Tema: Ivo Andric - Dobitnik Nobelove nagrade za knjizevnost

Ivo Andric - Dobitnik Nobelove nagrade za knjizevnost


Biografija

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami H rvatska mlada lirika. poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.


Na1915. Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.
Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš.


Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.

Andriceva dela


Romani


Na Drini cuprija
Travnicka hronika
Gospodjica

Prokleta avlija
Omerpasa Latas
Na suncanoj strani



Pripovetke

Opsti pregled
Put Alije Djerzeleza
Corkan i Svabica
Za logorovanje
Ljubav u kasabi
Mustafa Madzar
U musafirhani
Most na Zepi
Mara milosnica
Anikina vremena
Zedj
Mila i Prelac
Smrt u Sinanovoj tekiji
Trup
Casa
Pismo iz 1920 godine
Zlostavljanje
Prica o vezirovom slonu
Kuca na osami
Zeko
Bife,,Titanik,,
Znakovi
Nemirna godina
Zena na kamenu
Igra
Panorama
Letovanje na jugu
Jelena, zena koje nema


Esejistika

Andrić je pisac koji stvaralački misli o svim fenomenima čovekove egzistencije, pa su i njegovi kritički i esejistički tekstovi, i stilom i temama, neodvojivi deo njegovog celokupnog stvaralaštva. Iako po vokaciji nije bio kritičar, pisac je ostavio dragocene eseje o važnim pitanjima čovekovog postojanja i umetničkoga poslanja, kao i kritičke osvrte o mnogim svetskim i našim piscima. U posthumno objavljenim Sabranim delima Ive Andrića u nekoliko knjiga (Istorija i legenda, Umetnik i njegovo delo, Staze, lica, predeli) sakupljeni su svi piščevi kritički i esejistički tekstovi među kojima se izdvajaju eseji o Vuku Karadžiću, Njegošu, Matošu, Petru Kočiću, Simi Matavulju, Voltu Vitmenu, Petrarki, Goji, Adamu Mickijeviču, Maksimu Gorkom, Simonu Bolivaru, Hajneu, zatim tekstovi o stilu i jeziku, beleške za pisca i o rečima, članci o fašizmu, o prevođenju i značaju biblioteka, o dnevnicima i odnosu prema literaturi, i nekim, za pisca važnim ličnostima: o Šopenu, učitelju Ljubomiru, mis Adelini Irbi, Rigi od Fere.



Razgovor s Gojom

Jedan od najznačajnijih esejističkih ostvarenja Ive Andrića, prvi put objavljen 1935. godine. U ovome tekstu Andrić govori o opravdanosti i prirodi umetničkog stvaranja. U dijaloškoj formi ovoga eseja izlaže se gledište Gojinog druga iz mladosti Paola koji umetnika izjednačava sa Mesijom i zastupa gledište o božanskom i satanskom poreklu i demonskom karakteru umetnosti. Goja se suprotstavlja takvom mišljenju i kaže da se u samoj stvarnosti manifestuju pojave nestvranog i natprirodnog. On smatra da sve što u životu postoji od iskoni ima svoje opravdanje, već i time što postoji. Ostareli slikar govori o umetničkom poslanju koje povezuje ljude, pruža im radost i saznanja, sumira učinak svoga stvaralaštva deleći sa svim umetnicima parnju stvaranja i ushićenje pred svršenim umetničkim delom.

Andriceva dela

MEDITATIVNI ZAPISI

Znakovi pored puta i Sveske, posthumno objavljene knjige meditativnih fragmenata otkrile su do tada nepoznati oblik Andrićeve delatnosti i ukazale na novo čitanje ostalih piščevih dela. One sadrže usputne zapise, dnevničke zabeleške, impresije povodom nekog događaja ili susreta, putopisne beleške, skice za portrete, motive koji će kasnije biti razrađeni u nekoj od piščevih većih proznih celina. Možemo smatrati da su ovi „empirijsko-refleksivni“ kraći tekstovi pisani u maniru „fragment radi fragmenta“, stoga mnogi od njih predstavljaju prave bisere mudrosti koji podsećaju na sentence najvećih svetskih mislilaca. U Znakovima pored puta i Sveskama nalazimo da je Andrić najčešće bio zaokupljen razmišljanjima o čoveku, životu i smrti, ženi i ljubavi, o književnosti i umetnosti, o rečima, procesu pisanja i zadatku pisca, balkanskim zemljama i zemljama napredne Evrope. Ove „knjige mudrosti“, „vrsta intimnih dnevnika“, koje je Andrić pisao celog života, smatraju se jedinstvenim u našoj književnosti i stoga jer je pisac u njima prvi put nedvosmisleno progovorio o sebi.

Poslednje objavljene Andrićeve knjige simbolično zaokružuju piščev opus jer i formalno i sadržajno dodiruju Ex Ponto i Nemire, zbirke pesama u prozi ispovednog karaktera koje su pisca uvele u književnost.


LIRIKA

Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u Bosanskoj vili 1911. godine. Pred prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika koji je izdalo Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu, objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“). Prvu knjigu stihova u prozi - Ex Ponto - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku Nemiri štampao je u Beogradu 1920. godine. Njegove lirske pesme koje za života nisu sabrane u knjigu, objavljene su posthumno, 1976. godine u Beogradu, pod nazivom Šta sanjam i šta mi se događa.

Stvarajući početkom veka, Andrić se svojom poezijom približava nekolikim pesničkim školama, ali će najuočljiviji i najjasniji biti uticaji ekspresionističke poetike, pre svega na izražajnom planu: razara se pravilna struktura vezanog stiha i strofe. Andrić, međutim, ne razbija sasvim logičku strukturu jezika, već od pesme traži da progovori smislom. Slobodan stih bez rime, odbacivanje stroge arhitektonike sonetske forme, pokazali su se kao najpogodniji za spontano i intuitivno pulsiranje misli. U poeziju se unose jasna i neposredna značenja, a pesma se ne piše da, već da kazuje, da slika.
Karakterističan mladalački nemir sa tragovima melanholične jadikovke svojstven je Andrićevim ranim stihovima. Kontemplativna raspoloženja, gorčina i sumorni tonovi biće jedna od konstanti Andrićeve lirike. Pesnik je sam, nejak i zbunjen nepredvidivim i teškim životom, razneženo nadnesen nad sobom. U Andrićevoj poeziji pisanoj pre prvog svetskog rata, kao ni u poeziji većine pripadnika njegove generacije, nema nagoveštaja istorijske bure koja će izmeniti lice sveta. Mladobosanski pobunjenik, borac za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, u svojoj poeziji samo je tragična jedinka bačena da trpi „besmisleni teror prilika i stvari“.

