Tema: Safvet-beg Basagic - Poezija

Safvet-beg Basagic - Poezija


Башагић је по мајци Алмаси, кћерки Дервиш-паше Ченгића, био потомак Смаил-аге Ченгића, а отац му је Ибрахим-бег Башагић један од последњих босанскомуслиманских пјесника на турском језику (познат под именом Едхем) и први је код нас проучаво књижевност на оријенталним језицима. Башагићева се породица из Невесиња преселила у Сарајево, где је Башагић завршио руждију (средњу школу), у којој се упознао с оријенталним језицима и занео арапским и персијским језиком и књижевношћу. Од 1885—95. похађао је сарајевску гимназију и уместо старогрчког учио арапски језик и књижевност. При крају школовања боравио је у Загребу, спремајући се да приватно положи осми разред и матуру, али му је због учествовању у полагању камена темељца Старчевићевом дому (26. јун 1884., Куенова влада забранила полагање у Загребу и Хрватској, тако да је матурирао 1895. у Сарајеву.

Као гимназијалац сакупио је у Сарајеву збирку 68 народних песама Народно цвијеће и упутио га Матици Хрватској у Загреб. Песме је почео писати још као ђак другог разреда гимназије (1886/87), али их је почео објављивати тек 1890. у „Босанској вили“, а од 1891. и у листу „Бошњак“, па у „Просвјети“, „Вијенцу“, „Нади“ и другим часописима.

Оријенталне језике и историју студирао је од 1895. до 1899. у Бечу. Тамо је приредио за штампу збирку песама „Трофанда из херцеговачке дубраве“, коју је штампао у Загребу 1896, написао студију о најстаријем ферману бегова Ченгића и почео сакупљати грађу за историју Босне.

Са Едхемом Мулабдићем и Османом Нури Хаџићем, покренуо је 1. маја 1900. часопис Бехар. Башагић је био врло утицајна личност на пољу модерне бошњачке књижевности и зачетник бошњачког националног препорода почетком 20. вијека. Био је предсједник Босанског сабора, утемељивач савремене бошњачке политике и модерне бошњачке националне свијести. Године 1900. је објавио „Кратку упуту у прошлост Босне од 1463. до 1850.“, која је до појаве „Генезе националног питања босанских Муслимана“ (од Мухамеда Хаџијахића) била главно штиво при изучавању прошлости данашњих Бошњака. Предавао је арапски језик у сарајевској Великој гимназији и оснивао бошњачка друштва Гајрет, Ел-Камер и Муслимански клуб. У Бечу је докторирао на катедри за оријенталне језике и историју ислама. Након тога је предавао на Универзитету у Загребу.

Након Првог свјетског рата, Башагић је од 1919. године радио у Земаљском музеју у Сарајеву, све до пензионисања, 1927. године.

Умро је 9. априла 1934. године у Сарајеву и сахрањен у харему Бегове џамије.

Dok je…

Dok je tvoga đula – ne gledam rubina,
Dok je tvoga vrata – ne gledam jasmina.

Tvoje grudi – moja pjesma nečitana,
Tvoje lice – moja knjiga netiskana.

Moji su almasi – mali prsti tvoji;
Što je moje, niko ne smije da svoji.

Tvoja merdžan-usta više slasti daju
Nego Kevser-vrelo u božanskom raju.

Miris, što ni amber, ni mošus, ni ruža
Ne imadu, meni tvoja kosa pruža.

Gazeline oči svaku cijenu gube
Pram očima tvojim, kad pospano ljube.

I ja sâm se, Leilo, vas u milju gubim,
Što sam stvoren da te bar katkad poljubim.

Epilog

Ne naklapaj – stani, stani!
Kad ne pojmiš, šta se zbori;
raspravljajmo na tenhani,
gdjeno Vječno Svjetlo gori.
Ono će nam da rastjera
po moždanim gustu tminu,
pokazat nam trag od smjera,
kud se ide na pučinu.
Na svijetu ljubav ništa
niti traži, niti želi,
čemu iza čistilišta
da se nada i veseli?
“Ljubav iznad oba svijeta
uzdiže nešto više;
Bog je njojzi prava meta -”
Mirza Sadik tako piše.
“Zaljubljeni izvan smjera
propisana nešto želi;
Bog je njemu prava vjera -”
Mevla Dželal tako veli.
“Šta od toga čovjek ima,
Pejgambera kada čuje,
gdje božanskim načelima
vječnu ljubav rasvjetljuje?
Nema l’ iskre bogodane,
da Bilalov glas razumi,
što u osvit zore rane,
ko nebeska pjesma šumi.”
Tako pjesnik Nadži mnije,
a ja tvrdim sasvim treće:
ko ne shvaća poezije,
ni ljubavi shvatit neće.
Bez tog dvoga Višnje Biće,
oko Kog se Svemir kreće
i što svemu daje žiće -
nigda pravo shvatit neće.
Krčmarice, jesi l’ čula? -
Ja to shvaćam odvajkada,
daj da pijem sa tvog đula,
nekušana dosad slada!
Ko god želi, s izvor vrela
poeziju da uživa,
taj nek traži ispod vela
moje pjesme, šta se skriva.
Ko sve skupa ne razumi,
nego mu se čudno čini, -
Amor s Bakom nek mu glumi:
“Mene tekel” na pučini…

Jesenski uzdasi

Sjedi djeva pod uvelom ružom,
Na ruku je naslonila glavu,
Čarne oči oborila tužno
U blijedu djetelinu travu.
Sjedi djeva pod uvelom ružom,
A misli joj po svemiru lijeću,
I mlađana neprestano sniva
O proljeću i šarenom cvijeću.
“Kad ćeš doći, mileno proljeće,
Da oživiš drveće i cvijeće,
Da okitiš polja i livade,
Da moj dragi po njima se šeće.
Onda bih ga ja vidjela mlada
Ne u hefti već svakoga dana,
Tamo doli u zelenoj bašči,
Kako šeće oko šadrvana.
A ovako, ja ga vidjet neću
Pod pendžerom ni u mjesec dana,
Dođi, dođi, mileno proljeće,
Dođi, dragi, željo uzdisana!”

Janje moje

Janje moje, šta ćeš da ti dadem
Za čarobne tvoje oči vrane,
Za obrve i za trepavice,
Za usnice parom prorezane?
Hoćeš dušu iz bolnoga tijela,
Hoćeš srce iz raspuklih grudi,
Hoćeš gusle što pjevaju pjesme,
I gudalo štono samo gudi?
To je moje najmilije blago,
Pa sad biraj šta je tebi drago;
Srma, zlato kod mene ne vrijedi, -
Srma crni, a zlato blijedi.

Kratak odgovor

Čudno ti se čini, – je li? -
Kako crni Mirza pjeva,
I u dušu djevojačku
Svoje pjesme ulijeva?
Ako mu je crna koža,
Duša mu je sjajna, čista,
Čišća nego drobni biser
Što se na tvom grlu blista.
Čudno ti se čini, – je li? -
Što priroda vječna neće
Da u bijeloj ilovači
Mirisavo cvate cvijeće.
A meni je opet čudno,
Ko ne znade, što ne šuti,
Da sve nije pravo zlato,
Što se sjaji, što se žuti.

Knjiga života

Knjiga je života uzvišeno štivo,
ko se našo da je, kako treba, shvati?
I ja sam je dugo proučavo živo,
al na koncu konca vila mi je lati.
Nije za te – reče – ta teška lektira,
traži djela što ih samrtnici tvore,
u njima ćeš naći svojoj duši mira;
knjiga je života kano burno more.
Dokle shvatiš iz nje jedan redak samo,
ko u slatkom sanku minuće ti žiće,
ah – teško je, teško zaploviti tamo,
a još teže kakvo učinit otkriće!
Uzmi, Mirza, ružu, pa u njojzi traži
svojoj mašti boja, svojoj pjesmi hrane;
rumenilo njeno nek ti dušu blaži,
da se knjige žića zauvijek mane!

Moja tajna

Srce moje za kim gori?
Za kim čeznu slabe grudi?
Ko mi dušu tako mori
Da obamre, da poludi?

E, to ti je moja tajna,
Koju nikom kazat neću;
Ma sve bilo naopako!
Sa tom tajnom umrijeću.

Majka mene često pita:
“Šta je tebi, dragi sine?
Ta daj kaži barem majci
Za kim tvoje srce gine?”

Ne pitaj me, mila majko,
Ne muči mi jadne duše;
Džigarice crne gore,
A bijele već se suše.
“Kaži tajnu svojoj majci,
Da ti rani lijek traži,
Jerbo majka svojom njegom
Polovicu boli blaži.”
Ne, ne smijem, prođi me se!
Od straha me groza hvata
Reći tebi mrsko ime
Najmilijeg meni zlata.
Na to majka rukom mahne,
Pa okrene milu glavu,
A ja svrnem tužne oči
U zelenu čemin-travu.

Moje suze

Mnogome je zagonetka,
što u mene nema suza,
što se nikad ne rasplače -
obijesna moja Muza?
A ja ne znam što bih plako,
kad napretek suza ima?!
Jer je rekbi plač prirođen
svima novim pjesnicima.
Ta i meni katkad udes
u pohode tugu spremi,
i u njenoj prisutnosti
moja Muza zanijemi.
Moje suze nijesu voda,
što ih puki slučaj mami;
moje suze – to su moje
zdrave duše, dragi kami.
Samo onda proliju se
niz obraze tamno blijede,
kad se stoput kroz koprenu
čiste svijesti procijede.
Moje suze rijetko teku,
al kad teku onda prže;
moje lice, dušu peku
od magijskog ognja brže.
Ko ih ne zna cijeniti,
drzovit je – Bog mu prosti!
Jer su suze Bekri-Mirzi
prijeki mehlem u žalosti.

Na Bajram

Velik si, Bože,
Tvoja veličina je neizmjerna,
pram njoj je ništa svesioni svijet.
Vječan si, Bože!
A sva su druga stvorenja
pram vječnosti Tvojoj truhla snijet.
Moćan si, Bože,
moć Ti je bezgranična,
sve pred njom pada u slabi prah.
Strašan si, Bože!
Sve živo pred Tobom strepi
i strepnju svoju zove: Božji strah.
Divan si, Bože!
Tvoja divota je zagonetna,
uz poj slavuja i bistra vrela šum
najveći čovjek diveć Ti se reče:
“Divotu Tvoju moj ne pojmi um!”
Blag si, o Bože!
Tvoja blagost je veličajna,
sva dobra ljudska njezin su plod;
s uzdanjem u nju i mi se jatimo evo,
da mladim silama radimo za rod.
Svesilni Bože!
Tisuć duša jednim Te glasom moli:
nazatku strašan, napretku budi blag,
da naša majka u sjaju prosvjete sine,
da svakoj hrđi zatare se trag!
Uslišaj, Bože!
Uslišaj skromnu želju srdaca mladih,
kud narodne misli sebi grade tok;
čista su srca naša kô čisto planinsko vrelo -
za više kulturne težnje iz njih cijedi sok.