Tema: Branko Radicevic - Pesnik

ПУТНИК НА УРАНКУ

Тама долом, тама гором,
Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,

Само што се кашто петли,
Само клепка што се чује,
Само с' онде малко светли,
Јер се данак приближује.

Бела зора већ је туна,
Јоште путник један — глај!
Поред стене, поред жбуна
На врлетни стиже крај.

Како стиже, сунце грану,
Светли с' гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:

„Ој сунашце што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој ти небо штоно рониш
Росне своје сузе на ме,

Ој ти горо штоно гајиш
Миле песме, миле тице,
Ој ливадо што се сјајиш
Пуна росе и травице —

Доло, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој изворе, здраво, здраво!

Здраво и ти, момо, туди,
Да дивна си, селе пуста,
Оди амо, од' на груди,
Да т' пољуби браца уста.“

ПУТНИК И ТИЦА

Дивно гора листа,
Дивно сунце сија,
Дивно река чиста
Зраке му одбија.

А на реци ледној
Дивне липе стоје,
А на липи једној
Дивно тица поје.

Јоште путник туда
Ногом лаком оди,
Стазица кривуда,
Поред липе води:

„Ој тиче умилно,
Што на грани стојиш,
Окле тако силно
Срце мени својиш?

Да ли одозгоре
С неба амо дође,
Да ли мимо дворе
Моје миле прође?

Ваљда моју милу
Виде превесела,
Па би мени силу
Говорити тела,

Али не знаш, мила,
Шта пре од милоте,
Јер си тако сила
Видела красоте.

Ти јој лице бело
Виде и румено,
И још вито тело
И то око њено.

Очи јој вељау
Да менека чека,
И да је у страу
За мене далека.

И сузе је лило
Драго у самоћи:
„О ти вишња сило,
Кад ћеш ми помоћи!“

Тако путник туди
Тици малој збори,
По млади му груди
Силан пламен гори,

Пламен, пламен свети —
Путник сузе рони,
Тици да полети
Пламен њега гони.

Скочи лаком ногом,
А тичица прну,
„Збогом, тицо, збогом!“
Он се стази врну.

„Стазо вита, нес' ме
Преко они гора,
Па сретна однес' ме
Сред милога двора.

Нес' ме драгу моме
Да више не тужи,
Да сузно за мноме
Лица свог не ружи.“

ЦИЦ!

Ал' се небо осмеива,
Ал' се река плави,
А рибарче у чун снива
Јасно кô на јави.

Он итнуо удичицу,
Рибицу је стекô,
Метнуо на жеравицу,
Па је тако пекô.

„Жеравицо, де се труди,
Немој тако споро.“
Рибица му веће руди,
Готова је скоро.

Руди риба — јоште мало —
Сад му је печена,
Срце му се заиграло:
„Амо сад, милена!

Доле ћемо јако сести,
Ал' ће да се слади,
Морô би те, рибо, јести
И да није глади.“

Па је узе, па њом брже
Да примакне к усти,
Чун се љуљну, он се трже,
Оде санак пусти.

ТУЂИН

Украј мора, крај тиога,
Ту бродови стоје,
А са брода, са једнога
Момче вако поје:

„Ао света големога!
Ао јада мога,
Да на свету баш никога
Не имадем свога!

Отац, мајка у гроб паде,
Брат и сеја драга,
А другога не имаде
Срце моје блага.

Ох кад ветар силан дуне,
Кад се море ускомеша,
Када вода небу груне,
Па га с морем смеша,

Ветре, вичем, јаче дувај,
Ма брод разнесао,
Вале, море јаче грувај,
Ма ме закопао.

Из далеке покрајине
Ја сам амо дошô,
Ко б' за момком из туђине
Јадовати пошô?“

Тако момак овде жали,
Једна мома тужна
Стоји мору на обали,
Стоји као сужња,

Стоји млада, сузе лије,
А све оне јадне,
Па бијело лице крије,
Умало да падне.

Мучи, момче, тако т' Бога,
Окани се туге,
Амо брже, ето свога,
Па још, брате, друге!

АЈДУК

Кућа моја чарна гора,
А постеља камен ови,
Моја браћа све од скора,
Али сами соколови,
С њима с' винем с ове горе
Као муња на злотворе.

Страшно ли се злотвор сили,
Све крвави покри крили,
Љубе љуби, ђецу гази,
Часноме се крсту плази,
На кољу нам јече браћа —
Ал' му ајдук зајам враћа.

Заман силно Туре гледи
Да досади каурину,
Турске крвце он не штеди,
Већ се диже у планину,
Силна чета амо гази,
Но мало се когођ слази.