U Ex Pontu, ranom Andrićevom delu (1918), nazvanom „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulović), stilizovano je lično iskustvo u nastojanju da mu se, u lirskoj sentenci, pridoda značenje filozofsko-poetske istine, a da pri tom, zadrži fabulativno-narativnu osnovu, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja jednog zatočenika. Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treći 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom lirskom monologu, pesnik se obračunava sa sobom, pokušava da u tamničkim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane utamničenjem. Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mučan svet, gde je žrtva „na suhom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i grozničavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragičnim okvirima.

I knjiga Nemiri (1920) nastaje delom u zatvoru i internaciji. Kao i Ex Ponto, i ova knjiga je ispovednog karaktera, s tim što su autobiografski elementi zamaskirani ili poetski tranformisani. Tri ciklusa koja čine ovu knjigu - „Nemir od vijeka“, „Nemir dana“ i „Bregovi“ - predstavljaju tri bitna odnosa subjekta prema fundamentalnim ljudskim mogućnostima, nalažunju mesta za čoveka. U ovome delu javlja se i reska socijalna nota. Pesnik setnih i melanholičnih raspoloženja, koji svojim dotadašnjim stihovima postavlja pitanja suštine i smisla prolaznoga života, budi se najednom kao borac za socijalnu pravdu. Pored mračnog, introvertovanog, samozagledanog Andrića, ovde se pojavljuje jedan borbeni, aktivistički Andrić, okrenut svetu.

Andriceva dela


Doktorska disertacija

Disertaciju Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft) Ivo Andrić je odbranio je na Univerzitetu u Gracu 1924. godine. Ovaj istoriografski Andrićev rad preveden je na srpski jezik i prvi put objavljen u časopisu „Sveske Zadužbine Ive Andrića“, u broju 1 za 1982. godinu.

Uzevši u celini, Andrićev doktorski rad ima neuporedivo više literarnog nego naučno-istorijskog značaja. U njemu su nagoveštene uglavnom sve teme koje će pisca okupirati u njegovim proznim delima. U disertaciji se, isto tako, nalazi jezgro gotovo svih budućih Andrićevih zamisli utemeljenih na istorijskoj građi. Mnoge knjige do kojih je došao pišući tezu, Andrić je docnije koristio kao izvor podataka za svoje romane i priče (Travnička hronika, Na Drini ćuprija, ciklus priča o fratrima, i drugo). Ivo Andrić je u doktorskoj tezi sa jednakom pažnjom pratio istorijsku sudbinu sve četiri nacionalne zajednice u Bosni i Hercegovini (Srbi, Hrvati, Turci i Jevreji) i objektivno, bez literarne mistifikacije, sagledavao osobenosti i odnose među njima. Osim toga, u disertaciji je formiran Andrićev hroničarsko-istorijski stil koji se u njegovim književnim delima preobražava i iskazuje glasom objektivnog pripovedača.



Andriceva sabrana dela

1. Na Drini ćuprija, roman
2. Travnička hronika , roman
3. Gospođica , roman
4. Prokleta avlija, roman
5. Nemirna godine, zbirka pripovedaka („Za logorovanja“, „Mustafa Madžar“, „Priča o vezirovom slonu“, „Nemirna godina“, „San bega Karčića“, „Veletovci“, „Ćilim“, „Svadba“, „Štrajk u tkaonici ćilima“, „Razaranja“, „Bife Titanik“, „Zeko“)
6. Žeđ, zbirka pripovedaka („U musafirhani“, „U zindanu“, „Ispovijed“, „Kod kazana“, „Napast“, „Proba“, „Trup“, „U vodenici“, „Šala u Samsarinom hanu“, „Čaša“, „Rzavski bregovi“, „Čudo u Olovu“, „Žeđ“, „Most na Žepi“, „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Olujaci“, „Na drugi dan Božića“, „Na stadionu“, „Na državnom imanju“, „Letovanje na jugu“)
7. Jelena, žena koje nema, zbirka pripovedaka („Anikina vremena“, „Mara milosnica“, „Ljubav u kasabi“, „Ćorkan i Švabica“, „Žena na kamenu“, „Igra“, „Žena od slonove kosti“, „Bajron u Sintri“, „Jelena, žena koje nema“)
8. Znakovi, zbirka pripovedaka („Put Alije Đerzeleza“, „Dan u Rimu“, „Znakovi“, „Svečanost“, „Đorđe Đorđević“, „Reči“, „Autobiografija“, „Na lađi“, „Zlostavljanje“, „Priča o kmetu Simanu“, „Snopić“, „Zimi“, „San i java pod Grabićem“, „Priča o soli“, „Kosa“, „Noć u Alhambri“, „Lov na tetreba“, „Razgovor“, „Susedi“, „Šetnja“, „Zatvorena vrata“, „Porodična slika“, „Osatičani“, „Praznično jutro“)
9. Deca, zbirka pripovedaka („Kula“, „U zavadi sa svetom“, „Mila i Prelac“, „Deca“, „Prozor“, „Knjiga“, „Na obali“, „Zmija“, „Panorama“, „Izlet“, „Ekskurzija“, „Pismo iz 1920. godine“, „Aska i vuk“)
10. Staze, lica, predeli, eseji
11. Ex Ponto, Nemiri, Lirika, poezija
12. Istorija i legenda , eseji
13. Umetnik i njegovo delo, eseji
14. Kuća na osami , zbirka pripovedaka („Uvod“, „Bonvalpaša“, „Alipaša“, „Baron“, „Geometar i Julka“, „Cirkus“, „Jakov, drug iz detinjstva“, „Priča“, „Robinja“, ,„Životi“, „Ljubavi“, „Zuja“;

