Tema: Slobodan Rakitic - Najlepse Pesme

Slobodan Rakitic - Najlepse Pesme


Slobodan Rakitić je rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške. Osnovnu školu završio je u Raški, gimnaziju u Novom Pazaru. Jedno vreme studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je na filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list (1972). Od 1973. godine zaposlen je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za kniževnost i jezik. Objavio je knjige pesama: Svetlosti rukopis (1967), Raški napevi (1968), Svet nam nije dom (1970, drugo dopunjeno izdanje 1979), Zemlja na jeziku (1973), Pesme o drvetu i o plodu (1978), Žudnja za jugom (1981), Potomak (1982), Osnovna zemlja (1988), dopunjeno izdanje 1989. i 1990), Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991), Duša i sprud (1994), Izabrane i nove pesme (1998) i Vodena slova (2000); knjige eseja: Od Itake do priviđenja (1985), Oblici i značenja (1994); zbornik: Poezija romantizma jugoslovenskih naroda (1978) i Izabrana dela u pet knjiga (1994). Dobio je književne nagrade “Milan Rakić”, “Isidora Sekulić”, “Branko Miljković” i “Laza Kostić”. Knjiga Tapije u plamenu nagrađena je Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. godinu i nagradom “Rade Drainac” 1991. Njegove pesme su prevođene na više jezika. Knjiga Zemlja na jeziku objavljena je, u prevodu na francuski, u izdanju “L’Age d’Homme”, u Loznici, 1990. godine. Slobodan Rakitić je bio predsednik grupe Srpskog pokreta obnove u prvoj višestranačkoj skupštini Srbije (1991-1992), predsednik poslanicke grupe DEPOS-a u Saveznoj skupštini SR Jugoslavije (1993-1994). Predsednik je udruženja književnika Srbije od 21. decembra 1994. godine. Na osnivačkoj skupštini Saborne narodne stranke, 28. januara 1995. u Beogradu, izabran je za predsednika. Živi u Beogradu.

Ars poetica

Ostati, zasvagda, iza zida,
čuti samo pčele i poj ptičiji
s nebeske reke, glas sve sličniji
tragu zvezde dnom očnog vida.

Zatvoriti, za sobom, sve dveri,
u nekom drugom prostranstvu biti,
sa senkom se svojom sjediniti
u stablo što se tek plodom meri.

Minu li nebom zvezdana kola,
otvoriće se, namah, preko stola
vrt koji neka tajna ruka stvori.

A kad prenuh se, sve bi opsena!
Čuh samo krik orla i krik plena,
lovce i lavež psa negde u gori.

Čija si senka, dušo moja

Čija si senka, dušo moja,
čije te stope svud prate?
Zrela se žita u polju zlate
i dasi gornjega sloja.

Za neki drugi menjala bi vek,
za drugo jutro, drugi dan,
za ogrtač drukčije tkan.
Radije otrov – no lek.

Dušo moja, u polju, sama,
tražeći mesto gde je dublja tama,
tumaraš kao plamen bledi.

Čili i plod na nestvarnoj grani,
u jednu tačku slivaju se dani
i dah se na usni već ledi.

Dečani, šuma borova

Visoki borovi trepere
u preobraženim vrhovima,
al radost to nije,
al žudnja, zacelo, nije.
Čiji to zanos, skriveni
u godovima ne miruje,
čija se to patnja
iznutra javlja?

Ptice nebeske, pod kupolom,
preobraćaju se ko duše kad se
okolo uštapa sviju,
okolo Boga.
Iz méne u ménu
uzleće jezik zemlje
u rodoslovu.

Visoka noć silazi
tragom zvezda, ko dah nečiji
kad neosetno se
javlja i gasi
nad plamenom sveće.

Glasovi nad Bistricom lelujaju,
glasovi bez doma,
al čiji glas to, u zanosu,
meni se vraća
jutrom i večerom?

Visoki borovi u osvit
korenu se svome naginju
i kruže.
Okolo Boga kruže.
Čiji to dah nevidljivi
pređe preko vrhova
ustreptalih?

Ishodim opet
iz tamne ćelije.
Primi me pod svoje skute,
dane preobraženja!
Al čije to pamćenje, čiji jezik,
oči čije i žudnju čiju
slušam kako svu noć
huji u borovima?

Zar privid sve je
dok preko bregova hodim
svome zalasku?
Ogledam se u svome zalasku
vrhovima borova
u plamenu.

Dok umrem

Knjige na stolu, prašne, i već tuđe,
zuj mušice, veče u umornom oku,
memla u vazduhu, potmuli bol u boku,
vrata kroz koja nema više ko da uće.

Gle, i kasni zrak sunčani igra na podu,
posustao, al već sutra će da grane,
još jednom, i još jednom će da svane
dan u zlatnim kočijama na svodu.

Nikog da prozor otvori, da se čuje
šum vetra, insekti što u vrtu zuje,
odnekud, s polja, i napev veselih berača.

Na podu zrak se gasi, gasne i duša!
Sama se knjiga zatvara na stolu, i već slušam
korake svoje dok preko neba koračam!

Izokrenuti bunar

Dok lik mi se preobražava,
vidim drugo mesto u gori.
Tuđa se senka od mene stvori
i usred jave – druga java.

Ne sahne vetar zaborava,
sad moje reči Drugi zbori.
Otvaraju se drugi prostori
i čudotvorna svetli trava.

