Tema: Desanka Maksimovic

ПРОГЛАС

По милости божјој
и благослову светитеља из Раса,
ја, цар Срба, Грка и Арбанаса,
земљама које од оцева наследих
и мачем освојих,
које повезах крвним судовима
својих војника,
дајем законик,
и нека нема других законика
осим мојих.

Чедоубица, прељубник, најахалац,
онај кога злопакосни ђаво узе,
бабун, богумил и јеретик,
слабић који на суду не говори право,
човек који скрнави иконе светих,
биће сурово кажњен по законима мојим,
али не суровије
него што у закону стоји.

Ја властелу, према обичајима отаца,
од себара издвојих.
Првосвештенику и властелину
судиће се блаже него меропаху,
али не у страху
од царства ми,
и не блаже
него што у закону стоји.

Кудељници сиротој пред насилником
закони моји
биће уместо штита.
Ни робу праведном,
ни незнанцу што кроз царство ми хита,
нити иком
треба да их се боји,
само кривцу ће се сурово судити,
али не суровије
него што у закону стоји.

О ЦАРСКОМ СЕЛУ

Куда прођу цар и царица
или коњи цареви,
тим путем сме проћи себар
и властелин
само пошто се још једном
јави пролећни гром с неба,
само пошто још једном падне иње
и њива се мраза зажели.

На којој реци коњи царски
угасе жеђ,
нека на њој још годину дана
нико жеђ не гаси,
нека себар до новог кукурека,
до нових роса и слана,
нека себар чека још годину дана
док потеку реком нови таласи.

У ком селу преноће цар и царица,
царски станови и коњи,
нека се јазом опкопа
то село и та кућа
нека их себарска не скрнави стопа,
нека ту преноћи човек мали
тек кад поново оду на југ ждрали
и на мед поново замиришу сванућа.

О ПОКЛИСАРУ

Поклисар који хита цару
из земље туђе,
или од цара своме господару,
да је неприкосновен
чим у области
царства ми уђе,
па био Византинац, Латин или Словен.

Где у село дође
да му се поклони вера,
да му се као госту указују части,
да му се с пута склони трн и камен,
да се преда њ не да
разбојнику ни гуји;
па пошто руча или повечера,
другоме селу да се поклисар преда
и уз пут заклања
као пламен на олуји.

О ПОРЕКЛУ

Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају с иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.

О ДРЖАВНОЈ ИМОВИНИ

Сви сливови Лаба и Вардара,
све слане с ливада и са њива,
сви глечери што их има Шара,
леденице под стрехом ниске,
све небо сиње,
сви пљускови који се за суше
окореле земље сете,
сви поводњи у дане југа,
наручја свих јаруга,
све сузе сиротињске,
сав зној са чела себра
да сручи се у царске делте.

Све млеко у сва времена
низ пашњаке, низ отаве,
низ вимена,
да се у царске бакраче
и музлице утаче.
Сва вина бела и румена
из виноградних села,
са себрових чардака,
из натега и бардака,
сва шира винограда младих,
да до царске се сточи буради.
Сав мед што га скупља пчела
са воћњака, са бехара,
са трепавица биља,
с ливадских епитрахиља
да тече до царских пехара.

Све понорнице златоносне,
сребрњаци горског вира,
све дуге седефасте,
сав бисер што у шкољци расте,
звек перпера и талира,
све благо што га себар збира,
прегршти и вреће злата
што се стачу себру с ноката,
са мотика, са лопата,
свака оловна руда
и сребрна танушна жица
да теку до царских врата.

Све јарице и озимице,
сваки струк јечма и зоби
што земљи кроз бусење проби;
све ражано златно зрње,
све пшенице белице
које себарска овеју гумна
и ветрењаче себарске
у царске да се стачу жрвње;
све брашно мирисно и бело,
сва његова лава
да се слије до царских наћава.

О ОБОРЕНОЈ ЦРКВИ

Ко на војсци обори цркву,
да се хртови напусте за њим,
и да се обеси о првом храсту.

Ако се гране на храсту сломе
и одреши се везано уже,
да се грешном војнику томе
у срце гађа зрном пушчаним.

Ако ли анђели шаку пруже
и заклоне му прса њоме,
да му се обе руке одсеку,
и да се рањен пусти у трави
о пелену и гујину млеку.

Ако га прехране шумски мрави
семеном што се с биља просу,
да му се у огањ нареди босу.
Ако огањ плаха киша омете,
значи, небо га гледа без љутње,
јер је некада спасао дете
из набујале воде мутне.

О БОЖЈЕМ СУДУ

Да окривљеном који рекне
како је невин,
а нема за то сведока,
буде по обичају отаца дано
из кључале воде,
испред храма,
да железо вади усијано,
па да с њиме у рукама оде
до олтара.

Ако је доиста невин,
бог ће му бити на помоћи,
те ће комад железа усијана,
љућег од жара,
осим свих људи, моћи
извадити из кључале воде
и однети до часних двери,
а да му руке остану без рана
и на лицу се ниједна црта не помери.

О ПРАШТАЊУ

Ја нисам бог.
Само је он моћан толико
да прашта,
само о њему не говори нико
да је слаб кад опрости
и да је кривцу саучесник,
да је бабун кад помилује бабуна,
само кад он подиже свргнуте
и мртве васкрсава,
клеветници ћуте,
не кажу да је занесењак или песник.

Нисам ни властелин ни себар
који се свети,
који враћа жаоку за жаоку,
срам за срам,
нож на срцу за нож на оку,
ја се по срцу не управљам,
ја сам цар заробљен законима
које прописујем сам.

Нисам ни судија,
њима је у руке закон дат
да суде;
ни џелат који веша, жеже, сече,
каменује кога.
Ја сам цар
и немам рашта
силазити као крвник међу људе,
и мада владам по милости бога,
нисам бог да праштам.