Tema: Evgenije Aleksandrovic Kapustin

Evgenije Aleksandrovic Kapustin

[HL]

Евгеније Александрович Капустин
Рођен је 19. септембрa 1984. године у Санкт Петербургу.
Дипломирао је на Петроградском државном техничком универзитету.
По професији - инжењер система за аутоматизацију морнаричког инжењерства.
Публикације:
Лист "за сликање бродоградилишта" (Санкт Петербург), часопис "Невски календар" (Санкт Петербург), часопис "Природа и човек. Двадесет први век "(Москва), књижевни и уметнички часопис" Сфинга "(Санкт Петербург), књижевни и уметнички часопис "Надахнуће земље"(Новокузњецк), књижевни часопис "Гег"(Москва), књижевни часопис "Станица" (Санкт Петербург), антологија "Млади Петербурга" (2009, 2011), збирке поезије и прозе, "Колос речи" и "Ухо речи - 2" (Астрахан, 2008 и 2009), збирка савремене духовне поезије, "Небески одјеци" (Санкт Петербург, 2009), збирка песама "Поново имам инспирацију" (Санкт Петербург, 2011), збирка песама "Извор светлости" (Нижњи Новоград, 2011).
Награде:
Добитник дипломе међуколегијални конкурс за дан Свете Татјане 2007-2008, из духовне поезије.
Три пута победник музичко-поетске манифестације "Догађаји у Елагину" (2009 - 2011)
Диплома на такмичењу једне песме у лаври Александра Невског (2009)
Добитник дипломе поетског конкурса под називом КР, која је спроведена од стране руског музеја (2011).
Диплома на конкурсу посвећеном Дани словенског писаног језика и културе, у спомен Светих Ћирила и Методија (2011).
Уредник је међународног зборника савремене духовне поезије, "Небески одјеци".

poezijasustine.rs

[/HL]

ТАЈНИ ЗОВ

Постоји тајни зов
И туга тајна.
Знам: они су - почетак свих стазица;
И само бол је последица,
Када без снова,
Ни прошлост није бајна.

Али, постоји љубав,
И оно што је над нама.
Знам: не може бити друго, јаче,
Када и нада плаче,
Но васкрсни убав
И дај се нов сасма.

С руског превео Анђелко Заблаћански

МОЛИТВА ЗА КОСОВО

Пут до истине је сложен
Кô неба прибежиште,
О, помилуј нас, Боже:
Срце сигурност иште.

Без лажи и сагињања,
Ниже не смемо пасти
Да крв нас не прогања,
Боже, у твојој смо власти.

Док хорде земљу пале,
Ми смо Божји војници;
Редови – сила мала –
Криви у туђој кривици.

Ал' без бола вере није,
Носити крст то је дар;
И без воље Божије
Нико не угаси пожар.

А хорде пале цркве,
И света земља гори;
Браћи опет узеше све,
Ал' око им још зазори.

Кад душмана све је више –
Боже, не остављај нас саме;
Дај сунца усред кише,
Изведи нас из таме.

Душмани надиру свуда,
Сами ђаво њихов је брат,
Просуше семе блуда
И нејачи ломе врат.

О, дај нам снаге, Боже
За душе и тела спас,
Сустати се не сме, не може –
Кад нит вечности је код нас.



С руског превео Анђелко Заблаћански

БИЛА ЈЕ МЛАДА

Свој пут газио сам у дан бео,
Кад уморног осмеха – као сенку –
Слободну ко птица њу сам срео
Без жеље за жудњом у човеку!

Лепотица и тако још млада,
А знам да су многи је волели.
Она рече: „У данима јада
Никог нема да ме развесели!“

Свој пут сам газио, ко и свагда
И видех ум јој на све је спреман!
Али иње не топи се с леда;
Сјај у оку као мртва неман!

Лепотица умна и путена
Њу су, веруј, многи миловали
Она рече: „Била су времена
Кад су мене и срећни искали!“

Моје мисли на све сад су спремне –
И страх, и бол, и жуд сладострасну,
У сан води ма ко да је сретне;
Чак и душу поштену и часну.