Druge pripovetke: „Popodne“, „Knez sa tužnim očima“, „Iskušenje u ćeliji broj 38“, „Prvi dan u radosnom gradu“, „Stvorenje“, „Pakao“, „Julski dan“, „Zanos i stradanje Tome Galusa“, „Ruđanski begovi“, „Tri dečaka“, „Crven cvet“, „Na sunčanoj strani“, „Slučaj Stevana Karajana“, „Lica“, „U ćeliji broj 115“, „Sunce“, „Predvečernji čas“, „Dva zapisa bosanskog pisara Dražeslava“, „Kod lekara“, „Susret“, „Razgovor pred veče“, „Veliki raspust“, „Sarači“, „Legenda o pobuni“, „Dubrovačka vejavica“, „Ranjenik u selu“, „Slepac“;

Nedovršena proza: „Na Latinskoj ćupriji“, „Poručnik Murat“, „S ljudima“, „Taj dan“, „O starim i mladim Pamukovićima“, „Pre nesreće“, „Buna“, „Prvi susret“, „Pekušići“, „Nemir“)

Šta sanjam i šta mi se događa
(prepev)

Ko zna tišina kako se zove,
Kud vetar ide, gde vreme staje;
I šta to meni razara snove
I nespokoj mi mislima daje?

Dođu mi gosti koje ne želim
Podmukli, nemi svake noći;
Pa svojim peskom, ognjeno vrelim
Zasipaju mi usta i oči...

I uporno se sećanjem branim-
Sećam se neba, muškoga hoda
Samoće čijim plodom se hranim
I svoga dela, najslađeg ploda...

A iznad glave gosti mi stoje,
Sasvim bez tela, tihi i sami...
Čekaju svu noć da telo moje
Zgasne i bude u mrtvoj tami.

Ali sa jutrom meni spas stiže:
Nebesko Sunce pokrov mi skida;
Voda i mlado lišće me diže
A muzika me zvucima vida...

I mali pramen nestalnog dima
Iz daljine mi svu nadu krepi:
Govori kako radosti ima,
Jer mnogi dani bili su lepi...

Najteže je čovjeku kad sam nad sobom osjeti samilost. O, Bože, zašto si mi dao srce koje me bez prestanka vuče za daljinom i ljepotom neviđenih krajeva? Zašto si učinio da sreća moja uvijek boravi ondje gdje mene nema?
O, koliko se puta tako vraćah kući, rastrešen, razdražen razgovorima i pogledima, uvrijeđen, ojađen, orobljena srca i rasplakane duše, sa sumnjom u ljubav, u prijateljstvo, u sva osjećanja koja ljudi između sebe izmjenjuju.
Život je dug i čudan, kako da ga prebrodim, kad na mene naiđe umor i želja smrti.

Ivo Andrić, Nemiri

Znakovi pored puta

Takav je zivot da covek cesto mora da se stidi onoga sto je
najlepse u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih
koji su mu najblizi.


Ono sto je najlepse na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj
je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna
nasa mana ne dolazi do izraza. Mnogo sta sto je zlo u nama iscezava,
a ono sto je dobro ustostruci se.


Ima zena koje su neugledne i opore za oci, kao seoski hlebac,
ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti
spoljasnjoscu, nego gleda i oseca dublje i stvarnije.


Sacuvaj nas, Boze, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono sto
je predmet nasih zelja, jer telo nase zeli svoju sopstvenu smrt.


Kod unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa
nepoznatim silama u sebi, vazi vise nego igde pravilo: ne predaj
se nikad! - Ni predaje, ni ustupanje! A pre svega, sto kazu u
Bosni: ne vezi tugu za srce!
Biti uvredjen nepravdom ljudi menje je nego biti u bedi,
a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos
nije: umreti. Ali i kad je covek uvredjen nepravdom, tesko
bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da "pusti
rdji na se". Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu
i malodusnost. Izdrzati trenutak, a vec iduceg casa covek je
ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveci i najsi-
gurniji osvetinik.


Cim neko nesto voli i za nesto se veze - misao neku, predmet
ili zivo bice - on daje nesto od sebe i spreman je da daje i gubi
jos vise, bez mere i racuna, sa istom onom nagonskom bezobzi-
rnoscu i stihijskom zestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje
i grabez. I to je do sada jedini poznati nacin kako jedan covek
moze da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono sto ne
mora i onda kad ne mora. Tako to sto se zove ljubav stvara jedno
nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo medjusobnih davanja i
primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom racunicom u kojoj
je sve nejasno, ali ciji je krajnji zbir kratak, jasan i nerazumljiv.


Ziveti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne
moci oka sklopiti i ne moci dusom danuti, i pri svemu tome raditi
i smejati se i razgovarati, to znaci za ljude kao ja ziveti i
uspevati medju svetom.


Poslednja stranica sveske.
Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srecno neznanje s
kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunceve
svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju nista i velika
nada onih koji nisu navikli na dobro u zivotu. Neizvesnost je
za razumne i ponosne ljude ono sto je gatara za budale, slabice
i sebicnjake: nagovestava dobro i zlo, pogadja retko, ali zato
dopusta sve, i najprecnije, mogucnosti.
Kako da ne budemo ispunjeni postovanjem prema neizvesnosti
koja se stere pred nama, kad ona, mozda, krije u sebi nas spas
i izbavljenje.


Ono sto moze i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva,
pokori onome sto mora biti.


Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj zivot, nije
vredan da zivi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome
toliko snage i svezine da mu ne vredi mnogo da zivi.


Jednom mu je neko - u zao cas! - rekao da je pametan. Kako
i zasto, to sam bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je
taj inace mirni i bezazleni covek postao nemoguc, tezak sebi i
drugima.


Da je cutanje snaga a govorenje slabost, vidi se i po tome
sto starci i deca vole da pricaju.


Kad nisam ocajan, ja ne valjam nista.


U ovom drustvu podjednako patimo svi, i zene i muskarci, samo
su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog zena
to je gotovo redovno zbog toga sto zene nisu onakve kakve bismo
zeleli da budu. Kad zene pate zbog nas, to je uvek stoga sto smo
mi ovakvi kakvi jesmo. Ali, sto je glavno, patimo svi i mucimo
se cesto, dugo, svirepo i besmisleno.


U prvoj polovini zivota, covek zeli i radi ono cega ce se u
drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prodje u
uzaludnim pokusajima da se popravi ili bar zataska ono sto se
radilo u provoj. Tako se na kraju sve potre i svodi na nulu.
Ostaju samo kajanje i stid.