Ох ала ми расте кика
Кад пушака стане цика,
Кад загледам турска скота,
Па кад ми се с коња смота,
Кад му главу псећу збријем
Па на колац кад набијем.

Турским главам' гору китим,
О ајдучке дивне среће!
Турским шарам поноситим
Китим српско своје плеће:
Турска пушка Туре била,
Турско благо задобила.

Чекај, аго, који данак
Да т' бијеле бијем куле,
Да боравим лаки санак
Поред твоје вјерне буле,
Да ти, аго, лулу пијем,
А кураном каву гријем.

Да ти коња твога јашем,
Да бос тапкаш поред мене,
Да ти бритки ја мач пашем,
Бака прелу да т' приђене,
Да т' оседлам кô парипа:
Да виш како ага ђипа.

Па да т' онда дочнем срећу:
Да ти главу срубим псећу,
Да ти кулу њом окитим,
Испод куле месо итим,
Нек ти вране главу кљују,
Пси се псине наблагују.

Нико тебе не ћеде помоћи,
Роде мили, у претешкој ноћи,
Ал' с' у гору диже синак пусти,
Па довати руком мрак тај густи,
Ајдук кликну, шара пушка плану,
А Србији бијел дан освану.

ПУТУ КРАЈ

„Ја обиђо млоге доле,
Млоге реке, млога врела,
Горе, луке, стене голе,
Млоге дворе, млога села;

И опета нигде кута
Дено млађан да се станим,
Да с' немирна манем пута,
Свог живота дан преданим.

Дивни места виде доста,
Дивна беу, ал' не дуго,
Нигде дуго ја не оста,
Јер све тражи нешто друго.

Па тако се лево, десно
По свијету лупам,
Све је уско, све је тесно,
Да л' ћу што да слупам?

Ко зна де ће још истећи
Тај немирни живот мој,
Де ће силна жеља рећи:
Доста море, овде стој!“

Пева путник, па силази
Кроз камење низ планину,
Пут се вину, он упази
Дивне драге и долину.

Гледа путник с стене голе:
„О красоте, о дивоте!
Нос' ме, стазо, доле, доле!“
Закликтао од милоте.

Доле га је стаза снела,
О да дивна овде чуда!
Једна мома стоји бела
Кâно снега млада груда:

„Ој девојко, злато чисто!
Та лепша си него вила,
Лепша него сунце исто;
Би ли, рано, моја била?“

„Ој срећице изненада!
У мога ме ишти ћака,
Тела би те мома млада,
Тела би те ја јунака.“

Путник иште, отац даје,
Ето путу дође крај,
Ал' и моја рука даје,
Драги роде, песму нај!

ВРАГОЛИЈЕ

Момак иде враголан,
По гори се шири,
Леп је кâно лепи дан
Што кроз гору вири.

А са горе крај потока
Стазица се дала,
Једна мома милоока
Ту је рубље прала.

Ал' кад смотри враголана,
Повикала сека:
„Ој стазице, ој танана,
Донес' га менека!“

Викну мома, па ти брже
За жбун један зађе,
А момак се чисто трже
И чудо га снађе:

„Јао мене, и до сада
Шета ја по горе,
Али не чу још никада
Да славуји зборе.“

Тако рече момак туна,
Па с' млађан зауја
Да он види иза жбуна
Тог чудног славуја.

Ал' и мома из заседе
Поскочила ома —
Бежи, селе — ето беде —
Бежи мајци дома!

Бежи мома, ману рубље,
Бежи л' дому своме?
Све у гору бежи дубље,
А момак за њоме.

Бежи мома, до колена
Ноне јој се беле,
Беле ноне до колена
Момка су занеле:

„Та да имаш крило лако
Да прнеш облаку,
Не би мене, чедо, јако
Утекла јунаку.“

Па се млађан за њом стисну,
Довати је саде;
„Јао мене!“ она врисну
Па под липу паде.

О да чудна ваљушкања
По зеленој трави,
О да чудна љуљушкања,
Да т' подиђу мрави!

Лаки ветрић осмену се,
Листак лиска дирну,
Бели данак покрену се
Па кроз липу вирну.

Липа брсне гране шири,
Шапће дану сјајну:
Вири, дане сјајни, вири,
Али чувај тајну.

СРЕТАН ПАСТИР

Благо ми на виру
Сретноме пастиру,
Амо стазе воде,
Моме амо оде,
Па ту беле платно —
Остало им златно!

Како с' која макне,
У срце ме такне,
Како ме погледи,
У срце увреди,
Још се смеју на ме,
Да срце помаме.

Ето тако јуче
Дође једно луче,
Ао кад га зглену,
Срце ми се крену,
Ова, ова бела
Срце је однела.

