Tema: Vuk Stefanovic Karadzic 1787 - 1864

Vuk Stefanovic Karadzic 1787 - 1864


Tragom stare lirske pesme

U svom pismu Jerneju Kopitaru, aprila 1815, Vuk se obraća sa sledećim rečima; "Kad bi mi sve serbske narodne pjesne skupili i bez izbora pečatili, ja Vas uvjeravam da bi bila knjiga gotovo koliko cijela Biblija". Iako je Biblija jako velika knjiga, ipak je njena velicina dosta skromna ako uzmemo u obzir da je sakupljeno preko 70 000 pesama. Od ukupnog broja, 12 000 je junackih (epskih) a ostatak, 58 000, bile bi ženske lirske pesme. Mora se naglasiti da ovde nije reč o 58 000 različitih pesama. Mnoge od njih imaju svoje vremenske ili geografske varijante. Vuk ih je obično zvao "Opet to, ali drugačije".
Siguran sam da je pesma stara kao i jedan narod. Baš kao i danas, ona je i u tim davnim vremenima bila neka vrsta artikulacije ili izjašnjavanje duševnog raspoloženja. Naše viševekovno ropstvo pod Turcima nije dozvoljavalo razvitak nacionalne pismenosti. I pored toga, nismo ostali u potpunom mraku. U svesti naroda stvorila se usmena književnost. To nisu mogli ni Turci da zabrane. Biblioteka se zvala "s'kolena na koleno", bila je otvorena 24 sata i pristupačna svima. Adresa joj je bila jako jednostavna i prepoznatljiva. Narod.
Bilo je pokušaja i pre Vuka da se te umotvorine zabeleže. Međutim, Vuk je bio među prvima koji je to obradio sistematski i profesionalno. Zahvaljujući njemu, mi i dan danas pevušimo ili pak slušamo te stare stihove... Ko u takvim trenutcima pomisli na Vuka? Ko u takvim trenutcima pomisli na XVI, XVII, XVIII ili pak XIX vek? Da, ti stihovi su vezani za to vreme i potekli su iz našeg naroda.
O pesmi, pevanju i starosti pesme, Vuk kaže sledeće:

"Što se tiče starine naših pjesama ... među ženskima može biti da ih ima i od hiljadu godina."

"Osim pjevanja uz gusle, Srbi sve poslove svoje rade pjevajući;
pastiri pjevaju po brdima i šumama, radini na polju, žene kod kuće, putnici putem."

Kao što i sam naslov kaže, naša tema i obrađuje lirske pesme... ili kako ih Vuk zove; "ženske pesme".
Svaka pesma je posebna priča. Zbog svoje lepote, prevedena je na mnogo jezika. Mnogi čuveni kompozitori podarili su joj ariju ali u simfoniskom ili orkestarskom izvođenju. Jedan od dobrih poznavaoca srpskog jezika kao i naše lirske pesme bio je i Jakob Grim (braća Grim). O njima se izrazio na sledeći način:

"Od svih slovenskih naroda, ovi su Srbi svojim blagim i za pesmu neobično zgodnim jezikom, najobdareniji pesmom, pevanjem i pričom, i izgleda kao da im je dobri Bog bogatim darom narodne poezije hteo nadoknaditi nedostatak knjige."

"Vuk je njihovim objavljivanjem neumrlu slavu stekao i u isto vreme stekao je slavu za izučavanje slovenskih jezika. Zbog ovih pesama radi sada će se učiti slovenski".

"Srpske lirske pesme sjedinjuju prednosti orijentalne i zapadne lirike. Njihovo biće je potpuno evropsko, i samo po tananosti i bogatstvu misaonih veza... podsećaju na orijent, ali ne omamljuju. One imaju miris ruže, a nikako ružinog ulja".

O Vuku Stefanovicu Karadzicu rekao je Jakob Grim

Вук Стефановић Караџић

Вук је рођен у породици у којој су деца умирала, па је добио име Вук да га вештице не би убуле. Рођен је 1787. године у Тршићу.
Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен у крају.


Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учули, него терали да чува стоку, отац га врати кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењупланова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.


Као година Вукове победе узима се 1847. година јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик", „Песме" Бранка Радичевића, Његошев „Горски вјенац" и Вуков превод Новог завета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти.
Умро је 1864. године у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.

Вукова задужбина


Основана је 1987. године, поводом обележавања 200. годишњице рођења Вука Караџића, с циљем да трајно обележава име и дело овог великана и подстиче разој наше културе у духу вуковских традиција. Споразум о њеном оснивању потписали су: Српска академија наука и уметности, Скупштина Србије, универзитети у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Приштини и Нишу, Матица српска, Матица Срба и исељеника Србије, Културно-просветна заједница Србије, Скупштина општине Лозница, ИП "Просвета" у Београду и Удружење књижевника Србије. На основу споразума о оснивању и Статута, до сада су Задужбини приступили 5500 појединаца и 427 правних лица.


Од оснивања, тачније од 1990. године, Вукова задужбина је помогла, најчешће финансијски, издавање 76 књига из области лингвистике, етнологије, историје књижевности и уметности, народне књижевности, затим пет зборника радова са научних скупова о Вуку Караџићу, његовим савременицима и следбеницима. Од 1993. године настављено је издавање сабраних дела Вука Караџића и ускоро се очекује завршетак овог националног пројекта у 40 томова; исте године припремљено је и прво годиште српског народног илустрованог календара "Даница", по угледу на истоимени календар-забавник који је Вук издавао у Бечу од 1826. до 1834. године. Укупно до сада припремљено је и штампано седам годишта Данице, захваљујући, пре свега претплати, односно пренумерацији, начину обезбеђивања средстава за штампу којим се служио и сам Вук. Радом на овом пројекту, националној читанци, као и на другим пројектима, Вукова задужбина и сви који је подржавају, одужује се своме великану, утемељивачу модерне српске културе, историје уметности, науке о народном животу, о народној књижевности, реформатору српског језика и писма.
Посебан понос Вукове задужбине је лист "Задужбина" који се штампа од 1988. године, редовно, четири пута годишње у осам хииљада примерака.
Огранци Вукове задужбине основани су, на основу Статута, у Аранђеловцу, Јагодини, Малом Црнићу, Новом Саду, Лозници, Брекову, Белој Води, Великој Плани, Шапцу, Чачку, Крашевцу, Андријевици, Жабљаку, Бору, Приштини, Ивањици, Требињу и Бањалуци. Припрема се оснивање огранака у Љубљани, Швајцарској, Саобраћајном школском центру у Земуну и другим местима и установама.

Biografija

Vuk Stefanović Karadžić je rođen u Tršiću blizu Loznice 1787, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića.

Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući.

Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 19 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki.

Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolo za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove.

Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove.


Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, sa kojim se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i radu na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica“. Iste godine je Vuk je objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru.

Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“.

Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.

Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“(pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868. četiri godine, nakon njegove smrti.

Vuk je umro u Beču. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.

BIBLIOGRAFIJA VUKA STEFANOVIĆA KARADŽIĆA 1787 – 1864
(Navedena su samo prva izdanja)


Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica, Beč, 1814

- Pismenica serbskoga jezika, Beč, 1814

- Narodna srbska pjesnarica, II deo, Beč, 1815

- Srpski rječnik istolkovan njemačkim i latinskim rječima, Beč, 1818

- Narodne srpske pripovjetke, Beč, 1821, dopunjeno izdanje, 1853

- Narodne srpske pjesme III, Lajpcig, 1823

- Narodne srpske pjesme II, Beč, 1823

- Narodne srpske pjesme I, Beč, 1824

- Mala srpska gramatika, Lajpcig, 1824

- Žizni i podvigi Knjaza Miloša Obrenovića, Petrograd, 1925

- Danica I-V, Beč, 1825-1833

- Žitije Djordja Arsenijevića, Emanuela, Budim, 1827

- Miloš Obrenović, knjaz Srbije ili gradja za srpsku istoriju
našega vremena, Budim, 1828

