Tema: Vasko Popa - Najlepse Pesme

Kuća

U pratnji prvog zubatog sunca
Posetio nas je Agim
Testeraš odnekud od Prištine

Doneo nam je dve crvene jabuke
Uvijene u maramu
I vest da je stekao kuću

Imaš Agime najzad krov nad glavom

Nemam krov
Odneo ga vetar

Imaš valjda vrata i prozore

Nemam ni vrata ni prozore
Iščupala ih zima

Imaš barem četiri zida

Nemam ni sva četiri zida
Imam samo kuću rekao sam ti
Za ostalo lako ću

Ljubav na prvi pogled

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo

Sveo sam se
Na tvoju osovinu

Savsam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

Mala kutija

Mala kutija raste dalje
I sad je u njoj orman
U kome je ona bila
I raste dalje i dalje i dalje
I sad je u njoj soba
I kuća i grad i zemlja
I svet u kome je ona bila
Mala kutija seća se svog detinjstva
I od prevelike čežnje
Postaje opet mala kutija
Sada je u maloj kutiji
Ceo svet mali malecan
Lako ga možete u džep staviti
Lako ukrasti lako izgubiti
Čuvajte malu kutiju

Majstor senki

Hodaš čitavu večnost
Po svome ličnom beskraju
Od glave do pete i natrag

Obasjavaš sam sebe
U glavi ti je zenit
U peti smiraj sjaja

Pred smiraj puštaš svoje senke
Da se izduže da se udalje
Da stvaraju čuda i pokor
I sebi dase klanjaju

U zenitu svodiš senke
Na njihovu pravu meru
Učiš ih tebi da se poklone
I u poklonu nestanu

Hodaš ovuda i dan danas
Ali se od senki ne vidiš

Ništarija

Ništarijo spavala si
I sanjala da si nešto
Nešto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim

Probudila si se ništarijo
I grejala leđa
Na plamenu iz sna

Nisi videla muke plamena
Čitave svetove muka
Kratkovida su ti leđa

Ništarijo zaspala si opet
I sanjala da si ništa

Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blažene

Nebesko putovanje

(Živo meso)

Na snimku
Načinjenom na brežuljku iznad Jabuke
Vide se moja zemaljska saputnica i ja

Držimo se za ruke
Ona u letnjoj haljini s naramenicama
Ja u košulji podavijenih rukava

Zakoračili smo s vrha brežuljka
na ravno nebo pred nama

Na snimku
Načinjenom pre trideset godina
Ne vidi se do koje smo zvezde stigli

Sočivo nas je uhvatilo s leđa
Ništa sa naših lica
Neće se pročitati

Na kraju

Kost ja kost ti
Zašto si me progutala
Ne vidim se više

Šta je tebi
Progutala si ti mene
Ne vidim ni ja sebe

Gde sam sad

Sad se više ne zna
Ni ko je gde ni ko je ko
Sve je ružan san prašine

Čuješ li me
Čujem i tebe i sebe
Kukuriče iz nas kukurek

Neodložni povratak

U ćeliji Bečkerečkog zatvora
Provodim dan s crvenoarmejcem
Odbeglim iz zarobljeničkog logora

Čekam da se svaki čas otvore vrata
Pa da ga izvedu
I streljaju u dvorištu

On me moli da mu pokažem
Kako će najbrže stići
Do Moskve

Ja mu zidam na podu
Usputne gradove od hlebnih kuglica

On meri palcem rastojanja
Tapše me ručerdom po plećima
I trese glasinom ceo zatvor

Lepotica nije daleko

Nevidljivi zemljak

Svetski putnik Dositej Obradović
Retko navraća
U svoj zavičajni Banat

U Vršcu na primer boravi triput

Graždani viđaju starca čigru
U izbledelom redengotu
Sa crnim cvetićima od burmuta
Na preklopima

Ne vide zmiju Roboros
Obavijenu oko njegvog šešira
Ni štampariju novu u njegovoj glavi

Ni slova ne vide
Koja njegove potpetice otiskuju
Na vlažnoj kaldrmi Dvorske ulice.

Oca pravog nisi imala

Majka ti nije bila kod kuće
Kada si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom
Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama
Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skaceš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ
Sagni se gola ako možeš
Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom
Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi