Tema: Sima Pandurovic - Najlepse Pesme

Sima Pandurovic - Najlepse Pesme


Sima Pandurović (Beograd, 14. januar 1883. — 27. jul 1960) bio je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Gimnaziju i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu i počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Prvi svetski rat je proveo u internaciji u Boldogasonju i Nežideru, a po njegovom završetku bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Rano je počeo da peva, ali istovremeno je živio i radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis Polet, zatim sa Disom uređivao Književnu nedelju, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis Misao. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svjetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je mnogo i uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem.

Beograd u ropstvu

Otkada te nisam video, moj Grade
Na stavama mirnim Dunava i Save,
Gde sam svoje dane provodio mlade,
Dane prvih snova, ljubavi i nade.

Surova je bura preko tvoje glave
Pregrmela besom svireposti slepe,
Uništila s mržnjom tvoje noći plave,
Proleća, leta i jeseni lepe.

Kako si mi danas mračan i oron’o!
Ni pusta traga radosnom životu;
Varvarin je grubi zlurado ti don’o
Glad, ropstvo, bedu, uvredu, sramotu.

Od zavere mračne na slobodu ljudi
Ti si mučki udar zadobio prvi,
Ponosan i hrabar, iz tvojih su grudi
Potoci potekli plemenite krvi.

Danas, ti si tužan i ostavljen skoro.
I ulice tvoje i tvrđava stara
Puste su, i njima odjekuju sporo
Još samo teški koraci varvara.

Al’ plavom noći, kada duše traže
Utehe u miru što s visina dođe,
Duh slobode, pored oružane straže,
Nevidljivo tvojim ulicama prođe;

Odlazi na stare bedeme, i stane
Gledajući vidik u nadi i slutnji;
Osluškuje dugo, dokle zora svane,
Udaljen u buru što bruji i tutnji.

Jer daleko tamo haos je krvavi
Za slobodu i za ropstvo, koji huji,
I urla i besni u sveopštoj stravi,
U orkanskoj vatri, strasti i oluji.

Dok umorne duše, bez sreće i nade,
U nemirnom snu se rastaju od sveta
Sramote i ropstva, moj ponosni Grade,
Duh slobode tvojim ulicama šeta;

I obiđe žrtve što se u snu snaže
Nadom na slobodu; i kad osmeh stidljiv
Prve zore sine na one što traže
Hleba, – on je min’o pokraj mrtve straže
Besmrtan i miran, ponosan, nevidljiv.

Biserne oči

Kao duh jeseni u šum lišća svela,
K’o tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći – sugestija jednih
Očiju bisernih.

Njihov je sjaj bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke;
On je dav’o dubok neznan izraz jedan
Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv’o blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe
Za malu humku trošnih zemnih želja,
Poslednji, opšti udes kad nas snađe
I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih,
K’o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
Očiju bisernih.

Beli mir

Avetinjske bure orgije se čuju
Kraj peći, u kutu moje male sobe;
Izglada da sikću, besne, kunu, psuju,
Urlaju i vrište, i grme i kobe
Nad gradom strasti, greha, mržnje, zlobe.

Hoće li se, najzad, sve svršiti? Pasti
Ove noći, usred lude terevenke,
Kada orkan vitla, i oblaci tmasti
Jure ispod neba – ispolinske senke -
A nade klonu k’o bogalji kljasti?

Ne znam… Ali jutrom, kad se čudno deli
Svet mraka i zore, završen je pir.
Ceo grad je mržnje pokrio sneg beli.
Bezglasnom tišinom što teši i celi.
Tajac prolaznosti. Sneg… I beli mir.

Bez motiva

O, ovih dana kad nas slabo sluša
i bog i nada i razum očajan;
O, ovih dana kad se zapenuša
dubinom duše gnev skriven i tajan;

Kad nas opet, kao u snu mučnom
zagrli beda velika i živa,
a bolno srce u trzanju žucnom
procvili strasnom pesmom bez motiva.

O, u te dane da mi se preneti
u nepoznate, egzotične kraje,
predeo dalek, gde će me uzeti
priroda dobra s dušom mojom da je,

k’o dobra majka, uteši,uljulja
u setnoj pesmi moga zavičaja,
tamo daleko,od zarazna mulja
života našeg, ispod tropskog sjaja

sunca što budi na pokret i nadu,
životom blešti i greje i peče.
Tu bih, pod starim drvetom, u hladu,
doček’o mirno i duboko veče.

Zaboravio prošli život kužan.
S fakirskom verom dočekao tu bih
san dubok, večan i željan i nužan,
sam, lišen sviju doživljaja grubih.

Nagradu celu dobio bih tada
za cvetno doba svojih ideala
i jesen njinu u ponoru jada
za dugu borbu u životu žala,

za slom ideja i neuspeh vere
otrovan mozak i srce prozuklo,
sram siromaštva što ga nemar pere
i, nekad silno, uzdanje umuklo.