Ja sam podlegao u zivotu, ali ja nisam pobedjen, nego
nadigran.


Trazeci ono sto mi treba, a ono sto ni sam ne znam tacno sta
je, isao sam od coveka do coveka, i video da svi zajedno imaju manje
nego sto imam ja koji nista nemam, i da sam kod svakoga ostavio
ponesto od onoga sto nemam i sto trazim.


Cesto mi se cini da sam gori i slabiji od poslednjeg medju
ljudima.


Slabe i strasljive ljude strah nagoni da rade upravo ono cega
se najvise boje.


Ko uspe da zagreje i ozivi samocu, taj je osvojio svet.


Tesko je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorceno izne-
nadjenje velikog rodjenog egoite kad ga neko izneveri, napusti
ili mu ucini ma sta od onoga sto je on vazda drugima cinio.
Tako ogorceno rikne na svoje ubice tigar koji je celoga veka
ziveo od toga sto je ranjavao i ubijao sve oko sebe.


Ljudi koji cisto i bezgranicno vole ne pomisljaju lako
da se ma sta oko njih menja, a ponajmanje sam predmet njihove
ljubavi. Oni merom vecnosti mere prolazne i promenljive pojave
oko sebe. A njihova smelost biva nagradjena, jer im sve oko
njih izgleda vecno i nepromenljivo, i tako sa tom divnom
iluzijom provode i svrsavaju svoj vek, oslobodjeni najveceg
ljudskog zla, uzasa od prolaznosti.


Slabe i plasljive ljude strah nagoni da rade upravo ono
cega se najvise boje.


Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda
ipak nece, ima vise prostora nego sto se misli. Na tom uskom,
tvrdom, golom i mracnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.


Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi
prema osetljivosti njihovih najblizih.


Tacnost (ili netacnost) sa kojom odlazimo nekome na
sastanak ili u posetu redovno moze da posluzi kao mera posto-
vanja koje toj licnosti ukazujemo, ili bar vaznosti koju joj
dajemo u nasem zivotu i nasim interesima. Prema licnosti do
koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi
smo obicno tacni. Izuzetak cine samo oni ljudi koji su po
prirodi svojoj netacni, tj. boluju od hronicnog neosecanja
vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne
pomazu nista; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju
stetu.


Dodje vreme kad se dugovi traze, i to odjednom i sa
strasnim, zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto
je covek ikad u zivotu kupio placa sad ponovo, i to po novoj,
visoj ceni.


Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama
cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da
nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko
ono bilo.


Ljudi koji imaju neku dusevnu muku koja duze traje, neku
brigu, stvarnu ili uobrazenu, zapuste se vrlo cesto i fizicki,
postanu aljkavi i necisti na sebi, a nepazljivi prema drugima.
To opet uvecava njihovu muku.


Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih
"borbenih" ljudi. Oni izmisle svoju "borbu", na silu joj nadju
razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore
se - samo da ne bi morali misliti i raditi.


Nije najgore sto sve prolazi, nego sto mi ne mozemo i ne
umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbeznom cinjenicom.


Retko se desava da nasa radost gori zaista svojim
plamenom.


Sto ne boli - to nije zivot, sto ne prolazi - to nije
sreca.


Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da
da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i
kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo
spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.


Starim koliko moram, podmladjujem se koliko mogu.


Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. I
nikad potpuno. A sto je najgore, to se ne primecuje na prvi
pogled.


Mi obicno mislimo - ili smo bar skloni takvom nacinu
misljenja - da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju
u odnosu prema nama i nasim interesima, shvatanjima i ukusima.
Tim odnosom mi ponajcesce i ponajvise merimo celog coveka i
odredjujemo mu karakter i vrednost. Od takvog nacina misljena
tesko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama.


Sapucu da ne bi vikali jedan na drugoga, jer ne umeju
da razgovaraju.


Svetiti se zivotu - zaboravom.


- Ne treba se bojati ljudi.
- Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onoga sto je neljudsko u
njima.


Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili
nekom licu, zahvalnost, nezainteresovan zanos, i slicno - izgledaju
takva osecanja kod drugih ljudi lazna i neiskrena. Oni iza takvih
osecanja traze uvek licni interes i racun, nize pobude; a kad im
ne podje za rukom da ih nadju, jer ih nema, onda su kivni ne na
sebe i na svoju gresku, nego na takve ljude, i skloni su da ih
smatraju ili pretvornim ili podmuklim ili, u boljem slucaju,
naivnim i glupim. - I od svog misljena ne odstupaju nikad. Jer,
tako su sazdani.


Kad neke stvari nema i ne moze da se dobije u prodaji
(nekog leka ili caja na primer), onda tek vidimo da je mnogo
manje neophodna nego sto smo mi to mislili dok je trajala i
dok nam je polako nestajala iz ociju.


Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto to rdjav covek misli.


To je bio jedan od onih ljudi sto ne zauzimaju mnogo mesta
u svetu. Bio je dobar. Jedino sto je kod te njegove dobrote moglo
da smeta, to je njegova stalna teznja da bude i izgleda bolji nego
sto je. To je kvarilo.


Biti nesto, ali jednom zauvek, bez ikakve mogucnosti da se
ikad bude ista drugo, ni prividno ni privremeno, cak ni u mislima -
to je za njega nemoguce i toga se on boji vise nego smrti. A bez
toga nikad mira ni prave srece.


Niko od nas nikad ne moze znati kako izgleda u ocima drugog
coveka. Jer ako je i najbolji psiholog, on to sam ne moze proniknuti,
a onaj drugi nece mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Nece hteti
ili nece umeti.


Najmanje stvarnog osnova imaju i najvise nam stete nanose
osecanja bilo gordosti bilo manje vrednosti i stida zbog toga sto
smo takvi kakvi jesmo, bolje receno kakvi mislimo da jesmo.
U onom sto mi o sebi mislimo ima vrlo malo od onog sto stvarno
jesmo, a mnogo svega drugog, narocito onog sto bismo zeleli da
budemo ili sto se bojimo da ne budemo. Zbog toga predstava koju
imamo o sebi nikad nije tacna; cesto se menja, a ponekad je po-
tpuno neverna. I covek nema razloga ni opravdanja da zbog nje
bude ni narocito ponosan ni preterano postidjen.