- Luke Milovanova opit…, Beč, 1823

- Narodne srpske pjesme IV, Beč, 1833

- Narodne srpske poslovice i druge različne, kao i one u običaj
uzete riječi, Cetinje, 1836

- Crna Gora i Crnogorci (na nemačkom), Štutgart, 1837

- Pisma Platonu Atanackoviću, Beč, 1845

- Novi zavet Gospoda našega Isusa Hrista (prevod), Beč, 1847

- Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona, Beč, 1849

- Praviteljstvujušči sovjet serbski za vremena Kara-Djordjijeva, Beč, 1860

- Srpske narodne pesme V, Beč, 1865

- Srpske narodne pjesme iz Hercegovine, Beč, 1866

- Život i običaji naroda srpskog, Beč, 1867

- Nemačko srpski rečnik, Beč, 1872

Vuk S. Karadžić — Narodne srpske pjesme [Knjiga prva] 1824.

VUK KAO SAKUPLJAČ NARODNIH UMOTVORINA


Polazeći od narodne književnosti kao osnove i uzora,
Vuk je ušao u veliku bitku za književnost na narodnom jeziku.
J. Deretić


P R E D G O V O R

Sve one pjesme, sto su u prvoj knizici nastampane u Becu 1814. godine, ja sam u Bec u glavi donijo (osim one o plemenitoj Asan-aginici, za koju sam kazao jos onda, da je uzeta iz Fortisova putovanja po Dalmaciji), i ondje sam i pisao koliko sam se mogao opomenuti; zato su djekoje, koje iz neznanja, koje zeleci (po ondasnjemu opstem mnjeniju nasi knjizevnika) jezik popraviti, djesto i nepravo napisane i nastampane, koje sam ovdje sad popravio, kao sto sam od razlicni pjevaca i pjevacica cuo da se upravo pjevaju.

Sve su nase narodne pjesme razdijeljenje na pjesme junacke, koje ljudi pjevaju uz gusle, i na zenske, koje pjevaju ne samo zene i djevojke nego i muskarci, osobito momcad, i to najvise po dvoje u jedan glas. Zenske pjesme pjeva i jedno ili dvoje samo radi svoga razgovora, a junacke se pjesme najvise pjevaju da drugi slusaju; zato se u pjevanju zenskih pjesama vise gleda na pjevanje nego na pjesmu, a u pjevanju junackijeh najvise na pjesamu. Junacke se pjesme danas najvise i najzivlje pjevaju po Bosni i Hercegovini i po Crnoj Gori i po juznim brdovitim krajevima Srbije. Po tim mjestima i danasnji dan gotovo u svakoj kuci imaju po jedne gusle, a po jedne osobito na stanu kod cobana, i tesko je naci covjeka da ne zna gudjeti, a mnoge zene i djevojke znadu. Po donjim krajevima Srbije (oko save i oko Dunava) vec su rjedje gusle po kucama, no opet mislim da bi se u svakom selu (osobito s lijeve strane Morave) po jedne mogle naci. U Srijemu pak i u Backoj i u Banatu gusle se danas mogu vidjeti samo u slijepaca (pa i oni moraju uciti u njih udarati, a mnogi ne pjevaju pjesmama, nego samo bogorode uz njih), a drugi bi se ljudi vrlo stidjeli sljepacke gusle u svojoj kuci objesiti; i tako po tim mjestima junacke (ili, kao sto se tuda vec zovu sljepacke) pjesme niko drugi i ne pjeva osim slepaca i po Backoj gdjekojih zena (koje bez gusala pjevaju).

