Tema: Aleksa Santic - Najlepse Pesme

Čežnja


Gdje ste?… Ja budan na prozoru stojim
Naslonjen čelom na staklo… Sve spava…
Noć sjajna, kô da po oknima mojim
Polako šušti vaša kosa plava…

U ove čase zvijezdâ i snovâ
U vašu baštu ja sam dolazio;
Mirisao je jorgovan i zova,
I mrki čempres povijô se ti’o.

U ove čase vi ste ruža bili,
Ja leptir bio što na cvijet pada;
Ah, vaše kose, oči, smijeh mili,
I vaše tijelo i ljepota mlada

Opiše mene… Mi bjesmo u raju,
Jabuke slatke berući sa grana…
Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju
I rasipa se miris jorgovana.

No sve je prošlo… Kô jablan bez rose
Sam ginem sada i u čežnji stojim…
Noć, sjajna, kô da svila vaše kose
Polako šušti po oknima mojim.

Hljeba


Parobrod spreman. More se koleba.
Posljednji plamen na zapadu trne;
Suton se radja i s jesenjeg neba
Polako pada na hridine crne.

Paluba puna. Ruke uzdignute
Pozdrav šalju i rupcima mašu.
U mnoštvu ovih vidim čeljad našu,
Naslonili se na pervaz pa ćute…

Zemljaci moji, dokle ćete, dokle?
“Tamo daleko! Jer nas usud prokle
I na nas pade tvrda tuča s neba…”

A zar vam nije zavičaja žao?
“Žao je brate… Bog mu sreću dao.. .
No hljeba nema… Zbogom! Hljeba… hljeba…”

Jesenje strofe


a te nađoh kao jednu baštu, koju
Obasiplje drago kamenje fontana,
Pa sve ptice svoje pustih da ti poju
Među bokorima i vencima grana.

Moje su se čežnje nihale na svili
U granama tvojim, gde plod rudi mio;
Moje čaše tvoji ljiljani su bili,
Iz kojih sam vino vrele strasti pio.

Ali jesen stiže uz vihore slepe,
Pa jabuke tvoje i sve dunje lepe
Otkide i sjajne cvetove ti strese…

Pobegoše ptice… Bašta osta sama…
Vaj, kô grobni venci sada svele rese
Vise svrh kubeta mrtvijeh česama.

Moja staza


Gle, ja opet stojim na toj stazi dragoj
Sa koje sam nekad, razdragan i čio,
Pozdravljao nebo u večeri blagoj,
Što je na me sjala kô njen prizrak mio.

I ja snova čujem one slatke zvuke
Što ih žarka sreća u samoći budi;
Ah, ja opet vidim one bijele ruke
Kako mene grle na prebujne grudi!

Ja osjećam plamen kako slatko gori
Kada njeni poljub moje usne krene…
Ona moje ime šapuće i zbori,
A ja žudno gledam u očice njene…

Oj, varljivi snovi!… Moja stazo pusta,
Ja po tebi više neću cvijeće brati,
Nit’ ću ikad više ljubit usta slatka,
Nit’ ću svoje blago svojim blagom zvati.

Pesma duše


Planina je duša moja što oblake sebi vuče,
A grad bije
Iz njih svije’,
Seva i grom vrhe tuče.

Katkada je sva u snegu, niti ima koga cveta,
Samo stremi,
Samo nemi
Svrh ponora ovog sveta.

Ako koji žedni putnik njoj se svrati u te dane,
Sva će vrela
Naći svela
I kô kostur svrh njih grane.

Ali negda vrsi njeni probiju se ispod tama,
Pa svi gore
Kô luč zore
Svrh krstova i svrh hramâ.

Na timoru njezinome praznici se svetli jave,
Zmaj ognjeni
Špilja njeni’
U visine seva plave.

Ona tada stabla tresne i prosiplje hrpe cveta,
Sa svih strana
Svojih grana,
U ponore ovog sveta;

Peva, vrhom dotiče se božjeg skuta i rukava,
I sva čista
Tako blista
Pod šatorom neba plava.

Pesma jakih


Mi nećemo reči gde praznina zveči
Kao klepka šuplja
Mi hoćemo dela velikih bez reči -
Žuljeva i znoja, stradanja i vere,
Pelena iz čije žuči pčela bere
I med slatki skuplja.

Neka stupe nama samo, samo oni
Što u duši nose
Raspaljene vatre i vihor što goni
Oblake i ljulja i plimom i sekom,
I proleće svetlo javlja s groma jekom
Niz hridine kose.

Bogovi su naši bogovi što dižu
Oltare lepoti.
Oni vedra čela pred Pilate stižu,
I reč im je blaga, no silna kô reka,
Ponosita, carska, sveta reč čoveka
Što stupa Golgoti.

Mi nećemo reči gde praznina zveči
Kao klepka šuplja
Mi hoćemo dela velikih bez reči -
Žuljeva i znoja, stradanja i vere,
Pelena iz čije žuči pčela bere
I med slatki skuplja.

Ruke


Sam sedim ovde, na vrhu stene što nebu
Uskočiti bi htela,
I gledam dole uske puteljke i reku,
I naša uboga sela.