Bolesnik koji se pomiri sa cinjenicom da je bolestan -
nece nikad ozdraviti.


I tuga je jedna vrsta odbrane.


- Sta radi tvoja zalost dok ti spavas?
- Bdi i ceka. A kad izgubi strpljenje, budi me.


Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih nepravdi.


Cuvajte se ugrozenih ljudi i ljudi koji misle da su ugrozeni.
Oni osecaju potrebu da se stite i brane, i zbog toga cesto i neoce-
kivano i podmuklo napadaju.


Imati veliku snagu, fizicku ili moralnu, a ne zloupotrebiti
je bar ponekad, tesko je, gotovo nemoguce.


Mnoge velike i sudbonosne strasti nase mladosti pocivaju
na prostom nesporazumu. Tu smo mi kao nevest i nespretan covek
koji udje u neku radnju, pokaze na neku stvar u izlogu i kaze
tonom coveka koji je resen na sve:
- Uzimam ovo i placam koliko trazite.
A posle, posle kad je sve dockan, pokaze se da ste usli
u pogresnu radnju i trazili nesto sto vam ne treba i sto stvarno
niste nikad zeleli da imate.


Ko ljudima sve veruje, prolazi rdjavo; ko nista ne veruje,
jos gore.


Svaka stvar ima svoje lice i svoje nalicje. A ono sto se
zove slava ima - ma kako to nemoguce izgledalo - jedno lice i
stotinu nalicja.


Strah je u coveku kao oduvek pritajen, i samo trazi i
nalazi prvi zgodan povod da ispliva na povrsinu i da se objavi
i razvije u svoj svojoj strahoti.


Svasta je umeo, a narocito da lepo govori: samo jedno nije
nikad naucio: sta se moze kazati, kada i na kom mestu, a sta ne.
To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom, recitom i
dobrom coveku.


Zivotna snaga jednog coveka meri se, pored ostalog, i nje-
govom sposobnoscu zaboravljanja.


Kad jedno odredjeno stanje pocne da vas muci, da postaje
neizdrzljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje nece biti, jos
manje pomisljajte na bezanje natrag, jer se od toga pobeci ne
moze. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do
apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne
ogadi. U tome je lek. Preterati, znaci isplivati na povrsinu,
osloboditi se.
To vazi za sve: za rad, za nerad, za porocne navike kojih
se stidite a kojima robujete, za zivot cula, za muku duha.


Na telefonu lakse i jasnije izbijaju neke karakterne
crte coveka nego u usmenom razgovoru.


Oni uvek idu u pravcu nipodastavanja protivnika nego u pravcu
sopstvenog usavrsavanja. Oni se vise trude da umanje ugled proti-
vnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost.


Mi bismo bili potpuno srecni, ili bar blizu srece, kad
bismo zaista imali sve ono sto zavidljivci koji nas okruzuju
misle da imamo, i kad bismo sve to imali i onako i pod onakvim
uslovima kako to njima izgleda.


- Vi cete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas ce ostati samo
pepeo.
- Ako! Znace se bar da smo bili vatra. A iza vas ce ostati
samo balav trag, kao iza puza.


Postoji prica da je na dvoru nekog sultana bio narocit ci-
novnik cija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina du-
znost bila je "da klima glavom u znak odobravanja na sve sto
sultan kaze".


Zato sto mogu, i sto se usudjuju da o svacemu svasta kazu,
oni misle da sve znaju.


Dok covek zivi sam, on u svojim mislima nosi saznanje o
nesavrsenstu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. A kad
se ozeni, on sve to posmatra na drugom, tj. na svojoj zeni i deci,
i sa mucnom nelagodnoscu oseca da to isto oni posmatraju na njemu.


Zasto se cudis sto ljudi ne traze tvoje drustvo, sto ga
vecina njih izbegava? Seti se samo sta ti mislis o njima, a sta
sam o sebi. I sve ce ti biti jasno.


Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije
trebalo. Trebalo je ziveti.


Ne postoje zene ruzne ni smesne ni odvratne po onome sto im
priroda oduzima ni po onome sto s vremenom gube od svoje lepote,
nego po onome sto one same zele da joj dodaju.


Ne znam da li sam spavao, ali znam da sam sanjao.


Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao, mrzeo i
mucio sebe, lakse bi mu prastali sve uvrede, nepravde i udarce
koje im je zadavao.


Dum sinunt fata, vivite lieti!
Budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost, i kad
god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrede
vise nego citavi meseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri
nasih sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja
su cudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nisigurna i kra-
tkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut ciste radosti ostaje
u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti.


Dvaput bivamo, izgleda, kaznjavani za nase lude i "gresne"
zelje. Prvi put kad patimo sto ne mozemo da ih ostvarimo, i drugi
put kad, videci svoje zelje ostvarene, sa stidom i ocajanjem uzalud
bezimo od svoje srece. To vazi narocito za slavu i novac.


Tesko onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi,
da bi se on sam uzdigao, ili bolje receno: da bi imao iluziju da se
uzdigao.


Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili
tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo.
Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozes videti cilja ni
smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vise nego sto nam ga truju
i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas.


Nesreca je stooka i svevideca, a ipak slepa na najgori i
najstrasniji nacin, jer vidi i ono cega nema.


Cesto se desava da nas ljudi koje ne volimo i ne cenimo
obasipaju svojom paznjom ili cak svojim poklonima i uslugama.
Takve usluge i poklone ne treba primati, jer ako se desi da u
trenutku slabosti popustimo i primimo ih, mi se u sebi ne osecamo
ni najmanje obavezni da ih vratimo, a od toga imamo dvostruku
stetu. Prvo, sto u ocima onih koje ne cenimo ostajemo vecno kao
neblagodarni i necasni ljudi; drugu, da posle uvek sami sebi
prebacujemo sto dugujemo gorem od sebe. Njima se moze jos uciniti
neka usluga, ali od njih primiti, nikako.


Kako da se ocuvas i odrzis medju ljudima kojima nije
toliko vazno sta je covek po sebi, sta ume i zna, ni kakav je
u toku dugih godina, svakog dana, pri svakom poslu i na svakom
mestu, nego sta moze i sme da kaze, u jednom trenutku, na
jednoj stranici novina, o sebi i o drugima.


