dozvoliti mu da jezicima
svojim telo mi golo čitavo obliže,
Da me neće ugroziti groznicama koje su se
taložile u njega,
Da sve je čisto zauvek i zauvek,
Da hladni gutljaj sa izvora tako prija,
Da kupine su tako mirisne i sočne,
Da me ni plodovi jabučara ni gaja naranči,
da me dinje, grožđe, breskve ni šljive,
ništa od toga da me neće otrovati,
Da neću, kada se odmaram na travi,
uhvatiti nikakvu zarazu,
Premda verovatno svaka vlat trave
izrasta iz nečega što nekada beše
bolest zarazna.
I evo me prestrašenog pred Zemljom, ona je
tako spokojna i strpljiva,
Ona čini da tako slatke stvari rastu iz
takve truleži,
Vrti se bezazleno i neporočno na osovini
svojoj, uz tao beskrajan sled mrtvih
telesa,
Cedi tako izvanredne vetrove iz toliko
smrada natopljena,
Obnavlja naizgled tako nesvesno svoje
raskošne, godišnje skupocene žetve,
Daje ljudima takve božanske tvari, a prima
od njih na kraju takve preostatke.

Usuđuješ li se sad, o, dušo

Usuđuješ li se sad, o, dušo,
Krenuti sa mnom ka neznanu kraju,
Gdje tlo nije za stope ni staze da se slijede?

Nema mape ondje, ni vodiča,
Ni glasnoga zvuka, ni dodir ljudske ruke,
Ni lica ocvale puti, ni usana, očiju nema u toj
zemlji.

Ja ne znam ju, dušo,
Niti ju ti znaš, sve je prazno pred nama,
Sve čeka nedosanjano u tom kraju u toj nedostižnoj
zemlji.

Sve dok spone ne popuste,
Sve sem vječnih spona, Vremena i Prostora,
Ni mrak, teža, ćutila, ni bilo kakve međe da nas
omeđuju.

A onda izbijamo van, plovimo
U Vremenu i Prostoru, O, dušo, pripravni za njih,
Jednaki, spremni konačno (O, radosti! O,plodovlje
svega!) njih da ispunimo,
O, dušo.

Zar si od mene tražila slatke stihove

Zar si od mene tražila slatke stihove?
Zar ti se čini da je ovo, što do sada pjevah,
toliko teško slijediti i teško razumjeti?
Zato što ni dosad nisam pjevao
da me ti slijediš i razumijes-neću ni sada;
što su, uostalom, takvima kao ti, pjesnici k’o ja?
-ostavi zato moja djela,
I uljujkuj se onim što možeš razumjeti;
Jer ja nikog ne uljujkujem-
i ti me nikada nećeš razumjeti.