Tema: Walt Whitman - Poezija

Kao Adam u rano jutro

Kao Adam u rano jutro,
Dok koračam iz svog stana osvežen snom,
Gledaj me kako prolazim, čuj glas moj, priđi,
Takni me, takni dlanom svoje šake telo moje
dok prolazim,
Ne plaši se moga tela.

Lica
1
Dok tumaram pločnikom ili se vozim
Poljskim drumovima, gle, kakvih li lica!
Lica prijateljstva, određenosti, opreza,
Prijaznosti, uzornosti,
Lice duhovno što predoseća, vazda
Dobrodošlo obično dobrohotno lice,
Lice kada se peva muzika, velika lica
Prirodnih advokata i sudija, široka
Na vratu,
Lica lovaca i ribara, izbočenih veđa,
Obrijana nabeljena lica pravovernih
Građana,
Lice umetnika, čisto, neobično, čežnjivo,
Upitno,
Ružno lice neke lepe duše, lepo lice
Omrznuto ili prezirano,
Sveta lica male dece, osvetljeno lice
Majke mnoge dece,
Lice jedne ljubavi, lice dubokog poštovanja,
Lice što kao da pripada snu, lice jedne
Stamene stene,
Lice kojem su oduzeli njegovo dobro i zlo,
Uškopljeno jedno lice,
Divlji soko podrezanih krila,
Ždrebac koji se najzad pokorio remenu i
Nožu štrojača.
Dok tumaram tako pločnikom, ili prelazim
Skelom neprestanom, lica i lica i lica;
Vidim ih i ne žalim se i zadovoljan sam sa svima.
2
Mislite li da bih mogao biti zadovoljan
Svima, kad bih smatrao da su ona svoj
Sopstveni zaključak?
Ovo je na primer suviše jadno lice za
Jednog čoveka.
Gadne neke vaši traže dopuštenje da budu
Tu, puze ka njemu,
Balavi neki crv blagosilja ono što
Dozvoljava mu da uvuče se u njegovu
Šupljinu.
Ovo je lice pseća njuška što njuška za
Đubretom,
Zmije se gnezde u ovim ustima, čujem siktavu
Pretnju.
Ovo je lice magla, studenija od arktičkog
Mora,
Njegovi sanjivi i klimavi ledeni bregovi
Drobe se u kretanju.
Ovo je lice od gorkih trava, a ovo lek za
Povraćanje, ne treba ni etiketa,
I još sa police drogerije, laudanum,
Kaučuk, ili svinjska mast.
Ovo lice je padavica, njegov jezik bez reči
Glasi se telesnim krikom,
Vene mu se protežu niz vrat, oči mu se
Kotrljaju sve dok im ne vidiš samo
Beonjače,
Zubi mu škrguću, dlanovi mu porezani
Noktima uvučenim unutra,
Čovek se ruši na zemlju u muci i peni, a
Dobro umuje.
Ovo su lice izgrizli crvi i gamad,
A ovo je nož ubice poluisukan iz kanije.
Ovo lice duguje grobaru najkobniju njegovu
Platu.
Tamo zvoni neprestano jedno samrtno zvono.
3
Crte vas koji ste mi jednaki, zar da me
Prevarite vašim izboranim i mrtvački
Bledim nastupom?
Pa eto, ne možete me prevariti.
Krivite se i uvijajte kako vam drago,
Bockajte brcima ribljim ili pacovskim,
Skinuće vam brnjicu, svakako hoće.
Video sam lice najumazanijeg i
Najslinavijeg idiota u čitavoj jednoj
Ludnici,
I znao sam, za utehu svoju, što oni nisu
Znali,
Znao sam o silama koje su ispraznile i
Slomile brata moga,
Iste sile čekaju da raščiste otpatke
Urušene kuće,
A ja ću opet pogledati, kada prođe koje
Stoleće,
I srešću pravog posednika, savršenog i
Neozleđenog, delićem svakim ništa
Goreg od mene.
4
Gospod napreduje, i opet napreduje,
Pred njim uvek senka, uvek ruka ispružena
Koja bezvoljne upozorava.
Iz ovog lica izlaze zastave i konji –
Divota!
Vidim šta sledi,
Vidim visoke krznene kape pionira, vidim
Grube glasnike koji raščišćavaju put,
Čujem pobedničke bubnjeve.
Ovo je lice čamac za spasavanje,
Ovo je lice zapovedno i bradato, ono ne
Traži prednosti od ostalih,
Ovo lice je mirisno voće spremno za jelo,
Ovo lice jednog zdravog poštenog dečaka
Jeste program svega što je dobro.
Zadremala ili budna, ova su lica
Svedočanstva,
Ona pokazuju svoje poreklo od samog majstora.
Na stranu sve što rekoh, ne izuzimam ni
Jedno – crvena, bela, crna, sva su
Božanska.
U svakoj kući je jaje, ono stiže posle
hiljadu godina.
Ne smetaju mi mrlje ili pukotine na
Prozorima,
Ono što je iza njih visoko je i dovoljno i
Daje mi znakove,
Odgonetavam obećanje i strpljivo čekam.
Ovo je lice sasvim izraslog ljiljana,
Ljiljan govori čoveku gipkih bokova pokraj
Baštenske drvene ograde,
Dođi, uzvikuje čedno, dođi mi blizu
Čoveče gipkih bokova,
Stani uz mene dok se ne uspravim i
Naslonim što više mogu na tebe,
Ispuni me belkastim medom, sagni se do mene,
Protrljaj o mene bockavu svoju bradu,
Protrljaj je o grudi moje i ramena.

