Tema: Sima Pandurovic - Najlepse Pesme

U kolevci sna

Kad sunce zađe, i pokrivač plavi
Zvezdane noći, veče toplog juna
Padne po polju i vrh cvetnih kruna,
A žuti mesec na nebu se javi,

U mojoj duši šum umornih trava
I trepet lišća u disanju noći
Šire san jedan sugestivne moći,
Jedan san što se čini da je java.

Jedan san, koji sjaj mesečev zlati,
Javlja se, čili, povija onako
Kako miris dune poljanama lako,
Kako uzdah noći kandilke zaklati.

I s bojama koje upija lepota
Noći, ovaj svet se s drugim svetom sliva
U meku sliku zadovoljstva živa,
U život jednog sna i san života.

Tada miriše doba ranog maja;
I kao da se, neprimetno, prosto,
Na Ideal što je u sećanju ost’o
Nastavlja tiho jedan san bez kraja.

Vekovi

Ja sam tužna veza krajnosti svih strasti
I veliko srce sveg oduševljenja;
Ja sam puna čaša gorkoga prezrenja
Na doba bez duše, bez snova i časti.

Ja sam večna ljubav naspram paroksizma
Osećanja sviju što u meni žive,
Ogledalo čisto i velika prizma
Vekova u senci jedne perspektive.

I moja je duša sred ponoćna mira,
Dok bezbrojnih zvezda trnu zraci sani,
Duša krupnog, starog haldejskog pastira,
Što kraj svoga stada sniva na poljani.

U mojoj se duši, k’o u drevno vreme
Obala modrim osveštanih voda,
U časima vere mistične i neme
Ogleda fasada indijskih pagoda.

U njoj dunu, katkad, sa pustara krici,
Orkan divlje strasti što urla i mrvi,
Kao divlje horde; u požaru krvi
Zarude odjednom prostrani vidici.

Ja osetim instinkt izumrlih rasa,
Svirepost spram slabih, spram dece i žene;
U gordosti ovih kratkih, burnih časa
Sve satrapske težnje projure kroz mene.

A drugi put, kada čežnja tiha, bona,
Prelije u sjaju mesečine mlake
I ljubav i nade mnogih miliona,
Ja osetim mržnju na gorde i jake;

I živim u društvu onih što su znali
Živeti bez glasa, bez slave, i sami,
Voleli sve lepo, trpeli i pali
Skriveni u večnog zaborava tami.

I osećam dušom miris blage ambre
I istočnu radost, i ljubav i strasti
Gospodara starih ponosne Alhambre
Što ispiše pehar kratke zemne slasti.

U meni se strasti svih vekova bore,
Prolaze junaci s Gospodnjega Groba
U zamkove svoje gde kandila gore,
S mačevima teškim, u ponoćno doba.

U meni je duša Osamnaestog Veka
I plemići gordi u svili i čipki;
Ja živim za trenut sred raskošna jeka
Vremena Vatoa, menueta gipki’.

I tada se javi huk ogromnih masa,
Silueta oštra bledog Robespjera,
I buntovni protest tribunskoga glasa,
I pad starih dogmi, prestola i vera.

Ja živim životom istorijskih mena,
Strašću sviju gordih, velikih i skromnih
I punim životom velikih vremena
U prolazu ljudskih svih istina lomnih.

Ja mrzim naše jednoliko vreme
Bezbojno, sivo, i u njemu duše
Skomračne, sitne, pakosne i neme,
Što se u ropstvu svoga straha guše;

I mrzim samo naše doba ružno,
Gde je sve jadno, sve “sredina zlatna”,
Gde se, poput starog i žalosnog klatna,
Klatimo lagano, monotono, tužno.

Veze

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag
Nevidljiv i nežan, rasut kao prah,
A osetan ipak, tužan ili drag,
Ko miris starine, kao cveća dah.

Duše sviju stvari žive, dragi moj,
Lutaju i žive… i ko im zna put!
I jave se katkad živima kroz sloj
Vazduha, ko miris prijatan ili ljut.

Šta takvih mirisa snese vihor lud,
Il jesenji studen vetar, ili tek
Proleća uzdah razdražljiv i mek,
I svih dana čudna i nemirna ćud!