Kako god sto saljivi starci i momcad spjevaju ovako saljive pjesme, tako i drugi spjevaju zbiljske od bojeva i od ostalih znatnih dogadjaja. Da se ni najnovijim (a kamoli starim) pjesmama (kao narodnim) ne moze upravo doznati ko je koju prvi put spjevao, to nije zacudo; ali je zacudo da u narodu niko ne drzi za kaku majstoriju ili slavu novu pjesmu spjevati, i ne samo sto se niko tim ne hvali nego jos svaki (bas i onaj koji jest) odbija od sebe i kaze da je cuo od drugoga. To je o najnovijim pjesmama za koje se zna da nijesu niotkud dosle, nego da su ondje postale o dogadjaju koji se prije nekoliko dana dogodio; a kako dogadjaju i pjesmi prodje makar samo godinu dana, ili s epjesma gdje cuje makar i o jucerasnjem a daljnijem dogadjaju, niko vise i ne misli o njezinu postanju. - Zenske se pjesme danas slabo spjevavaju, osim sto djevojke kasto pripijevaju momcadma i momcad djevojkama.

Jednih pjesama razlicno pjevanje po narodu pokazuje ocevidno da sve pjesme nijesu odmah (u prvom pocetku svome) postale onakve kakve su, nego jedan pocne i sastavi sto, kako on zna, pa poslije, iduci od usta do usta, raste i kiti se, a kasto se i umanjuje i kvari; jer kako god sto jedan covjek raste i kiti se, a kasto se i umanjuje i kvari; jer kako god sto jedan covjek ljepse i jasnije govori od drugoga, tako i pjesme pjeva i kazuje. Tako bi se gotovo o svakom dogadjaju mogle naci po nekolike pjesme. Moze biti da su ovakve gdekoje pjesme jednom dogadjaju od razlicitih ljudi razlicne i postale; a najvise su ih (osobito u kojima je manja razlika) razlicni pjevaci okrenuli po svome nacinu, kao sto se i danas cini jednako.

Premda ima dosta ljudi koji znadu mnogo pjesama, ali je opet tesko naci covjeka koji zna pjesme lijepo i jasno. U tom je pokojni Tesan Podrugovic bio prvi i jedini izmedju sviju koje sam ja ovih deset godina nalazio i slusao. On je bio rodom odnekud izmedju Bosne i Hercegovine, i iznajprije je bio trgovac, pa poslije ubije nekakva Turcina koji je njega htio da ubije, i tako prospe svoju kucu i otide u hajduke i, kao hajduk, 1807. godine pribjegne u Srbiju. On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao (ili nije htio) nikako, nego je pjesme kazivao kao iz knjige; i za skupljanje pjesama takvi su ljudi najbolji, jer oni osobito paze na red i na misli, a pjevaci (osobito koji su samo pjevaci) mnogi pjevaju i ne moisleci sta, i znadu redom samo pjevati, a kazivati ne znadu (s takvima sam ja kasto imao muku).

Pjesme junacke po narodu najvise raznose slijepci, i putnici i hajduci. Slijepci radi prosnje idu jednako po svome narodu od kuce do kuce, i pred svakom kucom ispjevaju po jednu pjesmu, pa onda istu da im se udijeli, a gdje ih ko ponudi, ondje pjevaju i vise; a o praznicima idu k manastirima i k cekvama na sabore i na panadjure, pa pjevaju po citav dan. Tako putnik kad dodje u kakvu kucu na konak, obicno je da ga uvece ponude s guslama da pjeva, a osim toga, putem po hanovima i po krcmama svud imaju gusle, pa putnici uvece pjevaju i slusaju; hajduci zimi na jataku danju leze u potaji, a po svu noc piju i pjevaju uz gusle, i to najvise pjesme od hajduka.

Sto se tice starine nasih pjesama, ja bih rekao da imamo starijih zenskih nego junackih; jer junackih pjesama malo imamo starijih od Kosova, a od Nemanjica nema starije ni jedne, a medju zenskima moze biti da ima od hiljade godina, npr. medju kraljickim, dodolskim itd. Ja mislim da je kod nas i prije Kosova bilo i junackih pjesama od starine, no buduci da je ona promjena tako silno udarila u narod, to su gotovo sve zaboravili sto je bilo donle, pa su samo odonda poceli pripovjedati i pjevati.

