Tema: Branko Radicevic - Pesnik

Branko Radicevic - Pesnik


Biografija

Branko Radicevic je rođen u Slavonskom Brodu 28. marta 1824. u porodici Todora i Ruže Radičević. Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga je on posrbio u Branko. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“.
Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a odušljevljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede
Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda.
U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama.
Radičević je preminuo 1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane.Sahranjen je na Strazilovu.Strazilovo je brdo na Fruskoj Gori na cijem se vrhu nalazi spomenik Branku Radicevicu.Iz zahvalnosti zbog Brankovog rada u Srbiji je obicaj da osnovna skola bude nazvana po ovom pesniku tako da mnoge osnovne skole nose brankovo ime.

Branko Radicevic


Zbirke Pesama



Pesme I (1847).
Pesme II (1851).
Pesme III (1862, posthumno).



Najlepse Brankove pesme


Perivoj

Na mom srcu pesme dojim,
Ceo dugi danak pojim,
Truda meni nije žao,
Perivoj sam podigao,
Mlogi cvetovi tu kruže
Lepotu od jedne ruže —
Ta si, mila, ti!

Jošte noću pesma ode
Vedra neba dići svode,
Zvezde sam ja pokupio,
S njima nebo nakitio,
Sjajne zvezde naokolo,
Prem danici sjaju tmolo —
Ta si, mila, ti!

Cvati, cveće moje drago,
Što sam danju ja naslagô,
Sjajte, zvezde, sjajnim zrakom,
Što ja digo noći mrakom,
Sve za srce tu ma koje,
Ružo, Danice, za moje —
Za me, mila ti!

Dete i guslar

Đokina majka po kući šuška,
Oće ona da je sve u redu,
A Đoka po zemlji se valjuška,
Ne zna za ovoga sveta bedu,
On iznutra na vratôca gleda:
„Mati, mati, evo jedan deda!
Slep je, mati, sede duge brade,
Al' u torbi nešto on imade.“
Đoka skače, materi oko vrata,
Ona s njime odlazi na vrata.
Iz torbe je utim izvadio
Starac gusle pa ih udesio,
Udesio, uz nji besedio:
„Oj, davori, ti Srbijo tužna,
Oj Srbijo, robinjice sužna!
Turske noge tebe jadnu tlače,
A u tebi svako jako plače.
Di su dani dušanovi beli?
Di su vaši ognjeviti mači?“
Tako starac u(z) gusle uzdiše,
Gusle baca, jer ne može više.
A Đoki se to na srce dalo
Te je dete govoriti stalo:
„Ču li, ču li, mila moja majka!
Dad mi amo mača od babajka,
Da proteram odmah Turadiju,
Da izbavim jadnicu Srbiju.“
Plamenoga mača on doita —
Al' ga opet na zemljicu ita!
I na zemlju čarnu dole pada
Te se valja po prau od jada:
„O zašto sam, Bože, ja malačak?
Zašto, Bože, još tako slabačak?“

Ubica u neznanju



Jarko sunce eno sede,
Dalje mu se ve(ć) ne tede,
Za goricu čarnu pade,
A tako ću i ja sade.
Tu na bregu tije reke,
Sred travice ove meke,
Padaj, telo, pa s' odmori,
Dok zorica ne zazori.“

Tako putnik trudan reče,
Al' kako je pusto veče,
Kako l' cveće lepo miri,
Kako l' vetrić tio piri,
Kako l' reka ta žubori,
Nemoj jošte kô da zbori,
I on uze vrulu glasnu,
Ode svirat pesmu jasnu.

Putnik svira, pesme vije,
Vetrić kupi glase tije
Pa i nosit lagan ode
Na 'nu stranu ladne vode;
A tu jedna moma bila,
Baš vodice zaitila,
Pošla doma, ali sade
Glase slatke slušat stade.

Putnik svira jasno, tio,
Krasnu pesmu udesio,
Kô da tuži, kô da moli,
Kô na srcu da ga boli,
Baš onako milostivo; —
Momi kuca srce živo;
Spusti sude na poljanu,
Glenu nebu, pa uzdanu.

Gleda putnik okoline,
Baca vrulu od miline,
Ode pevat tanko, glasno:
„Jao nebo, al' si krasno,
Jao reko, brdo, dolo,
Jao goro naokolo;
Jošte jedno čedo, jao,
Pa bi ovde i ostao!“

Moma začu, plamom planu,
Ali putnik još ne manu:
„Ti, oh, ti, što nebo milo
Davno meni namenilo,
Da l' si blizu tu degode?“
Tako putnik tužit ode:
„Od' na bele, odi ruke,
Odlani mi teške muke!“

Jadna moma zatrepeta,
Lednoj reci bliže šeta;
Eto već je na kraj breg(a),
Da je samo bliže njega.
Beži, beži, čedo krasno! —
Ali, jao, već je kasno.


I zorica nebo kiti,
A naš putnik dalje iti,
Veseo je, pevat stade,
Što učini, i ne znade:
Ne zna da je momu, jao,
Sinoć u grob otpevao.