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek,
Davnih snova radost, starih jada dah
Vetrovi mi dragi nose kao lek
S mirisima tela što postaju prah.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže,
Sa svetom što više ne postoji sad;
A mirisi duše što oko nas kruže
Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

Vreme

Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo
Svih mojih snova od njinog postanja;
Na licu tvome još sija detinjstvo,
U očima jedan setan zrak saznanja.

Svih pogleda ti si jedna svetla žiža,
Svih želja meta varljiva i sjajna;
Ipak, nisi jednom no drugome bliža,
I ostajes čista i tiha, k’o tajna.

Pored ljudskih srca ti prolaziš holo,
Bez strasti, i mirna, ne znajuci išta
O tome da često pati ko te vol’o -
Sem milosti tvoje da ne traži ništa.

Ti si u maju svog života cvetnog, -
A maj je divan i bez sunca žarka; -
Tebi ljubav ljudska sred života sretnog
Ne treba, izgleda kao pusta varka.

Ali kad tuga godine poraste,
Kad prođe mladost, lepota i cveće,
Prijatelji lažni kad odu, k’o laste
Što se domu svome nikad vratit’ neće;

Kad uzdaha dugih podigne se plima,
Kad ti oko tašta zadovoljstva prozre,
U duši tvojoj kad zastudi zima,
Jedna će mis’o u tebi da dozre,

Velika, tužna mis’o, moje drago:
Da treba da nam sve bude svejedno,
Da nam je ovde još jedino blago
Kad za nas kuca bedno srce jedno.

Tad će tvoje srce zakucati jače,
Kao čas pozni kada ponoć pada,
Brujeći kao da tuži i plače…
ko zna da l’ će kogod čuti ga i tada!

Zora nadanja

Nebo je bilo zamračeno, tmurno,
Sloj oblaka crnih pod njime se zgrn’o.
Nenadno te noći, dok je mesec trn’o,
Južni vetar prođe ulicama burno.

Nosio je teške, zanosne i meke
Mirise cveća, i živost, i nadu,
Dah proleća bliskih i zemlje daleke,
Rasuo ih, krišom, raskošno po gradu.

A ujutru, svuda, prozori i vrata
- Dok proleće novo mirisaše mirom -
Svih koliba, kuća, srca, kazamata,
Otvoreni behu radosno i širom.

Dan vedar, bistar, i pun plodnih klica,
Nebo puno zore, nadanja i vere,
Razdragana pesma probuđenih ptica,
A zraci novog sunca svud trepere.

Dosta nas je crna razjedala vlaga!
Proleće gledam preko polja, vode,
Gde prolazi, nosi pokraj moga traga,
Nov život, k’o vojske zastavu slobode.

Žena

Ja sam svoju dušu u tvoj život pren’o,
I sve tvoje mane, grehe i vrline
Zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
Strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetost moje radosti i tuge
I molitva čista srca u samoći,
Radost mojih snova u bojama duge,
Vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
Zovu večnom carstvu čistote i mira,
Ti si moje vere velika Madona
Pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže, vezani smo čvršće.
Ti si tamna težnja nagona i žudi
I razblude moje, kad na meni dršće
Sve, a pohota se počinje da budi.

Kad instinkt sa svešću stane da se bori,
Kad se vani prospe mesečina bela,
Crven plamen mojih strasti uvek gori
Na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja:
Veza ranih snova o večnoj lepoti,
Veza našom decom, radosti i vaja,
I perversne strasti i duše i ploti.

SIMA PANDUROVIĆ
(Beograd, 14.01.1883. — 27.07.1960.)



Sima Pandurović je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po).

Gimnaziju i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu i počeo je da službuje kao profesor valjevske i beogradske gimnazije. Prvi svetski rat je proveo u internaciji u Boldogasonju i Nezideru, a po njegovom završetku bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.

Rano je počeo da peva, ali istovremeno je živio i radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis "Polet", zatim sa Disom uređivao Književnu nedelju, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis "Misao".

Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: "Posmrtne počasti", "Dani i noći", a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama "Na zgarištu", koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svjetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom "Okovani stihovi". Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom "Stihovi". Poslednja njegova zbirka pesama "Pesme", sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano.

Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: "Ogledi iz estetike", "Razgovori o književnosti', Bogdan Popović.

Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog "Tartifa" i Šekspirove tragedije i drame "Hamlet", "Ričard III", "Henri IV", "Magbet" i "Kralj Lir", sve sa Živojinom Simićem. / Wikipedia



DELA:

"Posmrtne počasti" (1908),
"Na zgarištu", drama, 1910.
"Dani i noći" (1912),
"Okovani slogovi" (1918),
"Ogledi iz estetike" (1920),
"Stihovi" (1921),
"Razgovori o književnosti" (1927),
"Bogdan Popović" (1931),
"Dela", 5 knjiga, Beograd 1935—1937
"Dvorana mladosti" (1955),
"Pesme", SKZ Novi Sad 1959.

Sima Pandurović



I Sima Pandurović je, kao i Rakić, Beograđanin. Kao student filozofije pokreće list Pokret (1902), a kasnije sa Disom i Književnu nedelju (1904—1905). Prvu zbirku pesama Posmrtne počasti objavljuje 1908. godine, a drugu Dani i noći 1912. Vrlo rano prestaje pisati pesme, odmah posle Prvog svetskog rata, i otpočinje rad na izdavanju časopisa i kritika. Paralelno sa tim prevodi sa francuskog i engleskog — zajedno sa Živojinom Simićem preveo je Šekspirove drame. Odlično je poznavao nemačku pesimističku filozofiju, a što se poezije tiče, prošao je školu francuskog simbolizma — od pesnika mu je najbliži bio Bodler.

Ako je sa Vojisavom Ilićem pesnički začelo prerastanje naše poezije iz deklamatorstva i patetike u senzibilitet, čulnost, racionalnost i uzdržanost forme velikih pesnika Zapada, onda je Pandurović predstavnik naše poezije kod koga je sve to dobilo završni oblik. On je kraj jednog doba, bliži Rakiću koji je snažno obeležio zaokret, no Disu, "nesrećnom drugu" iz detinjstva, sa kojim će otpočeti jedna nova struja našeg modernizma koja će svog odjeka naći tek kod modernista posle rata — Crnjanskog na primer. Ako su kod Rakića živeli strah od smrti, pesimizam i drhtaj zbog prolaznosti, Pandurović je otvoreno i namerno "sišao u svet bolova". Nasuprot Rakiću koji je između racionalnog i emotivnog tražio sklad i meru, kod Pandurovića je mera uveliko narušena izrazito nacionalnom jezom pred zlom koje hara svetom, obuhvata i prodire u sve, počev od ljubavi i društva, pa i do života samog.

I upravo sa tim i takvim pesnikom život se poigrao do paradoksa — najduže se od svih rvao sa životom. Ilić je umro mlad, Rakić u mukama podlegao raku, a Dučić završio u izgnanstvu.

Za razliku od Rakića koji je verovao u mladost, i život u mladosti, Pandurović je gotovo do perverznosti uživao u sopstvenom jadu bez želje da se iz tog pakla izvuče "na sunce, među ljude, u život". Tom ciničnom sumarnošću, tim do tada nepoznatim kvalitetom "u srpskoj poeziji" on je nesumnjivo najviše bodlerovac".

Taj i toliki bezobzirni pesimista do užasa je zasmetao Skerlićevom "estetskom vitalizmu", tako da je Pandurovićeve "Posmrtne počasti" dočekao na nož. Može se samo zamisliti njegov užas, ako se već zna da je zamerao i Rakićevom pesimizmu, koji je u odnosu na Pandurovića "pravi simbol zdravlja i optimizma". Zato nije ni štedeo oštrinu:

"Ako ko ima iluzija o životu, ili ako je našao načina da razumno pomiri sa njime, taj neka čita stihove g. Pandurovića. Pesnik "Posmrtnih počasti" je samrtno žalostan, kao čovek koji je mnogo živeo i kojega je život u svemu obmanuo, ili kao čovek dozlaboga rđavih živaca, koji se u životu oseća kao onaj oderani jarac iz narodnih pesama u jelovom granju".

U reči, Pandurovićeva knjiga bila je za njega "simptom teškog oboljenja" i to baš u vreme "kad je zemnja prikupljala sve snage za velike istorijske obračune".