I vidim hrpu velikih, jakih ljudi
Na jutru vedrom i jasnom,
Gde zamahuju u tvrdu, zaraslu grudu
Motikama i krasnom.

Još je u zemlji ostalo korova dosta,
I svoje grube vreže
On je raspleo svuda, i mnoga lepa klica
Pod njima klonu i leže.

No one jake, one žuljave ruke
Sve će im razriti žile,
Jer one tvrde, nabrekle ruke nose
U sebi Hrista sile.

One su samo stradalnicima žednim
Pružile kreposti čaše,
I razbijale crna tamnička vrata
I teške verige naše.

One su s neba skidale lučeve svetle
Nedokučenom moći,
I sejale ih s purpurom krvi svoje
Po mraku velike noći.

One na našim guslama posvećenim
Višnje su zapele strune,
I sakovale od čista, žežena zlata
Sva naša žezla i krune.

One su juče na pobednome stegu
Donele orlove bele -
Da nam radosti i da nam slave naše
Slatku naforu dele.

One nas ruke krilate dižu i nose
I svojom snagom brane,
I one crne, blagoslovene ruke
Nas belim hlebom hrane.

Vi zlatne ruke kraljevskog pokoljenja,
Vi ruke časnoga dela,
Sa ove stene ja evo zasipam cvetom
Sve vas i vaša sela.

I skidam kapu i na kolena padam,
I sklapam dva svoja dlana,
I glasno pojem: vi, ruke životodavne,
Osana vama, osana!

Senka


Vi, senke, što sada po putima mojim
Urličete kobno, kô s razboja hrti,
Ma vi bile kandže svih beda i smrti,
Svejedno, ja vama na belezi stojim!

Ne tresu me više oštrohrte osti,
Ni jed zelen s vaših gubica što prska;
S vama ću u koštac, pa me poput trska
U pritegu vašem prsnule mi kosti.

Ne, vaš pomam nema snage da me satre,
Ja sam gore gde se carske rude kriju,
I na svaki udar raspu se i biju
Iz mojijeh stena iskre zlatne vatre.

O grmenje moje zube krši vreme,
I u njemu svaka hajka lava nađe.
Još su moje snage gorda jedra lađe,
Gde prosipa zora svoje dijademe.

Mičite se s puta! Iz kaljuže ove,
Gde se oreola čovečnosti cepa,
Ja na timor idem, kuda srce lepa
Kupe se i hrle na polete nove.

Onamo, na vrhu, kô dan jedan beo,
Ja ću s kopljem stati, ti, maglena hordo,
I kô požar zlatan, radosno i gordo,
Na bregu lepote izgoreti ceo.

Seoba


Pusto li ces biti, Nevesinje ravno,
Rasadnice srpstva, kolijevko lava!
Pusto, jer se, eto, seli pleme slavno,
A nasa buducnost, gde je ona? – Spava .

Vjerovasmo u nju ko u sveti život
Vasijija svetog sto klonule snazi!
Vjerovali smo u nju ko u vječni život.
Vjerujući u vas, o orlovi naši!

A sada vjera nasa umire i gasne,
Mutno oko gleda u nebo bez zraka…
Pred ikonom plaču javor-gusle jasne
Jer ostade zemlja bez svojih junaka..

Braćo, zar vas dusa ni malo ne boli?
Zar vam nije zao ovih polja ravnih,
Gdje se jedno more naše krvi proli
I gdje leže kosti otaca nam slavnih?

Zar vam nije žao, na ognjištu onom
Gdje vas oganj grijo sto ce tudjin biti?
Sto že nase gore pogrebnijem zvonom
Odjeknuti tužno, a mi suze liti?

Il ne znate da je izdajstvo junaku
Ostaviti zemlju gdje ga majka rodi?
Ostaviti brata, bez snage u mraku,
S nevoljama dugim da sam borbu vodi?

O, ne dajte, Srbi, da Vukova ljaga
Okalja vam obraz cist ko sunce s neba!
Ne idite braco, od rodnoga praga,
jer mucenoj zemlji mucenika treba..

Treba muške snage i viteških ruka
Treba Obilića i slobodnih lava.
Treba više smrti i vašijeh muka,
Jer, tamo daleko, naša zora spava…

Sa Brankovog brega


Ja prvi bejah što s klikom podigoh steg
S maglama da se bori;
I mojim klikom još se razleže breg,
I plamen moj jošte gori.

Na živom vrelu napunih krčag svoj,
I na krilima vere
Sve vas ponesoh u okršaj i boj,
Gde sunca lovor se bere.

Ja sruših tvrdi vekovne tame zid
I dugom u sjaj zaroni’;
Izvorom zvezda slepima oprah vid
I boga videše oni.

S pobednim kopljem i s krunom na najvećem
Ja bregu sada stojim,
I svoju žetvu bogatu jošte žnjem
Sa zlatnim srpom svojim.

Ja prvi bejah što s klikom podigoh steg
S maglama da se bori,
I mojim klikom još se razleže breg,
I plamen moj jošte gori.