Lica

-nastavak-

5
Staro lice majke mnoge dece,
Pst! Ja sam potpuno zadovoljan.
Uspavan je i okasneo dim u nedeljno jutro,
Visi nisko nad drvoredima uz ograde,
Visi razređen uz sasafras i divlju trešnju
I tetiviku pod njom.
Video sam bogate gospođe svečano odevene
Na večernjim prijemima,
Čuo sam šta su pevači pevali tako dugo,
Čuo ko je to u mladosti rumenoj proizašao
Iz bele pene i modrila vode.
Gledaj tu ženu!
Ona motri iz okvira svoje kvekerske kapice,
Njeno lice jasnije je i lepše nego nebo.
Ona sedi u naslonjači pod senovitim tremom
Kuće na farmi,
Sunce upravo obasjava njenu staru sedu
Glavu.
Široka njena haljina od lanenog je
Bledožutog platna,
Unuci su njeni uzgojili lan, a unuke njene
Predu ga na preslici i kolu.
Milozvučni znak zemlje,
Usavršenost koju filosofija ne može
Prevazići i ne želi da prevaziđe,
Opravdana majka ljudi.

Nečujan jedan strpljivi pauk

Nečujan jedan strpljivi pauk, -
Zapazio sam ga gde na maloj uzvišici stoji
samotan,
Zapazio kako, da istraži pustu ogromnu
okolinu,
Ispušta iz sebe vlakna, vlakna, vlakna,
Stalno ih odmotavajući, stalno ih
odapinjući neumorno.

A ti, o dušo moja, evo te gde stojiš,
Opkoljena, izdvojena, u bezmernim okeanima
prostora,
I neprekidno razmišljaš, odvažuješ se,
hitaš, tražiš sfere da ih povežeš,
Sve dok most koji će ti potreban biti ne
oblikuje se, sve dok gipko sidro ne
učvrsti se,
Sve dok paučinasta nit koju hitaš ne
zakači nešto, o dušo moja.