Pocetak skupljanja i izdanja ovi narodni pjesama (kao i ostali sviju moji knjizevni poslova) bio je u Becu 1814. godine iznenada, a sto one ovoliko umlozene sad na svijet izlaze, slava je svijetloga i cestitoga kneza od Srbije MILOSA OBRENOVICA. Prem da je bilo ljudi, koji su njemu na moje oci govorili, da je ovo skupljanje pjesama samo sprdnja i besposlica, no on je opet ne samo meni pjevace nabavljao i dangubu im placao, nego me jos i bogato obdario, da i na svijet izdam. Kad Srblji svoje narodne pjesme bolje poznadu, onda ce se ova njegova zaluga znati dostojno cijeniti.

U Lipisci na Bozij dan 1823.

V. S. K.

Iz Predgovora (1824)
Narodne srpske pjesme — Knjiga prva

Vuk Stefanović Karadžić — Narodne srpske pjesme [Knjiga prva] 1824.

Vuk Stefanović Karadžić je zbirku
'različnih ženskih pjesama' podelio na 20 poglavlja:

01. Pjesme svatovske;
02. Paštrovski pripjevi uza zdravice;
03. Peraške počasnice;
04. Paštrovsko naricanje za mrtvima;
05. Pjesme svečarske;
06. Pjesme kraljičke;
07. Pjesme dodolske;
08. Pjesme od kolede;
09. Pjesme božićne;
10. Pjesme, koje se pjevaju uz časni post;
11. Pjesme onako pobožne;
12. Pjesme sljepačke;
13. Pjesme osobito mitološke;
14. Pjesme, koje se pjevaju na prelu;
15. Pjesme žetelačke;
16. Pjesme igračke;
17. Pjesme, koje su se u Budvi pevale na Spasovdan;
18. Pjesme, koje se pjevaju deci, kad se uspavljuju (iz gornjega primorja);
19. Ljubavne i druge različne ženske pjesme;
20. Pjesme bačvanske našega vremena.

Narodne srpske pjesme [Knjiga I] 1824 — Pjesme svečarske

VI. PJESME SVEČARSKE (53—)

94. Kad se ustaje na slavu
95. Kad se pije u zdravlje
96. Onako u sovri
97. Riba i đevojka
98. Jovo i Marija (Sarajevska)
99. Ljuba pa ljuba
100. Dragi na dragi
101. Đevojka rod kuša
102. S dragim su najkraće noći
103. Muž na muž
104. Ko napravije dijeli
105. Brat i sestra i tuđinka
106. Rod je ženin miliji, nego sestra
107. Ljuba je preča nego sestra i snaa
108. Sestra otrovnica
109. Sestra kuša brata
110. Sestra bez brata
111. Najveća je žalost za bratom
112. Cijena brata i dragoga
113. Teško sestri bez brata, a bratu bezsestre
114. Brat i sestra
115. Snaa i zaova
116. Bećar Mara i Pero Bugarin
117. Po srcu zima (Sarajevska)
118. Dragi i nedragi
119. To je blago, što je kome drago (Sarajevska)
120. Ni raj se ne gleda
121. Duge noći
----
125. Đevojka ružici
126. Đevojka se tuži ljubičici
127. Đevojka je bolja od udovice (T*)
128. Smiljana i vijenac
129. Ne pij vode, ne ljub' udovice
130. Mladoženja s udovicom
131. Utjeha udovici
132. Sila ljubavi (Sarajevska)
133. Najbolja godina (T*)
134. Momak opčinjen obrvama / Oj djevojko, selen velen!
135. Momak se zagledao u obrve đevojačke
136. Smrt drage i dragoga
137. Opet smrt drage i dragoga
138. Želja i po smrti (T*)
139. Đevojke pripijevaju momcima (Sarajevska)
140. Momci pripijevaju đevojkama (Sarajevska)
141. Želja đevojčina
142. Opet želja đevojčina
143. Draga bratimi javor ~
144. Molitva đevojčina (T*)
145. Pava i Rade
146. Za momusve se može
147. Rastanak i kletva
148. Kletva na dragoga i na njegove roditelje
149. Najveca žalost (Sarajevska)
150. Srdačna briga
151. Blagoslov
152. Pravedna kletva
153. Oproštaj ~
154. Đevojka kune oči i dragoga
155. Bolan Jovo i jela
156. Kletve đevojčke
157. Jelen i đevojka (T*)
158. Jelen i vila
159. Najveći grije
160. Blagoslov i kletva (T*)
161. Kletva kudiocima (T*)
162. Zaručnica Ercega Stjepana
163. Konj se srdi na gospodara
164. Đevojka oće momke da nadigra
165. Kaloper Pero i vita Jela
166. Sila boga ne moli
167. Joka kod stada i soko sa grada
168. Božur i ruža
169. Znaci dobri đevojaka
170. Dar đevojački

