Tema: Aleksa Santic - Najlepse Pesme

Stara pesma


Svake te noći grlim, i tvoj sam dušom vas,
I ne znam druge pute,
I snova, draga, svaki čas
Zaljubljujem se u te.

Ljeta su burna prošla, mladost mi uze bog
Kô jesen ruže ljetne,
Al’ i sad u dnu srca mog
Širi se oganj Etne.

Još, ljubeć tebe strasno, kô sunce orô mlad,
Klonuo duh mi nije;
Još polet snova, bol i nad
Mladošću mene grije.

Možda će skoro, draga, negdje na grobu mom
Procvasti ruže ljetne,
Al’ u tom srcu silom svom
Plamtiće oganj Etne.

I vijekovi će mnogi kô jedan trenut proć,
A ja ću živiti jošte,
Grliti tebe svaku noć
Žarom nove milošte.

Što te nema


Kad na mlado poljsko cv’jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l’jeće:
“Što te nema, što te nema?”

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
“Što te nema, što te nema?”

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
“Što te nema, što te nema?”

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
“Što te nema, što te nema”…

Tamni trenuci


Ne hvataj, draga, više rukom belom
Za moje stablo. Zatresti se neće,
U slatkoj žudnji i sa snagom celom
Po tebi lepo da razaspe cveće…

Gledaj, u njemu sada gnezda viju
Pauci kobni i crv grize, dube…
Otrubile su sve njegove trube
Vihora, strasti i čeznuća sviju.

Ono sad misli samo da je varka
Sve ovde što je, a istina sušta
Jedino ona crnoriđa barka
Sa nama što se izgubi i spušta

Tamo gde Lete val huji i ječi…
Ono sad misli: prave sreće čaša
Na tom svetu da je smrt naša,
Jer kroz nju bogom biva sin čoveči…

Vaj, sve je vetar i zvuk praznih reči…

Tvojih ruža nema


Tvojih ruža nema,
Prošlo zlatno doba, -
Samo ljuta drača s gole grane bode.
Gdje je polet snova? Kuda radost ode?
Tamo gdje su mrtvi, gdje je grob do groba.

Ovdje u samoći,
Gdje se ljubav zače,
Ne čeka te draga, umrla je ona…
To ne pjeva slavuj, glas pogrebnih zvona
Negdje u visini to jeca i plače.

Šta ćeš više ovdje?
Čekaš li trenute
Da ti snova dođu s jutrom sreće tvoje?
Ne varaj se! Groblja bez odziva stoje,
I umrli tvrdo u pokoju ćute.

Tvojih ruža nema.
Go se bokor njiše.
Na zorinom vjetru dršće grana bona.
Slušaj! Eno zvoni glas pogrebnih zvona,
Zaspi snom nebesnim i ne ljubi više

U dubini duše moje



U dubinu duše moje
Tvoj premili pogled pade,
Kao poljub sunca vrela
Na njedarca ruže mlade.

Oh, to sveti zračak bješe,
U kom rajsko milje leži:
Svaki duše osjećaj mi
Razvi se u cv’jetak svježi.

I sada je duša moja
Perivoj, gdje cv’jeće miri -
Svaki cv’jetak tebe sanja,
Tebi svoja njedra širi!

Vodenica


Staro mjesto moje! Pod sjenkama grana
Radobolja mrmlja, vere se i prska;
Mrke hridi streme visoko sa strana
Pune gustih zova, smokava i trska.

Sve je isto, staro… Samo, kao prije,
Ne čuje se hitri točak da udara;
Kô bol jedan što se u dnu duše krije,
Ostavljena ćuti vodenica stara…

Kroz vidnjaču malu, gdje u suhoj travi
Samo studen gušter polagano šušne,
Ne javlja se mlinar sa šalom na glavi,
Niti vidim one oči prostodušne.

Mnogo li sam puta ja ovdje, u hladu,
U večeri ljetne na odmoru bio,
I, dižući oči na mlinarku mladu,
Iz vedrice, žedan, hladne vode pio!

Bog zna gdje je sada?!… Radobolja mrmlja
Puna grmjelica, srebra, adiđara…
I dok zlatno veče pada povrh grmlja,
Nakrivljena ćuti vodenica stara.

Zora


Golubovi prvi lete preko luka.
Ne znam šta je, srce s njima bi mi htelo!
Kao da me davnih dana jutro srelo,
Kad sam trčo majci raširenih ruka
I pado joj glavom u krilo i meku
Ljubio joj ruku… Sav treptim ko prutke
Jasike, i hodim putanjom uz reku,
I gledam na njene srebrne svijutke.
Jutros, kao i ti, lepa reko čista,
I moja sva duša žuvori i blista,
Razleva se, raste, i hučno koleba…
Gle, vrelo joj biva sve šire i veće,
I u njezinijem dubinama sreće
Ogleda se zora i plav šator neba.

Emina


Zu Nacht, als ich heimging vom warmen Hamam
Ganz nahe beim Hause des alten Imam.
Stand sie im Garten, im Schutz der Jasmine,
den Krug in der Händ die schöne Emine.

Welch Mädchen, welch Wesen! Fürwahr beim Imam,
Sie wäre ein Schmuck dem Seraile des Sultan!
Und erst, wenn sie schreitet, die Schultern bewegt…
-Mir helfen kann nicht mal des Hodschas Gebet!

„Salam ich sie grüßte. Bei meinem Galuben,
Die schöne Emina will´s nich erlauben,
Den Krug nur geht sie mit Wasser zu füllen,
Den Durst der Rosen im Garten zu stillen.

Der Wind von den Zweigen umweht die Gestalt,
Er löst ihre Haare mit sanfter Gewalt,
Und gleich Hyazintchen so duftet ihr Zopf,
Daß Schwindel erfaßt meinen trunkenen Kopf.

Fast wär´ichgetaumelt, beim menem Leben,
Die schöne Emina mag mir nichts geben,
Sie schaut mich nur an mit finsterem Blick,
Beachtet mich nicht, auch wen ich ersticke!

Emina


Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S’ ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće…
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!

Ja joj nazvah selam. al’ moga mi dina
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti džule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njom crko’!…