Na obali noću

Na obali, noću,
Devojčica stoji sa ocem svojim
I motri istok, jesenje nebo.
Gore kroz tminu,
Dok se grabljivi oblaci, pogrebni oblaci u
crnim šire masama,
Sve niže, sumorno i brzo, koso niz nebo
Sred prozirnog jednog pojasa etera
preostalog još na istoku
Diže se krupno i spokojno zvezda-gospodar,
Jupiter,
A tik u blizini, tek samo malo poviše,
plivaju nežne sestre Plejade.
Sa obale devojčica, s rukom u očevoj ruci,
Te pogrebne oblake motri što spuštaju se
pobedno, uskoro sve da prožderu,
I tiho plače.
Ne plači, dete,
Ne plači, mila moja,
Pusti da ovim poljupcima uklonim tvoje suze,
Grabljivi oblaci neće dugo pobedni biti,
Neće dugo posedovati nebo, oni zvezde
proždiru samo prividno,
Jupiter će izroniti, strpljiva budi, motri
ponovo druge noći, Plejade će izroniti,
Besmrtne su one, sve te zvezde srebrnaste i
zlatne zasjaće opet,
Velike zvezde i one male zasjaće opet, one
istrajavaju,
Ogromna besmrtna sunca i dugotrajni
zamišljeni meseci opet će sjati.
A onda, najdraže čedo, tuguješ li samo za
Jupiterom?
Razmišljaš li samo o pogrebu zvezda?
Postoji nešto
(Usnama dok te smirujem, dodajem šapćući,
Dajem ti prvi nagoveštaj, pitanje i posredni put)
Postoji nešto besmrtno više čak i od
zvezda,
(mnogi su pogrebi, mnogo je dana i noći, svi
prolaze)
Nešto što će istrajati duže čak nego
blistavi Jupiter,
Duže nego sunce ili ma koji saputnik
što oko njega kruži,
Ili sjajne sestre Plejade.

Običnoj prostitutki

Budi sabrana – sa mnom možeš biti mirna -
ja sam Volt Vitman, slobodouman i bujan kao priroda.

Dok te sunce ne odstrani, ni ja te neću oterati.
Dok ti vode ne uskrate blistanje i šuštanje,
neće ti ni reči moje uskratiti blistanje i šuštanje.

Moja devojko, ugovaram s tobom sastanak,
i obavezujem te da se pripremiš,
da budeš vredna mene.
Obavezujem te da budeš strpljiva i savršena,
Dok ja ne dođem.

Do tada, pozdravljam te značajnim pogledom,
da me ne zaboraviš.

O, kapetane, moj kapetane

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona čujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oči prate čvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Čuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube ječe i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijeće, i ljudi što se stiču
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno kliču.
O kapetane! Oče!
Ko u snu nekom gledam
U naručju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne ćuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- sjetan i bijedan
Palubom šetam, gdje leži kapetan,
Mrtav i ledan.

Optužuju me čujem

Optužuju me čujem , da tražim uništenje ustanova,
Ali ja zapravo nisam niti za, niti protiv ustanova
(Zaista, što ja imam zajedničko s njima?
i što bih imao da se oni unište?)

Samo, osnovat ću u Mannahatti i u svakom gradu
ovih Država,
duboko u kopnu i na obali morskoj,
Na poljima i u šumama, iznad svake kobilice broda
malog ili velikog, što morima plovi,
Bez uredskih zgrada, bez pravila, bez odbornika
i bez ikakvih obrazloženja
Ustanovu drage ljubavi prijatelja.

Pjesma o meni

ja svetkujem samoga sebe i pjevam samoga sebe,
a što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti,
jer svaki atom koji pripada meni, pripada također i tebi.
ja plandujem i pozivam svoju dušu u goste
. ja ležim i lagodno traćim vrijeme promatrajući vlat
ljetne trave.
moj jezik, svaki atom moje krvi, stvoren je od ovoga
tla, ovoga zraka,
rođen sam ovdje od roditelja rođenih ovdje od
roditelja
isto tako, a i njihovi roditelji isto tako;
ja sada, u mladosti od trideset i sedam godina, u
potpunome zdravlju počinjem u nadi, da neću
prestati do smrti.
vjeroispovijesti i škole još neodlučne povuku se učas,
ocijenjene na svoju pravu cijenu, ali se nikada ne
zaboravljaju.
primam u goste dobro i zlo; ja dopuštam da govori uz
ma kakvu pogibelj priroda bez smetnje s
izvornom, iskonskom energijom.

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan grad

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan
grad i utiskivao u mozak, buduću
upotrebu, prizore njegove, arhitekturu,
običaje, tradicije,
pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam
samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo
i koja me zadrža jer me je volela;
danima i noćima bili smo zajedno – sve
drugo sam odavno već zaboravio,
kažem, sećam se jedino te žene koja se
strasno držala mene,
ponovo lutamo, volimo se, ponovo se
rastajemo,
ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i
treperave.