Moglo bi se, sa malo preterivanja, kazati da svaka zena
ima svoju unapred odredjenu dozu suza koju mora u toku svog zivota
da isplace. (Samo izuzetni dogadjaji mogu to da izmene!) I ona ce
ih isplakati. Povodi mogu biti razni. Ljubav, nesrecna ili srecna,
deca, porodica, roman ili film. Prolice ih cak i bez ikakvog odre-
djenog povoda. Ako se to ipak u nekom slucaju ne desi, onda je to
izuzetak od pravila. A ta zena i nije zena nego cudoviste.


Kad stanemo da od ljudi i dogadjaja oko sebe ocekujemo mnogo
vise nego sto oni mogu da nam daju, to je pocetak nemira i nereda
u nasem zivotu, a cesto i znak bliskog pada.


Cuvajte se onog koji zivi u vama i na kojeg zaboravljate, a
koji cesto, pred vece, donosi brza resenja zbog kojih se, te iste
noci, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim
olovom, propadate od sramote zbog sinocnih lakomislenih odluka.


Velika, prava ljubav pokazace svoju punu snagu samo onda ako
uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, nacini stvorenja koja
se ne boje ni promena, ni nesreca, ni bolesti, ni zivota ni smrti.


Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim naborima svoje
haljine, zena je osvojila vise muskih srdaca nego svojom razgo-
licenoscu i svojim slobodnim ponasanjem. To cesto zaboravljanju
i zene i same i njihovi krojaci.


Da mi je naci nekog ko bi ziveo umesto mene. Kao bedel.


Tesko nama kad bismo jednog dana zaisa postali oni i onakvi
kakvi cesto zamisljamo da smo ili da bismo mogli biti, i kakvi -
blago nama - nikad necemo uspeti da budemo.


Tajna se cuva najbolje onda kad smo po necem - po cem bilo -
i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi; a najsigurnije
je cuva onaj ko to cini nesvesno. Inace, nikad covek ne moze biti
siguran da ce dokraja sacuvati ni svoju ni tudju tajnu; a ona se
krije godinama i godinama, a odaje se u jednom trenutku koji po-
nistava sve godine vernosti i cutanja.
Ima i takvih slucajeva da mi nosimo u sebi neku tajnu, kao
skrivenu ranu, klecamo pod njom godinama, reseni da sve podnesemo
i da umremo, ako treba, ali da se ne odamo. A pri tome i ne slutimo
da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu, poznaju je bolje nego mi
sami, ali iz sazaljenja ili obzira ili ravnodusnosti nece to da
nam kazu ili pokazu.


Cuvaj se nejasnog i varljivog predvecernjeg sata, case i
cigarete, i coveka koji stoji pored tebe, smeska ti se u lice i
govori malo, otezuci reci, a pazljivo slusa ono sto ti kazes.


Savfet beg.
- Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepse zivi nego
i lakse boluje i umire.


Koliko mogu biti jadni i bespomocni mali ljudi vidim
najbolje po tome sto ponekad, u nekoj neprilici, pokusavaju da
se zaklone i za moja ledja i, moralno, oslone na mene. A ja
znam najbolje kakav je to zaklon, i sta im vredi takav oslonac.


Kad se zalimo da nam mnogi ljudi dosadjuju i kradu vreme
svojim posetama i razgovorima i svojim trazenjem saveta ili
usluga, mi to cinimo samo napola iskreno. U stvari, jedino sto
mi zalimo to je: sto to nisu neki drugi i drukciji ljudi. I nista
drugo.


Da bi se nekud stiglo i nesto postiglo, potrebno je u nas
mnogo. Kao i svuda u svetu, mozda i vise. Pre svega treba proci,
po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i copor nevezanih pasa u
njemu. Pa posle toga - ako sto ostane od tebe - sacekati jutro,
pojaviti se tamo negde medju ljudima, ispavanim, ornim za borbu
i razgovor, i - biti takav kakvi su i oni i, po mogucnosti, jaci
i bolji od njih.


To je obicno tako. Igra pocinje sa smehom, a zavrsava se
placem ili gluvim i nemim kajanjem i zaljenjem, sto je gore od
placa. I to vazi za svaku igru.


Sramotices se dok si ziv. Prilike ces za to imati uvek.
Svet ce ti je pruzati dovoljno, a i kad to ne bude, ti ces se
sam potruditi da je nadjes.


Posrnucete, ali necete pasti; a ako se i desi - izuzetan
slucaj! - bas i da padnete, necete se povrediti nego cete, cim
se pridignete, produziti mirno i bodro svoj put. Razliciti ste
od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrozava, ali vam se
ne moze nista zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od zacetka
vaseg zivi skrivena i neunistiva iskra zivotne radosti koja je
mocnija od svega sto vas okruzuje. Samo cete celog veka, sve
do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog polozaja u
svetu u koji ste baceni. Tako se moze reci da vam je, kroz sve
mene i obrte dugog zivota, dvoje zajemceno i osigurano: duga
patnja i sigurna pobeda.


_ Ljudi se ne radjaju zato da bi ziveli dugo, bili zadovoljni,
ili cak srecni...
- Pa onda zasto?
- Ne znam ni ja, ali svakako najmanje zato.


Ko laze - to sam primetio - njegov recnik je originalniji
i bogatiji, biran i malo neobican. Time se odaje, bar preda mnom.


Kad ne mogu da vidim, necu ni da gledam.


Ljudi koji su u mladosti bili anarhicni, neradni, rasipni,
neuredni i netacni, cesto postaju docnije, u zrelim godinama i pod
staros, uredni, pedantni, stedljivi, vredni, i strogi prema onima
koji nisu takvi.
(To pomalo lici na nekadasnje kurtizane, za koje se prica da
su u starosti postajale pobozne i darivale crkve i manastire.)


U toj muci sto se zove zena i zelja za zenom ima stvari
koje su predmet sala i razgovora, ovako javno, pred svima; zatim
ima drugih o kojima moze samo da se sapuce sa dobrim drugovima,
u cetiri oka; ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni
sa najblizima, koje se ne mogu nazvati imenom, nego se o njima
ponekad samo masta, kao o necem dalekom i bolno nedostiznom.


Nase najdublje i najzivlje zelje i njihovi susreti (ili
sudari) sa svetom koji nas okruzuje - to je, uglavnom, ono sto
odredjuje nasu sudbinu.