Vuk Stefanović Karadžić — Narodne srpske pjesme [Knjiga prva] 1824.

I. PJESME SVATOVSKE (01—25)

01. Proscima
02. Kad polaze na prsten
03. Đevojci i momku (na prstenu)
04. Kad već prstenuju đevojku
05. Kad dolaze svatovi
06. Kad kum dolazi
07. Kad dolazi stari svat
08. Kad dolazi đever
09. Kad dolazi vojvoda
10. Mladoženji
11. Svatovima, da se opremaju
12. Kad polazi mladoženja
13. Opet kad dolazi mladoženja (Bačanska.)
14. Kad mladoženja ulazi u kuću đevoječku (Bačanska.)
15. Kod kuće đevojke
16. Opet kod kuće đevojke
17. Opet kod kuće đevojke
18. Na vratima zatvorenim (Bačanska.)
19. kad oblače đevojku
20. Kad ođe da izvedu đevojku
21. Kad brat izvede đevojku
22. Kad povede đevojku
23. U amamu, kad boje đevojci nokte u oči venčanja (T*)
24. Kad idu na vjenčanje
25. Opet kad idu na vjenčanje (Bačanska.)
26. Kad oće da polaze svatovi
27. Kad oće svatovi da polaze
28. Kad već oće da pođu
29. Kad polaze svatovi
30. Kao kude mladoženju, a vale đevojku
31. Kad putuju s đevojkom
32. Kod mladoženjine kuce, kad se već nadaju svatovima
33. Kad dolaze muštulugdžije
34. Kad budu blizu kuće
35. Kad ugledaju svatove s đevojkom
36. Kad dolaze svatovi s đevojkom
37. Pošto već dovedu đevojku
38. Kad dovedu mladu
39. Kod mladoženjine kuće
40. Kad ubrađuju đevojku
41. Kad joj meću vaćel na glavu
42. Kad je već sasvim ubrade
43. Kumu (na svadbi)
44. Mladoženji uz času
45. Đevojci uz čašu
46. Nevjestama uz čašu
47. Opet nevjestama uz čašu
48. Nauk đevojci
49. Na svadbi
50. Opet na svadbi


II. PJESME KRALJIČKE (25—42)

51. Kod kraljeve kuće
52. Domaćinu
53. Đevojci
54. Opet đevojci
55. Momku neženjenu
56. Opet momku neženjenu
57. Mladi
58. Popu
59. Opet popu
60. Gospodaru
61. Gospođi
62. Rataru
63. Đaku
64. Majstoru
65. Starcu
66. Trojici braće
67. Bratu i sestri
68. Đetetu
69. Momku kakom, koji stoji kod kola
70. Opet momku kakom
71. Đurđu i Milici
72. Kosani
73. Relji i Jeli
74. Javoru
75. Putujući pjevaju


III. PJESME ŽETELAČKE (42—48)

76. Nadžnjeva se momak i đevojka
77. Kad žanju Turcima u neđelju
78. Mobi
79. Opet mobi
80. Opet mobi
81. Saraorima
82. Ovčar i đevojka
83. Opet ovčar i đevojka
84. Kad se vašaju slamke *)
85. Poslije večere