Da bi se ovo nesuglasje između Pandurovića i Skerlića razumelo treba imati u vidu da je naš pesnik bio predstavnik književnog pokreta koji nije prihvatao Skerlićevo shvatanje o društvenoj ulozi književnosti. Naime, Skerlić se idejno formirao pod uticajem ruskih socijalnih utilitarista iz 19. veka zbog čega je išao u socijalizam. To shvatanje on nije mogao da napusti čak ni kasnije kada je napustio i utilitarizam. Naprotiv, baš u tom duhu on od književnosti traži "jednu vrstu prosvetiteljskog misionarstva" — poprilično usko je shvatao njen društveni zadatak.

Neodoljivi je utisak da Skerlić nije shvatio, ne samo Pandurovića, no čak ni Dučića i Rakića. Ili, shvatio ih je u formi, perfekciji jezika, versifikaciji — i u tome prepoznao evropeizaciju naše poezije, ali mu je bio stran njihov sadržaj, čak nerazumljiv. Treba se prisetiti da je i u hvali Rakićevog patriotizma išao čak dotle da ga je ne malo odvajao i od same poezije. Ili, konzervativni kritičar koji se povinuje zahtevima socijalnog utilitariste gubi rat "sa modernim literalnim koncepcijama" koje u poeziji sve snažnije dolaze do izražaja. Pesnik, u jednom trenutku i žrtva, Sima Pandurović, izlazi iz ovog sukoba kao pobednik — što je nesumnjivo značajan datum u našoj književnosti. Poezija pesnika nadživela je zablude kritičara.

A da li je Pandurović pesimista? Da li je ono zašta ga Skerlić optužuje?

Miodrag Protić decidirano podvlači da jeste. Suština je, međutim, u tome da je on bio pesimista sa pozicija jedne estetike koja se bitno razlikovala od one skerlićevsko — utilitarne.

Između Rakićevog i Pandurovićevog pesimizma ni u kom se slučaju ne može postaviti znak jednakosti. Za razliku od Rakića koji u "mučeničkom stoicizmu" pronalazi utehu i izgrađuje "svoj moralni i životni stav", Pandurović ne samo da utehu nije pronašao, no je uopšte nije ni tražio. To netraženje je izraz iskustva iz života. Kao što ne prihvata utehu u životu ne prihvata ni onu posle smrti koju mu religija obećava. I ovde je nesuprot Rakiću. Nasuprot Rakićevoj misli o "blaženstvu iza zvezdanog beskraja" Pandurovićeve predstave su izrazito materijalne i sa ovozemaljskim prizvukom.

Smrt je kod Pandurovića večiti i neumitni pobedilac. Zaludne su sve naše usputne pobede — na kraju sve se ipak njoj potčine.

Temeljna razlika između Pandurovića i Rakića (pa i Dučića ) ipak je u dominaciji emocija ili intelekta. Onoga trenutka kad na račun emocija potisne svoj nadmoćni intelekt Pandurović već zalazi na teren Rakića i Dučića u kome je od prvog "plići i siromašniji", a od drugog "manje sjajan (i) manje savršen".

I na planu ljubavne lirike Pandurović čini radikalan raskid sa našom tradicijom najsnažnije izraženom u romantičarskoj poeziji. U odnosu na njegovu naturalističku razgolićenost Zmaj na primer zvuči nevino do čednosti. Ako Rakića možemo svrstati u skeptika ljubavi, onda je Pandurović njen grobar. On kao da u ljubavi drži opelo. Sahranjujući sve sahranjuje i voljenu ženu koja je u njegovim najboljim delima "prošla s onu strnu života". I ona je kod njega, ne na nebu, ni među zvezdama, no u grobu i raspadanju. Čitajući Pandurovićevu ljubavnu poeziju imamo utisak kao da se upoznajemo sa Bodlerom koji je "genijalno umeo da ostvari oštri, totalni kontrast između sveže, nasmejane lepote i fizičkih truljenja".

Nasuprot Skerliću, A.G. Matoš je Pandurović svrstavao u red "najdubljih pesnika u modernoj srpskoj lirici". I doista, na horizontima tema i osećanja, Pandurović odskače novinama, dok je u formi i izrazu čvrsto na terenu našega parnasa.

riznicasrpska