Tema: Branko Miljkovic - Najlepse pesme

Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,
Ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se
Suncokreti klanjaju
Vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami?
Tebe tri sveta vole tri te vatre vatre prže. A mi
Idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju.
Oni smo sto su sve izmislili i ostali sami,
Zeno od sverog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju.
Na zvučnim obalama gde drveno završava more
Kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo.
Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore
Prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo
Ne veruj tome moru koje nas vreba i mami.
Kristalna jezera sanjaj u tami.

Umem da te prepoznam

Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim
Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me sume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana

Zamorena pesma

Oni koji imaju svet
Neka misle što će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj neimaštini
Utješno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnicki ljubimo budućnost
Sve izgori; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vrijeme koje je posjdovao cvet
Al nereč kaže kasno je
Necvet kaže noć je
Neptica kaže plam je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije

Zova

Iz zove koja se sobom zabavlja
Predelom slepim poguban je poj.
Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja:
Uspomena traje u nameri zloj.
Cveće nas ogovara, šuma se prikrada
Našoj nakaznoj samoći. Nema tajne.
Svirala se ruga. Rugoba i čežnja
Izijednačiše se pred kraj leta. Sjajne
zablude vatre ništa ne savlada,
Intrige sunca u plodovima glasnim.
Sirene biljne pustolove mame
I čine svet smešnim i opasnim.
Reči su izdajstvo, truljenje sunca vajnu
Slast ploda kukavičlukom označi.
Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu
Kazaše ponoru bezvučno pomrači.

Zemlja i vatra

Dubina je sama svoj neprijatelj
Moje oči bez mene lepšu zoru vide
Dobroveče sa zvezdom u srcu
Dobardan sa suncem u ruci

Sve što leti uvećava prazninu
To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti

U vatri bez dima u pesmi bez reči
Izgubiti znanje čast i snagu

Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju
I šumu koja se ne usuđuje celu
Noći iza leđa cvet sasvim logičan:
Budnima trn, usnulima ruža

Nek svako bude nasamo sa svojom srećom
Eno munje visoko iznad dosade i nade
Između blata i vatre mi smo za vatru
Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta



Ubi me prejaka reč. (Branko Miljković)