Jer južne zvezde, čini mi se, sjaju
k’o nad sudbom mi njene oči što su;
Jer priroda će u tom čudnom kraju
možda na njenu mirisati kosu;

Jer dane ove svršiti mi treba
predstavom živom sna mladosti moje;
jer Bog nam šalje utehu sa neba
kad sveta ovog potamne nam boje.

Česti trenuci

Bledo jutro. Neprospavane noći.
Svež, oštar zrak prašinu digne lako
Po pustim ulicama. U vedroj samoći
Mlaz zlatne zore čeka drvo svako

I živi ljudi. Te sam noći samo
Ja, u sumnjivome društvu što je pilo,
Proveo; pesma horila se tamo,
A sve je tužno i sumorno bilo.

Jedina draž tih dugih, praznih bdenja
Bila je mis’o, lelujava seta
Na proživelu mladost, razorenja
Podviga silnih fantastičkog leta.

I kada zore zraci budu bistri
Prodrli varoš, lipe u prašini,
Kad budu izašli na sunce filistri,
I drage noći kraj bude tišini.

Ja ću, k’o često, po poznatom putu,
Dok na trg budu išli ljudi, žene,
S negodovanjem, u starom kaputu,
I s iznurenjem noći probdevene,

K’o noćna prividjenja u zamkove svoje,
Ići, umoran, u svoj prazan stan,
Da legnem, s dragom spomenom na tvoje
Lice, – da opet sam prespavam dan.

Dogodila se pesma ova

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Tad, posle dugih, zlih orkana,
Ćudi što nose sunce, kišu,
To beše prvi dan bez mana,
Kad duše cveća svud mirišu.

Sa šumnom pesmom mladih grana,
Kad se od zore u daljini,
Ko s plave ravni okeana,
Veliki osmeh sunca čini, -

Ti si mi došla sa tih strana,
Na presto moje mašte sela
U pompi nada i đerdana
I plavog cveća s bleda čela.

I otad vladaš ti, bez brana,
Prostranim carstvom snova moji’
Skazaljka Večnog gde lagana
Časove opšteg mira broji.

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Godine

Kao pokajnice, u sećanju sivom,
Na zaranku sunca, nada i života,
Prolaze u bolu, umornom i živom,
Sa licem na kome nestaje lepota.

Pored siluete nejasnih bregova,
Svaka nosi jedan dugi sanduk želja,
Maštanja i nada, i dveća i snova,
Umrlih časova tuge i veselja.

I što dalje idu, senka biva njina
Sve veća na svodu mramornom i zlatnom,
I strahotno svaka ima uzrast džina,
Što se mrko gubi za planinskim platnom.

A u duši, kao marš pogrebne pesme,
Cvili, kao u snu bunovnom i groznom,
Plač i strah za njima što će reći ne sme,
U sumraku nada žalosnom i poznom.

Jambi o svršetku

Rastočiće nas beda, bolest, smrt
U žitku masu i nesnošljiv smrad,
Kad zine zemnog raspadanja glad
I svene naših plavih želja vrt.

Na večne zbilje nemilome tlu
Odmaraće se i poslednji znak
Života našeg, i sudbinu zlu
Svih srca teški pokopaće mrak.

Vršiće pos’o raspadanja crv,
A naša srca, suze, mozak, o!
Hraniće, kažu, k’o i naša krv,
Nov život nečeg drugog, znam ja to!

Da mi je samo sagledati dna
Još jednoj tajni, i videti put
Velikog, tužnog i šarenog sna
Mladosti naše, i videti kut

Gde će nam duše večni naći stan!
Hoće li i tu biti samo mrak
Tesnoga groba, il’ veliki dan,
Besmrtne sreće životni znak?

Da, misli, želja, snova neznan kraj
Hoće li biti u grobu il’ van?
Gde crvi mile il’ gde cveta maj?
Jer sve je, ipak, samo šaren san!

Kraj ognjišta

Ti znaš vrlo dobro, moj životni druže,
Da smo prešli mnoga zla i iskušenja
Strmim, golim putem preko hladnog stenja,
Jer životom retko procvetaju ruže.

Ali ti si uvek, mila ženo, bdela
Burnom noći i kad dan zlokoban svane,
Otmena, umna, i časna i smela,
Nad domom našim očima Dijane.

Pri naletu divljem nečastivih sila,
Kad vera trne pred likom rasula,
Ti si uvek bila moja dobra vila
Ponosa i spasa, i svetitelja kula.

A naša dva sina, dva čestita krila
Poleta i nada u buri i lomu
Nisu dali maha porazu ni slomu,
I bili su pono našem skromnom domu.

Danas, kada se zajedno sećamo
Časova prošlih, i lepih i ružnih,
Putanja naših, i vedrih i tužnih,
Kraj ognjišta svoga, mi utešno znamo

Da u svetu jedan prijatelj postoji
Nepromenjiv: dom naš, i u njemu svoji.