Љупка, ведра – безобразно млада.
Усправног погледа – корака лаких,
И рече: „Било је дана када
Видех много срећнијих нејаких!“

Свој пут газио сам у дан бео,
Кад уморног осмеха – као сенку –
Слободну ко птица њу сам срео
Без жеље за жудњом у човеку!

Сретох смрт. Беше веома млада,
Лепа, љупка и корака лаких.
И рече: „Било је дана када
Видех много срећнијих нејаких!“

С руског препевао Анђелко Заблаћански

ŽIVOT

Kad bismo ga upregli kao ragu
Da nas samo sećanjima vuče,
Do tišine na poslednjem pragu,
Gde nit srebro ne mota u klupče…

Novi dan pamti tek to što ne beše:
Jarke snove – svetlost iz daljine;
Prošlost se ne vraća ni da nas očeše
Dok na nju gledamo sa visine.

Život – to je bol u čekanju sreće,
Život – to je traženje sebe –
Strast i spokoj – drhtav plamen sveće,
Izbor za mene ili za tebe

Život ili smrt – početak je samo;
O, nebo milo ne zovi me rano,
Ne želim da srce zaćuti tamo
Još želim da volim sve životom dano.

Evgenije Aleksandrovič Kapustin

ВАРАО САМ

Да, варао сам. Издао јесам;
И волео – а сада не умем!
Последњу, кобну грешку сам
Поделио с древним чудовиштем.

Не знам ко је дошао први
Да плеше танго на мом гробу!
Напред идем – снага ме мрви,
Слабости моје удишу злобу.

Бежи од мене, човече мили –
Да избегнеш поделу јада,
Ал' кад бисмо се помолили:
Ја теби, ти мени био би нада.

С руског препевао Анђелко Заблаћански

НА КРАЈУ СВЕ ИСТОПИ

Све у заборав падне лако.
И као да сам умро,
Благослов тражиш тек онако –
За снег у јесење јутро.

Под прозором твојим заспаћу;
Да чујем како дишеш,
И на бели папир ставићу
Све што сновима ришеш...

Срце у сећања се склопи –
У вечност без граница!
Ипак, на крају, све истопи
Топлина твојих трепавица!



С руског превео Анђелко Заблаћански

ЗАЉУБЉЕЊЕ

Опрости ми заљубљеност моју.
Опрости што небо призивам
За меку кô лан косу твоју -
И што једну влас кô дар снивам

Опрости - умро сам - нисам знао
Да бешумно шкрипи капија.
Опрости - та капија - нисам знао
На самом је предворју Раја.

Опрости ми, опрости чудном,
Све то у себи носим одувек.
Опрости ми и у сну будном,
Дај руку - облак зна да сам човек

Опрости мени заљубљеном.


С руског препевао Анђелко Заблаћански

ОТАЏБИНА

Доћи ћу, а тамо је све кô и пре –
Тихе туге све ми јасније,
Што отври недогледне просторе
Древне и миле Русије

И видим светост и епску вечност –
Ту исконску даљину зоре,
У срцу лаком тиха неопрезност,
Покршен крст на врху гȍре...

И стазе у шумама непртиметне,
Ваздух сладак од језе сирове,
Баре и степе кô сном неговане
И древеће огрубеле коре

И вратих се – видех да још је иста
Та блистава туга у тишини,
Родна груда сва нежна и чиста,
Што подсећа да сам на висини.

С руског превео Анђелко Заблаћански

РУС
уметнику И. И. Левитану

Изнад вечног мира кад заплави
Са капија небеских верига,
Где певају херувими слави
Не постоји ни туга ни брига.

Где реч свака молитва је части,
И глас јека крви нам невине;
Из руске ће земље већ порасти
Грубе стене – црквене зидине.

Говорећи с неба куполама
Стоји мирно наше светилиште,
Иза тако оживљеног плама –
Плавет неба златне боје иште.

Зрак светлости вечности те даде,
Пробуђене у магли даљине;
Љубав нек нам загреје све наде
Молитвама туге с душе скине.

Овде је велики дух слободе,
Овде је реч светло и олује,
Лик је слика у таласу воде,
Дисање се са звонима чује.

Овде судба места мења често,
Гори попут светиљке у мраку;
Овде смрти на крсту је престо' –
Земља с небом у истом кораку.

С руског превео Анђелко Заблаћански