Paul Éluard - Pesme

[Vesna]

Biti

Čelo kao izgubljena zastava,
Nosim te kada sam sam
Hladnim ulicama,
Crnim sobama,
I vičem u bolu.

Neću da ih pustim,
Tvoje jasne i teške ruke,
Rođene u zatvorenom ogledalu mojih.

Sve ostalo je dobro,
Sve ostalo je još beskorisnije
Od života.

[Vesna]

Izroni

Izleće devojče iz kaplje vode
Mlada devojka usamljena
Usred svojih nagih haljina
Baš kao naga devojka
Iz dlanova ruke koji je mole
O pozdravljam te

Gorim usred usamljenog plamena
I sagorevam u onom koji je obasjava
O pojavi se moja mlada aveti
U tvojim rukama ostrvo neznano
Uobličiće se u tvoje telo
Nasmejana lepotice moja

I ostrvo i more se smanjuju
I čitav prostor samo je drhtaj
Za nas oboje horizont je jedan
Izroni i okruži moj vidokrug
Daj života svim našim snovima
Otvori svoje oči

[Vesna]

Naša godina

Voleću tvoju kuću
I svaki njen kamen
Voli moj dom ljubavi
A i ja ću voleti tvoj

Mi smo u našoj kući
Kuća je u našoj sobi
A naša kuća je u šumi
I mi koračamo kroz nju
Ja naslonjena na tvoje rame

Između dva drveta zrak
Lepši je od svih drveta
Između blistavih ruku
Svetliji je od svih nas
Imamo jedna usta samo
Na licu naše ljubavi
Da živimo i umremo
Da pevamo i opet se rađamo
U starom ljubavnom žaru

Januar je prvi poljubac
Dok svi su meseci lepi
Maj ukovrdžava meku glavicu
Paperje nekog lepog cveta
Odgovor dolazi iz bliza
Krila nalaze granu
A lišće uvek svoj oblik
Svaki cvet ima svoje sunce
Svako lice je u cvetu

Plemenita tišina jeseni
Spokojstvo je zaboravljene pesme
A zvono belog tihog snega
Oglašuje tajne Decembra
Ti mi daješ hrabrosti
Sa tobom godina je lepa
Moja su usta četiri vetra
Blagodet elemenata

[Vesna]

S tobom

Ulicu držim u ruci kao čašu
Punu opčinjujuće svetlosti
Punu lepršavih reči
I bezrazložnog smeha
Najlepši plod ove zemlje

Prolaznici kao da su od slame
Ptice plava odsutnost
A devojka mršava i bleda
I stalno nešto zabrinuta
Neće izostati da se pojavi

Ta starinski sitna devojka
Potvrđuje moje snove
Povinjava se mojim željama
I odbljeskuje detinjstvom
Na zlatnim talasima ulice

[Vesna]

Večna pesma

Očima prstiju proučavam osmehe
I zoru i uspavane trave
One se bude na pojavu životinja
I grudi koje nemaju više gladi
Ni više stida

I ženu koja postaje saučesnik
Ljubavi mlake i ljubavi plahe
Ženu obazrivu prema životu
U oluji jecaja
Ili zelenom ostrvu tišine

Očima prstiju ispitujem osmehe
I prenosim ih dalje
Pa kakva su to bića umiljata
Koja govore shodno mome odmoru
I osmehuju se na rosu

Blago je sunce kao krtica
Kovrdža na niskom čelu
Duga i nepomična noć je napukla
I lepa maska razbijena
Lanac prekinut

Listak na grani savio se
A osmeh nastavio put
Oči moje prsti moji
I naša mladost nežno i blago
Rađaju novu zoru na zemlji

[Vesna]

Na moru

Gledam te a sunce raste
I brzo će nam prekriti dan
Probudi srce i početnu boju
Da bi raznijela sva zla noćna

Gledam te i sve je golo
Vani barke nemaju vode
Treba sve reći u malo riječi
More je hladno bez ljubavi

To je eto početak svijeta
Vali će uljuljati nebo
Ti se uljuljkuješ u plahtama
I san vučeš prema sebi

Probudi se da ti slijedim trag
Imam tijelo da te čekam i pratim
Od vrata zore do vrata sjene
Tijelo da te ljubim dok živim
Imam srce da snim izvan tvoga sna.

[Vesna]

LIJEPA I SLIČNA

Jedno lice pri kraju dana
Jedna kolijevka u mrtvu lišću dana
Jedan bokor gole kiše
Cijelo sunce prekrito
Svi izvori izvora na dnu vode
Sva ogledala razbitih ogledala
Jedno lice u ravnovjesju tišine
Jedan oblutak među drugim oblutcima
Za lišće pri posljednjem odsjaju dana
Jedno lice slično licima zaboravljenim.

[Vesna]

Freska

1

Bio sam onaj koji se šeta
I nosem para nebo
A pas moj trčao je pored mene
Sa njuškom oborenom zemlji
Bio sam onaj koji bere ljubičice
I pravi sebi drveni mač
Da kosi visoku travu
Igrao sam i vikao
I napadao devojčice
A moje ruke male i lake
Svesne su bile samo malih tajni
Smrt nije ništa uzimala
Od onog što sam ja znao
Nije prolazila kroz moju svest
Život je savršen bio

2

I najskromniji cvet Januara
Služi na čast čitavoj zimi

Crna krv blista na licu
Čoveka umrlog od zime

A divne ruže Jula
Napajaju mirisom grudi svoje majke
Čiju smrt računaju godine

3

Bokor u kome je životinja istina
Bitka u kojoj je životinja laž

Dolina u kojoj je zemlja lepa
Pećina u kojoj je zemlja ružna
Rodni kraj u kome sreća osvaja
Pustinja u kojoj se smrt nameće

Noć u kojoj se čovek podvrgava
Noć u kojoj se čovek oslobođava

Noć u kojoj čovek čini dan

[Vesna]

Moc nade

Moram govoriti da priznam svoju sudbu:
Nemam nista svoje, lisili su me svega,
A puteve na kojima cu pasti mrtav
Prelazim kao priklonjeni rob;
Moja nevolja moja je jedina sopstvenost:
Suze, znoj i najtezi napor.
Nista drugo nisam do predmet sazaljenja,
Ako jos ne i stid u ocima mocnih.

Imam silnu zelju da utolim glad i zedj,
Koliko i drugi, i zato vec gubim glavu;
I da spavam imam silno zarku zelju,
U toploti, vecno, kao zivotinja.
Predaha nemam, nikad se ne veselim,
Nikad da poljubim neku lepu zenu;
Ipak, moje srce prazno ne zastaje nikad,
I pored silnog bola ono mi ne klone.

Smejati bih se mogao, pijan od svojih zelja.
Zora u meni mogla bi izdubiti gnezdo
I blistati, tanana i zastitnicka,
Nad meni slicnima koji bi bili bolji.
Nemajte milosti, ako ste odlucili
Da budete glupi i delate bez pravde;
Ali ce doci dan kada cu biti medju
Stvaraocima jednog novog sveta:

U kome ce covek coveku biti prijatelj.

[Vesna]

NAGOST ISTINE


Ja to dobro znam
Očaj nema krila,
Niti ljubav,
Nemaju lica,
Ne govore,
Ja se ne mičem,
Ja ih ne gledam,
Ja im ne govorim
Ali sam ipak
isto tako živ
kao moja ljubav
i moj očaj