Nas covek ne ume i ne moze da se lako i pravovremeno za-
ustavi ni pri usponu ni u padanju.


Veliki praznici i svecani dani najbolje mogu da pokazu koliko
su nam daleki i oni koje smatramo najblizima.


Ko bi mogao verovati da uzas moze postati svakidasnji zivot
jednog coveka!


Odlazim zbunjen i postidjen, kao da sam mnogima duzan mnogo,
a znam: sve sam platio, sve, i ono sto sam samo pozeleo, a nikad nisam
ocima video ni rukama taknuo.


Prirodno je da covek nosi u sebi nesto od dana koji su prosli,
prirodno je i da misli na buducnost i da masta o njoj, ali ziveti ma
i delimicno u proslosti, ili u buducnosti, opasno je i nezdravo. To
znaci trovati trenutak u kome zivimo, ne spasavajuci nista od pro-
slosti i ne radeci nista za buducnost. Najvecim i najboljim delom
svoga bica, glavninom srca i razuma, covek treba da je uvek i ceo
u sadasnjem trenutku, u jednom pravom i jedinom mogucem zivotu.
Naravno, sve je to lako kazati.


Misliti, kao sto vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale
i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tom.
Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogresne kritike
i podnozjem sopstvene velicine, to nalazim da je sasvim naopako
i zalim takvog coveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u
njegovoj blizini zive i sa njim rade.


Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak
koliko i zivot ceo.


Sve mozes, ali ne mozes onoga koji se ispeo na uzvisenije mesto
spreciti da, kad gleda one ispod sebe, ne gleda - nanize.


Priznacu bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo
da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, cesto i nepitan,
sve sto zele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima,
kao i osecanjima koja ih prate.


Svi znamo i vidimo kako cesto i lako ljudi propadaju, ali
isto tako cesto i lako zaboravljamo da covek ne propada samo i
jedino stoga sto se propadljiv rodio.


Pravo ocajanje moze da obuzme coveka kad kod onih koje
smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoci naidje na
hladne, ostroumne analize svojih shvatanja i postupaka.


Zena se zamori da bude coveku prijatelj.


Covek je nezadovoljan i nesrecan sto se bar dvaput u jednom
danu ne desava cudo.


Ljubavnici se odaju sitnicama. Tako, na primer, oni osecaju
potrebu da se bacaju jedno na drugo (narocito muskarac na zenu)
sitnim predmetima, cvetom, loptom, snegom, mrvicom sa stola.


Gledajuci neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore
da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na casnoj, jedino ispravnoj
strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu
stranu? Kako ne pomisle da ce, radeci neprestano tako, morati
ostati u manjini, mozda cak i potputno sami? Pa sta im onda vredi
sto su cisti, casni, nepogresni i na pravoj strani? I gledajuci
ih sve duze i jos bolje, morao sam doci do cudne pomisli. Mozda
to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih
nista drugo do jedan finiji, posredan i maskiran nacin animalne
borbe za bolje mesto, veci zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko,
jedan nacin borbe za prevlast, i iskoriscavanje svega oko sebe.


Imao sam prilike da vidim nekoliko zena i nekoliko porodicnih
sreca koje one daju, i da osetim, kao zadah pakla, neobjasnjivu
slepu zlocu zene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe.


Mozda je polovina odvratnih i stetnih stvari koje truju zivot
coveku i unakazuju lice sveta skovana u bracnoj postelji ili oko nje.


Kao dva nejednaka kamena osecam u utrobi strah od minulog dana
i neizvesnost sutrasnjeg.


Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanadjanske ladje:
I'm alone (Ja sam sam). Ali ja sam i bez devize.


NIje muski, nije lepo plakati, a stidno je plakati pored
puta, na ocigled sveta.


Jedanput ucinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati.
Pokusaji da se ona ispravi ili otkloni, samo radjaju nove nepravde
Nepravda se kao sve na svetu mnozi i siri, ali ne gine i ne nestaje
kao sve ostalo sto se radja. I da nema oprastanja i zaborava,
nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao.


Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od poslednjih ulica. Isao
sam brzo, sekuci ulice i menjajuci pravac, kao da zamecem trag,
dok nisam dosao na kraj varosi gde ulice gube oblik i ime. Kad je
ostala za mnom i poslednja kuca, seo sam na travu, na jednoj pustoj
ledini bez lepote, izmedju dva velika kamena, tako da sam kao
jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje.
Tu sam, odjednom, skriven i bezimen, osetio veliku slobodu,
slobodu uskog i neuglednog prostora, skupoceni mir zemlje koju
niko nece. Tu sam spokojno, dugo i slobodno mislio o sebi i
svojim godinama. I video sam jasno da sam se spasao od zivota
kao sto se drugi spasavaju od opasnosti i smrti, i da mi vise
ni zivot ni smrt ne mogu nista.
I sada - zivot me nosi svim svojim silama strelovito
napred, a smrt mi poravnjava puteve.


U prirodi je naseg coveka, narocito onog dinarskog tipa,
da ne ostaje ni kod jedne zamisli, ni kod jednog dela istrajno
i dosledno, i da ih ne prati u njihovom prirodnom razvitku,
da bi uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa, on napusta
delo, vraca se do njegovog izvora, muti ga mislju i pogledom,
zatim silovito prelece ceo buduci, neostvareni i tek zamiljeni
tok dela, anticipira ga, pa se onda opet vraca na tacku na
kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja.
Tako se stvari razvijaju vise uz njegovo ucesce nego pod
njegovim uticajem; jer on nije u njima, nego iznad i pored
njih. Zato on u vecini slucajeva i ne stvara dela i ne
upravlja dogadjajima, nego reaguje na njih, polazuci mnogo
vise na to da bude zacetnik, sudija, borac i gledalac, nego
stvaralac, radnik i cuvar. U njega je vidna sklonost da ne ceka
razvitak stvari i ne ucestvuje u njemu radom i strpljenjem.


Kad posmatrate naseg coveka pri radu i razgovoru, vi mo-
zete nesumljivo utvrditi da u njega vrlo cesto ima jedan suvisak
maste i doza lenjosti, veca nego kod vecine drugih naroda. -Da
li je masta uzrok lenjosti ili obrnuto, ili jedna i druga po-
ticu iz nekog zajednickog nevidljivog izvora iz kojeg poticu
toliki drugi nedostaci i besporedci naseg zivota, to nije lako
utvrditi. A trebalo bi ispitati.