Moje sunce


Na nebu mi jedno sunce sjaje,
Danju sjaje, a noću zalazi,
Ti si, otac, moje drugo sunce,
Koje meni nikad ne zalazi.
Nekada sam imô jošte jedno,
Zrak je njegov već odavno sednô,
Majci srce u grudi ne bije,
Tavna zemlja nju odavna krije,
Ti i bratac, to je sada sve
Štono osta srcu mom od pre.
O, moje srce pevanjem se žari,
I tebi misli s tim da blagodari;
O ne mož' biti, ne mož' nikad ovo,
Jer slabačko je vrlo peva slovo.
Tvoja dobra, kao sunca svet,
Moji pevi, kâ mirisni cvet;
Sunce sjaje, sunce život šalje,
Cvetak miri, ali ništa dalje.

Pretpev iz jednog malog eposa


Neverni Vuk je Srbiju izdao,
Na Kosovu je njezin soko pao,
I Srbijanca junačke su noge
Sužanstva lance vukle gode mloge.
Dušana doba bijaše prekrasno,
Sužanjstvo sada njima preužasno,
Silna duše dirala je tuga,
Al' niotkude ne viđa se duga,
Po vedrom danu, po mračivoj noći
Cvijelješe oni bez pomoći.
„Ta zašto da nas vrazi tako tlače?“
Ovako oni jednom govoraše,
Pa krenuše se potražiti mače,
I snažno vrage s njima udaraše.
Junačke mišce, a junački rezi,
Puščana zrna kao neba snezi,
Krvavi boji naokolo svuda —
O Bože blagi, ko dobiva tuda?!

Srpsko momce
Ti svilenoruno idi stado,
Kao pre te nemam više rado,
Nemam glase tanke vrule jasne,
Klepetuše nemam rado glasne,
Niti vrela lako žuborenje,
Ni cvetića miljano cvatenje,
Niti oću s vukom biti boje —
Ovo, brate mlađi, nek je tvoje.
Kroz oblak prašni dino konji vrište,
Puščana zrna naokolo pište,
Di oštri mači plamenito zveče,
Moj otac napred silno vraga seče —
Onamo ići taki njemu oću,
Slobode vraga biti mu pomoću.
Nemoj plakat, draga mati mila,
Jer u meni leži divna sila,
Krepko srce, noge, ruke zdrave,
Idem, mati, da naberem slave,
Idem, mati, s vragom da se bijem,
Dušmanina zlobnu krvcu lijem.
Vrazi sužnu domovinu tlače,
Čujde, mati, kako ona plače!
Oću bome odrešit joj uze,
Otrti joj teške bede suze —
Oću ići u slobode boj,
Makar život izgubio moj!
Eno četa braće amo stiže,
Kako mi se duša silno diže!
Zbogom, mati, zbogom, brate, dragi,
Čuvati me oće Bože blagi.
Idem vragu zlobu da naplatim,
Kao junak da se doma vratim.

O krasna ti pevanja sjajna viso


O krasna ti pevanja sjajna viso,
Ka meni amo kako sjaješ lepo,
Mene(k)a oko mlado nije slepo,
No vezana mi stoji laka miso;
Tebika stiže oka vrli plamen,
A prekovana misô je o kamen,
O kamen sinji tužna, bedna, gladna,
A rana joj je zemljičica ladna,
O, zemlja ladna nema nikva soka
Da misli da života vedra smoka.
Kad orla imaš ti u tvojoj ruci,
Ti njega oma samrtno utuci,
No kruto njega nemoj da obaraš,
U tavno mesto njega da zatvaraš,
Za njega nije, veruj, ova tama,
Visina njega jer veseli sama —
O nemoj, nemoj jošte krući biti
I lako njemu krilo salomiti,
I pustiti ga oditi po dolji,
U žudenja pregolemoj bolji, —
Ol' pusti ga da leti, oli ga utuci,
U tvojoj tako ne drži ga ruci.

Soneti


I

Na tebe čeka lepošarna kita,
No znaj još i To, da je istinita.

VI
Kad se probudi, još je bilo rano,
U istoku se zora već razvila,
Iz njenoga rumenoga krila,
Još beli danak ne beše ogranô.

Preda mnom lice zore umiljano,
No misô moja nije onde bila,
Po jučeranjem danu se je vila,
Ja gleda lice device ljuvano.

Oko sjajno, čarne mile vlasi!
Obraščića, usničica krasi!
Devo, devo, da l' ćeš biti moja!

Zlaćano sunašce gle već planu,
Beli danak zemljici ogranu —
Srce moje, ti se bez pokoja.

VII
Nada mnome lisni drva svodi,
dugačko im se već oteže sena;
Nado moja, valjda nisi pena,
Koja čezne, teke što se rodi.

Desno, levo mene noga vodi,
Kuda iđa juče preljuvena;
Sunca jarkog veće zraka blena
Za goricu čarnu dole odi.

Ču li, ču li, štano onde šušnu?
Lagana l' je onde mile noga,
Dano prođe mimo dragog svoga?

Vetar laki nestašno to pušnu,
Suvi listak s drveta obali —
Samo nadu neka mi ne svali.

VIII
Veče dođe, eto mene tuna,
U to doba, di juče bijaše,
Vedro nebo, kô juče stajaše
Sjajno sunce, kô juče, bez truna,

Kito stroma, i zeleni žbuna,
Obarajte lisne grane vaše,
Jednom ona poda vami staše,
Nema više nje sad, nema tuna.

Kad bi znao di je ona sade,
Da joj kažem srca moga jade,
Moga srca zaljuveni plam.

Sveto mesto, jako što ja gazim,
Svaki danak kojeno polazim,
Kamo ode boginja ti, kam?