Mračno obzorje preko uma
plamti, kao što plamti šuma,
kad bi bar duša da se stiša.

Al iz nebeske provalije
kao bunar kad se izlije
po svu noć pada crna kiša.

Južna zemlja

Sa južnom zemljom
u slovu,
u jeziku.

Sa jezikom bez zemlje,
sine moj.

Nijedan hram
krilat nije?
Nijedno drvo
uspravno
i rodno?
Ne lete ptice više
prema jugu.
To jug nije.

2.
Već stota zima
a proleće nijedno,
sine moj.

Više ništa nije
kako je bilo.
Sad je to druga zemlja
i drugi jezik slušam
sa praga kućnog.

Uzleće
bunar za bunarom,
korača
šuma za šumom.

Sad stranac hodi
preko polja.

Sad tuđin
iz naše činije
i ruča
i večera.

U postelje nam se
zavlači.

3.
S kolevkom pod jednom,
s grobom pod drugom rukom,
novi dom tražim
i izvor,
jer Boga ovde nije.

Korača prazan bunar
za nama,
sine moj.

Korača ječam,
pšenica
i raž.

Kradu nam oči žive,
kradu nam reke
i Boga.

Ne peva u polju
ševa
ni kos.

Rušni hram,
prazno vreme.

Upamti sve,
sine moj.

4.
Ovo je tvoja zemlja
i tvoji čokoti,
sine moj.

Ovo je tvoj med,
tvoje vino
i tvoj jezik.

Ovaj izgubljeni izvor
i crna šuma ova,
tvoji su, sine.

5.
Rasipa se glas Boga.
Rasipa se glas zemlje.
Rasipaju se reke
dok preko južnog neba
u bezdan teku.

Rasipa se jezik
sve nerazumljiviji.

Rasipaju se slova
i seme.

Rasipa se glas moj
dok prema tebi koračam,
sine moj.

6.
Močvare u ledu,
utrine bez stada,
glasovi i senke umrlih
oko kuće.
Duše umrlih
u kolu
u polju.

Vidiš li južnu zemlju
u ognju;
crni dažd nad utrinama
i njivama?

Vidiš li pauka crnog
na čokotima
i nad bunarom?

Vidiš li lice moje
uokvireno zemljom,
sine moj?

Vidiš li Danicu
kako nam put obasjava
ka severu?

Vidiš li bar ti Boga,
sine moj?

Ne smem da završim pesmu ovu

Oblak ne propušta kišu,
oblak ne propušta zrake sunčeve,
svet se ne menja, rekla si.
Al, pogledaj, još jednom,
moje oči zapaljene,
jesam li to pred tobom,
jesi li ti to preda mnom?

Gledam svet
koji se ne menja, rekla si.

Gledam plod nevidljivi
i mislim na koren.
Gledam stabla, severna i južna,
i mislim na zemlju
koja mi se sve više
osipa pod nogama.

Gledam prah na stolu
i prah u knjizi
i prah na mojim prstima.

Gledam slova kako se rasipaju
iz redova.

Ne smem da završim
pesmu o jutru,
ne smem da završim
pesmu o zalasku sunca,
jer će se tog trenutka, bojim se,
završiti i život moj,
a ti ćeš biti daleko.

Noć duga pola veka

Zloduh nam rasuo tor,
crne se, zmijski, verige.
Sa brega poleće – bor,
sa stola – spaljene knjige.

Kroz dečje promrzle kosti
u srdžbi huji severac.
Plavi se na svetlosti
slomljen dečji staklenac.

Niz pute zamagljene
rasuto pleme još hoda.
Pevaju munje ognjene,
ptić cvili ispod svoda.

Zapustela su močila,
crn zmijski svlak na steni.
Dečje – ne ruke, već krila.
Na plotu kokot crveni.

Al s juga i zapada
glasnici crni stižu.
Deblo za deblom pada.
Svud vidim veliku strižu.

Pšenica je bez klasa,
a vinograd bez roda.
Zborimo u pola glasa,
jer spava sin naroda.

Skrivena još ćuti klica
i zlatni svoj vek čeka.
Ne videsmo svoja lica
u noći od pola veka.

Na nevidljivoj nam glavi
krvav zasvetli venac,
al nam se u snu još plavi
razbit dečji staklenac.

Okrećem lice svoje tebi, Gospode

Okrećem lice svoje
tebi, Gospode.
Gledam
kako koračaš po vodi,
preko bregova,
iznad šuma borovih
uzlećeš.
Gledam
kako se njišu krovovi kuća naših
u oblacima, visoko,
rasuta groblja preko utrine.
Kroz šuplje dečije kosti,
kao kroz dvojnice,
ko to koga doziva:
mati dete svoje
il dete mater svoju?

Crni hlebovi
za braću izgnanu;
trulo voće u kotaricama
i na granama;
crno mleko u zdelama
i proso u ćupovima.

Crni leptiri
iz čaura izleću,
crne pčele iz košnica.
Al leptiri to nisu,
ni pčele to nisu.
Nad ugašenim ognjištima
krvave verige.

A pili smo rajsku vodu
i vino ognjeno;
zlatnu pšenicu
i raž sejali.
Osmehivao nam se mladi anđeo
svakoga jutra
nad Metohijom.
Sada ni imena svojih
da se setimo.
Gledam
crnog bivola na izvoru,
kentaura u polju,
čauša na pragu kućnom.

Zar si zaboravio decu svoju,
Gospode?
Kom carstvu
da se priklonimo?