Beograd je pun takvih nakratko nasadjenih ljudi. To je
stil zivota. Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi
ne bi bili, jer se tako bolje pliva i lakse odrzava ili, prosto,
jer i drugi tako rade .Ne moze se kazati da u njihovom drzanju
i ponasanju nema neceg slobodnog, neke snage i tesko odredljive
velicine.


Za ljude kao sto je on ne bi bilo tesko stvoriti raj na
zemlji. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre
dorucka traje nepomucen dvadeset i cetiri sata, i on bi bio i
miran i srecan.


Takav je "nas covek", onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno.
Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga
ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim
sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi
za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i
svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe
do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost
na reci i delu.
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji
i koji nisu pravi "nasi ljudi".


Kod naseg coveka, kad zaima ili kad misli da je cvrsto
zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvaljak, prosiri
se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog
zapovednickog stezanja vilica i neprestanog isprsavanja, kao i
usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlascu.
U takvom coveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o
svojoj vaznosti i velicini, uporedo sa sumnjom i bojazni da
ljudi tu njegovu velicinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno.
To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno
na svakom koraku.


Mozda su, u sebi, najstrasljiviji oni ljudi koji izgledaju
nasmejani i vedri, pricala i saldzije. Na sve sto iskrsne pred
njihovim duhom i njihovim ocima, oni odgovaraju odmah prvom
salom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju, po nagonu
samoodbrane, dohvate u letu. Samo da bi izmedju sebe i stvari
stavili kakav-takav zastitni zid, samo da se ne bi morali
suociti sa nekom novom stvarnoscu, misliti o njoj i doneti
neki zakljucak za sebe, pa mozda cak i za druge.
To postane s vremenom navika i potpuno izopaceni ne samo
drzanje nego i nacin misljenja i ceo zivot covekov. Takav
covek u stvari i ne misli i ne zivi, nego sve odlaze za
drugi put i sa svakim danom sve je vise duzan svemu oko
sebe.
Desava se da takvi ljudi postanu cuveni zbog svoje
duhovitosti i svojih uspelih sala. Ali za onog ko zna sta
se iza toga krije, sve to nije ni saljivo ni utesno. Ta
tuzna slava suvise je skupo placena jer sve sale ovog sveta
ne vrede jednog parceta stvarnog zivota.


Cuvajte se prvih vecernjih casova kad se smenjuju dan
i noc, sjaj sunca i blesak naseg ljudskog osvetljenja. To su
trenuci kad se cine pogresni koraci, kad nicu izdajnicki osmesi
i padaju pogubne reci. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice,
trazite spasenje u snu i cutanju, i cekajte da ponovo svane
dan.


U nas ima mali broj ljudi koji resenje svojih glavnih
zivotnih pitanja ocekuju odnekud spolja, od drugih ljudi ili od
nadzemaljskih sila, a ne trude se da u sebi razviju snage koje
bi same mogle resavati ta pitanja, ili doprinositi njihovom
resavanju.
Ponekad mi se cini da nas ima takvih srazmerno vise
nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji, i da su takvi i oni
koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgle-
daju da jesu.

Šta sanjam i šta mi se događa

Ko će znati vremenu kraj,
Vetru put, tišini ime,
I šta je to
Što meni podgriza misli i razara san?
Svake noći podmukli gosti dođu
Nevidljivi, nečujni,
I ognjenim peskom mi zaspu usta i oči.

I dok se uporno hvatam za sećanja,
Svetla neba, muškoga hoda,
Plodne samoce, i dela-
Oni stoje više moje glave, nevidljivi, nečujni;
Čekaju da bude
Mrtvo telo u mrtvom mraku.

Al` mene jutro izbavlja i diže
Nebeskim suncem, vodom, mladim lišćem;
Muzika me vida;
I pramen nestalna dima u daljini;
Krepi nadu;
Seća na dane kad sam znao za radost.

Andrićeve misli o pameti, budali i fukari

Živimo! Da, gospodine, ali kako? Kao da smo na velikoj santi leda koja, sivim okeanom pod bezimenim nebom, plovi sve brže u nepoznatom pravcu, i sa svakim danom biva sve uža i tanja.



Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, I kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva.(Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava, njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna, sama sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.



Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem, pa ma kako teško ono bilo.



Čuvajte se onoga koji živi u vama i na kojeg zaboravljate, a koji često, pred veče, donosi brza rešenja zbog kojih se, te iste noći, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim olovom, propadate od sramote zbog sinoćnih lakomislenih odluka.



Kod unutrašnjih borbi koje čovek vodi sa samim sobom i sa nepoznatim silama u sebi, važi više nego igde pravilo: ne predaj se nikad.



Dođu tako ponekad vremena, kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.



Što je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio.



Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.



Nije najveća budala onaj koji ne zna da čita, već onaj koji misli da je sve što pročita istina.



Ja se ne bojim ljudi, već onog neljudskog u njima.



Nema te sposobnosti ni te dobre osobine koju mi ne bismo želeli da pripišemo sebi; samo što tu želju ućutkava u nama kontrola razuma, ali ograničeni i jednostavni ljudi ne umeju da je sakriju, nego govore o njoj otvoreno i javno se brukaju i čine smešnim.



Drskost i upornost su brat i sestra. Drski i uporni ljudi nikad se ne mogu popraviti u svojim manama i slabostima, jer oni, ne osetivši nikad rđave posledice svojih mana na sebi, i ne primećuju da ih imaju. I stoga treba od takvih ljudi bežati što dalje.



Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna i nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđanje.



Od straha su ljudi zli, podli i surovi, ali od straha mogu biti i darežljivi, pa čak i dobri.



Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim poduhvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i vremenom postaje sve veći dužnik prema sebi i svemu oko sebe.



Za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti.



Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

Kad se meni plakalo


Kad se meni plakalo
Vas nigde nije bilo,
Ni glasa vašeg ni pisane reči
Koja za nuždu teši.


Danas,kad Vi plačete
Meni se bolno smeje
Ukoliko mi nije otužno i dosadno
Kao pred glupom scenom


Eto,to vam je sve
Što ljudi jedno drugom
Mogu u ovom kratkom životu da daju:
Potpuno nerazumevanje.