СРЕТАН ПАСТИР

Благо ми на виру
Сретноме пастиру,
Амо стазе воде,
Моме амо оде,
Па ту беле платно —
Остало им златно!

Како с' која макне,
У срце ме такне,
Како ме погледи,
У срце увреди,
Још се смеју на ме,
Да срце помаме.

Ето тако јуче
Дође једно луче,
Ао кад га зглену,
Срце ми се крену,
Ова, ова бела
Срце је однела.

ДРАГИ

Петли поју, ето зоре,
Збогом, драга, ја одлазим,
Туђе доле, туђе горе
Ваља мени да полазим,
Та за лето, за читаво
Одо, злато, остај здраво!

„О мани се туђа света,
Код куће је, веруј, боље,
Ман' се, драги, пута клета,
Ман' се зноја и невоље,
Ох кад сунце летно плане,
Оће јунак да сустане.“

Гором ладни ветри пире,
Па знојаво ладе чело,
Из камена вода вире,
Ладна вода крепи тело,
А кад легнем, густе гране
Од сунчане јаре бране.

„Но кад вијар страшно дуне,
Небом тресну плаи громи,
Кад из неба киша груне,
Врело надме, мост поломи,
Нигде стана, вода свуда,
Куд ћеш онда, драги, куда?“

Нека пљуска, нека воде,
Нека грома и ветрине,
Гора има красне згоде,
Има стене и пећине,
Ту ћу, мила, да се скријем,
Па олуји да се смијем.

„Ал' тек што ти нога крочи
Да униђе у пећину,
Ал' на сусрет звер ти скочи,
Гладна зверка на те зину,
Немој, драги, немој ићи,
Лоша коб те може стићи.“

Прођи ме се, тако т' Бога,
Сунце моје, душо мила,
Док је мене мача мога,
Младе крвце док по жила,
У пакô би јунак сишô
Па весео ван изишô.

„Но кад прође летни пламен,
Мраз кад земљу стегне љути,
Пуца дрво, пуца камен,
Кад западну пусти пути,
Када страшни нагну смети,
Чим ћеш њима одолети?“

Док је срца веселога,
Док је зеке виловита,
Док је Бога силенога
Што се громом амо ита,
Залуду се смете сили,
Кад ће Боже да закрили.

„Дакле иде сунце моје,
Оће дакле да се скрије,
Гледни, драги, злато своје
Гледни срце како бије,
О моме могу ми т' отети,
Ја ћу дане своје клети.“

Красни мома има доста,
Кô ти нигде и никада,
Код тебе ми срце оста,
Зато с' прођи свега јада,
Збогом, драга, руку на,
Верна буди кâно ја.

Оде лето и омара,
Лишће жути, пада магла,
Север душе, лист обара,
Већ и зима силно нагла.

Ал' и зима оде љута,
Смеју с' доли и планине,
А наш путник јоште лута
Тамо, амо по туђине.

„Ој стазице, кад ћеш витка
Да се дома мени винеш,
Ој сунашце мога житка,
Кад ћеш опет да ми синеш!“

Тако путник тужи, поје,
Па горицом даље ити,
Ал' крај пута двори стоје,
двори једни поносити.

Ити путник, нуто среће!
Већ да прође поред двора,
Кад ал' озго красно цвеће
Сави с' на њ'га са прозора.

Диже главу он високо
Па девојче спази тамо,
Дивно чедо милооко
Проговара: „Оди амо.“

„Секо, селе, дивна ли си,
Око твоје красно ли је,
Ал' за мене, душо, ниси,
Кад за другом срце бије.“

Ево сада годиница
Откако му не глам лица,
И нојца се веће спрема,
Њега јоште овде нема,

Низа лице роним сузе, —
Да л' га, Боже, себи узе?
Да ли њега жеца љута
Сред врелога згуби пута?

Еда ли га валовита
Бурна вода де занела?
Еда ли је громовита
Удрила га дегод стрела?

Да ли су ми де сметови
Драго моје завејали?
Да ли су му де зверови
Младо тело покидали?

Бело грло штоно грли,
Бело лице штоно љуби,
Све су можда, све потрли,
А са своји страшни зуби.

Али можда здрав он ода,
Можда другу сада вода,
Сузе моје, тешке сузе,
Драги другу можда узе!

Сузе моје, вељи јаде,
Другу грли драги саде,
Другу стиска он на груди,
А ја сама, сама туди!

Усред мора гле врлетак,
Онде самцит један цветак,
Наоколо морске пене,
Нема друга, па он вене.

Тако и ја друга свога
Немам овде миленога,
Тако и ја тужим, венем,
Па да завек скоро тренем.

Ал' каки се пра то диже,
Каки коњик пред двор стиже?
С коња сјаа — шкрипе врата —
Помоз' Боже, ето злата!