Tema: Slobodan Rakitic - Najlepse Pesme

Ozarenja

Odjednom, kad se tajna vrata
otvore i kroz magle mlečne
prosinu iz tmine oči ti večne,
oglase se nebeska jata.

Al sjaj si što se stalno gasi,
i dok pjan posrćem, mutnog uma
zastanem negde, sred pusta druma
i slutim tvoje zlatne vlasi.

I zasjaš, al čim se pokrenem
da ti dodirnem lik od pene,
nestaneš, i san me svlada.

Kad se u noći opet prenem,
vidim nad sobom tvoje zene
i blage ruke, ko nekada!

Pilatus

Stropoštavaju se visoke vode,
pevaju deblo, kamen i pena.
U brdima je praznik slobode.
Pevaju dete, čovek i žena.
Drozd se sa krova sveta javlja,
žubori voda preko stenja.
Kost-svirala, kupola mravlja,
i tle što se u plodu menja.

Među brdima svetlosni stub,
kao da Gospod kule diže.
Runi se stena i puca dub.
Poleće uvis ovan postrižen.
Čovek-ptica u ambis skače
a divokoza dubinu meri.
Mrkne, kad svod je naoblačen.
Drhture tad i ptice i zveri.

Sa vrhova bogovi slaze
noću kad ih niko ne vidi.
Kao sa drugog sveta staze
preko ambisa i lednih hridi.
Hladna je vatra, voda gori,
a zimzelen huji sa brega!
Čujem tišinu kako zbori
o hladnoj vatri i žaru snega.

Drvo u žudnju, žudnja u voće
jedno se u drugo preobrazi.
Sabrale su se i duše noćne
na skrovitoj šumskoj stazi.
Preobrazio se u sneg plamen
a slap vode u cvet-penu.
Gospod je sebi digao znamen
i preobrazio se u stenu.

Plovidba

Galija naša gde će stati,
sred kakva tajna pristaništa,
zar ne očekuje nas nigde ništa
iza tog mora što se zlati?

Nad nama pustoš, galebovi,
prozirna pena večne plaveti,
al svakoga nam trena preti
ta senka što za nama plovi.

Odnekud, s obale, miris paprati,
odnekud, nam morem, pesma dečija,
i svakog časa nestvarnija
biva ta senka što nas prati.

Talasa hučnih čisto inje,
i penu morsku, i prah nebesa,
i sen aveti s ruku stresam
i treptim, ko drvo sred pustinje.

I ne znam ko je nestvarniji,
ta senka, il mi – na palubi?
Osećam kako te stalno gubim -
na vodi da l osta trag ičiji?

Ni vreme da se jednom stiša!
Slutim s daleke visoravni
zaboravljeni miris davni,
nežnu mahovinu, svetli lišaj.

Odasvud kob: to talas vapi!
Gde bejah, Gospode, pre rođenja?
Dok ovde mi se i oblik menja,
ja bivam kap u jednoj kapi.

Galija naša gde će stati,
sred kakva tajna pristaništa,
zar ne očekuje nas nigde ništa
iza tog mora što se zlati?

Pohvala ljubavi

Nečujna me kiša vazda plavi,
obrise sveta duh mi obavije.
U mome snu biće ti najčistije,
u tvom glasu šumi beskraj plavi.

Da l te videh u snu il na javi,
i čega nema zar ni bilo nije?
U mojoj smrti biće ti najstvarnije,
u svemu bdi pogled ti treptavi.

Dok pevam i tražim da l išta postoji
izvan te reči što me s tobom spoji
kada u magli zasjaš nehotice?

Postadoh stablo na rubu ponora,
da slušam vale nevidljivog mora
i zanet gledam tvoje blago lice.

Ras

Zar ikome je dano da stasa
vrh Boga? Tu beše grad. I kula.
I presto na kom seđaše župan. Sad – podne jula.
Ni sokola nad bregom. Ni mirisa. Ni glasa.

Gde neimar je? Gde zdanje? Sat se ne vidi.
Ni oklopnici. Ni kamen na kamenu, sada.
Tu beše grad – od svakog veći grada.
Da li iko pamti ime ove hridi?

Bez drveta – plod se u mraku njiše,
nevidljiv neko nad praznom rekom diše,
to mrtav grad se, u meni, budi.

Zar nesta sve to? U meni se stiče
svet iz neke sasvim druge priče
i oganj trostruke studi.

Stid

Onaj što nam je vezao teg
o vrat i razorio dom,
i mrtav nas još goni u zbeg
po istom polju – paklenom.

Bar da nas runo ovčije
zgreje il munja nebeska.
Sakućemo – pleme ničije
očima punim peska.

Iz mraka slušamo smeh
njegov i sklapa nam se vid.
To zloduh nadima svoj meh.
Osta nam još samo stid.

Tajni zapis

Rasprskavaju se oblici
i svet u bezličnost tone.
Sve zemaljske pucaju spone,
al tajni zapis je u klici.

Srdžba se tvorca na svet sruči,
na oblike, plod i suštinu.
Ruši se svet – u prazninu!
Al gde je klica, tu su ključi.

U pukotini – skrito seme,
u semenci – sažeto vreme.
Žudnja dve bube na pokrovcu.

Kraj neke živice, il ispod bora,
preostaće još samo čvorak
kao uzorak novom tvorcu.

Vaga

Onaj vazduh
i ovaj vazduh,

ona zemlja, koju više ne vidim,
i zemlja ova u osipanju,
i zemlja ova, rekoh,
koja mi sve više
izmiče ispod stopala,

onaj dan
i ovaj dan,

jesu li isti?

Onaj narod u tminama
i narod ovaj u tminama
jesu li isti?

Jezik onaj, u nevidljivim znacima,
i jezik ovaj, bez ognja,

jesu li isti?
Ko se kome približava
niz reke ploveći valovite
na tankim čunovima
bez vesala?

Stada ova
i stada ona (jagnjad krilata
preko nebeskih livada),
jesu li ista?

Vepar u kukuruzištu
i crni bivo
kraj reke.

Kos, drozd i vuga
svu noć pevaju
ne razlikujući se.

Reči one
i reči ove
jesu li iste?

Još samo sebi mogu da govorim,
Bogu iza leđa
na tas dušu da stavim.

Još samo sebi da govorim,
jesam li isti danas i juče,
jesam li isti ovde i tamo,
jesam li
na drugi oblik sviko?

Senka ona
i senka ova
jesu li iste?

Ništa na svome mestu nije,
niko na svome mestu nije,
a kiša pada ko i juče,
i sunce greje ko i juče,
i voda teče
baš kao i juče.

A ništa isto nije.