IV. PJESME DODOLSKE (48—50)

86. Pred Kućom, kad igra dodola
87. Opet kad igra dodola
88. Kad idu preko sela


V. PJESME KOJE SE PJEVAJU UZ ČASNI POST (50—53)

89. U početku časnoga posta (pjevaju đevojke u Srijemu)
90. Uoči Lazareve subote *)
91. Na cvijeti na ranilu
92. O blagovijesti i o mučenicima na ranilu
93. Opet na ranilu


VI. PJESME SVEČARSKE (53—)

94. Kad se ustaje na slavu
95. Kad se pije u zdravlje
96. Onako u sovri
97. Riba i đevojka
98. Jovo i Marija (Sarajevska)
99. Ljuba pa ljuba
100. Dragi na dragi
101. Đevojka rod kuša
102. S dragim su najkraće noći
103. Muž na muž
104. Ko napravije dijeli
105. Brat i sestra i tuđinka
106. Rod je ženin miliji, nego sestra
107. Ljuba je preča nego sestra i snaa
108. Sestra otrovnica
109. Sestra kuša brata
110. Sestra bez brata
111. Najveća je žalost za bratom
112. Cijena brata i dragoga
113. Teško sestri bez brata, a bratu bezsestre
114. Brat i sestra
115. Snaa i zaova
116. Bećar Mara i Pero Bugarin
117. Po srcu zima (Sarajevska)
118. Dragi i nedragi
119. To je blago, što je kome drago (Sarajevska)
120. Ni raj se ne gleda
121. Duge noći


125. Đevojka ružici
126. Đevojka se tuži ljubičici
127. Đevojka je bolja od udovice (T*)
128. Smiljana i vijenac
129. Ne pij vode, ne ljub' udovice
130. Mladoženja s udovicom
131. Utjeha udovici
132. Sila ljubavi (Sarajevska)
133. Najbolja godina (T*)
134. Momak opčinjen obrvama / Oj djevojko, selen velen!
135. Momak se zagledao u obrve đevojačke
136. Smrt drage i dragoga
137. Opet smrt drage i dragoga
138. Želja i po smrti (T*)
139. Đevojke pripijevaju momcima (Sarajevska)
140. Momci pripijevaju đevojkama (Sarajevska)
141. Želja đevojčina
142. Opet želja đevojčina
143. Draga bratimi javor ~
144. molitva đevojčina (T*)
145. Pava i Rade
146. Za momusve se može
147. Rastanak i kletva
148. Kletva na dragoga i na njegove roditelje
149. Najveca žalost (Sarajevska)
150. Srdačna briga
151. Blagoslov
152. Pravedna kletva
153. Oproštaj ~
154. Đevojka kune oči i dragoga
155. Bolan Jovo i jela
156. Kletve đevojčke
157. Jelen i đevojka (T*)
158. Jelen i vila
159. Najveći grije
160. Blagoslov i kletva (T*)
161. Kletva kudiocima (T*)
162. Zaručnica Ercega Stjepana
163. Konj se srdi na gospodara
164. Đevojka oće momke da nadigra
165. Kaloper Pero i vita Jela
166. Sila boga ne moli
167. Joka kod stada i soko sa grada
168. Božur i ruža
169. Znaci dobri đevojaka
170. Dar đevojački

Za većinu pesama iz Vukove zbirke koje se i danas pevaju i rado slušaju, ne može se reći da su ostale netaknute i nepromenjene — prepravljene su, popravljene ili nagrđene. Neke su menjanjem ili izbacivanjem pojedinih elemenata sadržaja, reči i izraza tipičnih za srpsku narodnu pesmu, izgubile zapravo originalnost te time i umetničku lepotu i vrednost. U nekim pesmama jasno se vidi spoj izvornog i neizvornog jer su prilagođene tuđem viđenju i tuđoj kulturi.

Pored tekstova pesama iz Knjige I, u "Vukovoj pesmarici" će biti postavljeni i tekstovi verzije pesama koje se još uvek pevaju, radi lakšeg upoređivanja.

Angelina, 10.02.2009.
riznicasrpska