Tema: Najlepse price za decu

Najlepse price za decu


Kako se osvaja svet?

Bio jednom jedan bogati čovek koji je želeo da kupi sve na svetu. Prvo je kupio sva mora, šume, reke i ljude i sve ono što postoji na planeti Zemlji. Međutim, to mu nije bilo dovoljno. Bogati čovek je želeo mnogo više. Želeo je da kupi i osvoji ceo svet.

Posle planete Zemlje, bogataš je kupio Mesec, Sunce i sve planete u Svemiru. Nakon toga, poželeo je da ima sve zvezde koje se sjaje na nebu. Nije prošlo mnogo, a sve zvezde su bile u njegovom vlasništvu. Pri kupovini je dobio popust na količinu i dve komete gratis. Ostale su još dve crne rupe, koje je bogataš kupio na rasprodaji. Pošto nije znao da li je kupio sve na svetu, otišao je kog najpametnijeg čoveka na svetu i pitao ga:

- Dobar dan, gospodine. Čuo sam da ste vi najpametniji čovek na svetu. Recite mi, da li sam kupio sve na svetu?

- Nažalost niste. Postoji na planeti H47 jedan mrav koga još niste kupili. – reče najpametniji čovek na svetu.

Bogataš je onda otišao na planetu H47 i pronašao mrava koji je slobodno šetao i radio.

- Izvinite gospodine mrave, ja sam najbogatiji čovek na svetu i želim da vas kupim. – reče bogataš.

- Ukoliko želite da me kupite, morate od mene kupiti knjigu „Kako kupiti i osvojiti svet“. U njoj, između ostalog, piše i ono što vas interesuje, a to je kako se osvaja mrav koji slobodno radi i šeta. – reče mrav.

- A koliko košta knjiga? – upita bogataš.

- Odmah ću vam reći da knjiga nije jeftina. Morate mi dati svo vaše bogatstvo i sve ono što posedujete na svetu. – odgovori mrav.

- Knjiga jeste skupa, ali vredi. Zbog toga ću vam dati svo moje bogastvo, a vi mi dajte knjigu.

Mrav dade knjigu bogatašu i ovaj ode da je čita. Međutim, knjiga je bila začarana. Dobijala je nove stranice svaki put kada bi se pročitala do kraja. Bogataš nije mogao da je pročita i odlučio je da je vrati nazad.

- Dobar dan, gospodine mrave. Vi ste mi prodali knjigu koja ne može da se pročita. Ja vam je, ovom prilikom, vraćam, a vi mi lepo vratite svo bogatstvo koje sam vam dao. – reče bogataš.

- Nažalost gospodine, ne mogu da vam vratim vaše bogatstvo. Ja sam, pomoću vašeg bogatstva, kupio knjigu znanja i jedino nju mogu da vam vratim nazad. – reče mrav.

- U redu, dajte mi tu knjigu znanja, a ja ću je prodati i biću opet bogat čovek. – reče bogataš.

- Evo vam knjiga, ali je nemojte prodavati. Pomoću ove knjige možete osvojiti ceo svet. – reče mrav.

- Kako to mislite? – upita bogataš.

- Lepo, svet se ne može osvojiti novcem i bogatstvom, ali se može osvojiti učenjem i znanjem. – reče mrav.

- Gospodine mrave, iskreno verujem u to što kažete. Zbog toga ću čitati knjigu znanja i znanjem osvajati svet, ali ako nešto ne bude u redu znajte da ću se opet vratiti. – reče bogataš.

Međutim, bogataš se nikada nije vratio kod mrava. On i danas čita knjigu znanja i učenjem osvaja svet. I jednoga dana videćete, bogataš će osvojiti svet.




Miloš Stefanović

Zlatni novčić

Nekada davno, u jednom malom gradu na obali mora, živeo je dečak po imenu Milan. Kao i svi drugi dečaci i Milan je imao svoje želje i snove. "Najviše bih voleo da putujem po svetu, da upoznajem nove ljude i daleke zemlje" - govorio je Milan. Ali svoju želju nije mogao da ostvari, jer je bio jako siromašan. Pored toga, dečak nije imao roditelje i živeo je sam. Jedino što je imao bila je nada da će se njegova želja jednom ostvariti.

Dobra vila, koja deci širom sveta ispunjava sve želje i snove, čula je Milanovu želju i jedne noći je doletela u njegov dom. Jednim pokretom ruke pretvorila ga je u zlatni novčić, a zatim je nestala bez traga. U stvari ostao je jedan trag, bio je to zlatni novčić koji je na malom krevetu čekao da ga neko pronađe.

Posle nekoliko meseci jedan bogati trgovac je, sasvim slučajno, došao u Milanov dom. Prišao je krevetu i ugledao zlatni novčić koji se sjajio u tami. Uzeo ga je u ruku, pogledao sa obe strane, a zatim ga je stavio u džep. Novčić je, potom, odneo u jednu daleku zemlju i zamenio ga za džak bibera. Tako je novčić počeo svoje putovanje po svetu koje se kasnije nastavilo zahvaljujući drugim trgovcima koji su novčić međusobno razmenjivali. Zlatni novčić je ubrzo, iz ruke u ruku, proputovao celi svet i upoznao nove ljude i daleke zemlje.

I danas zlatni novčić putuje po svetu, ako ga nekada dobijete znajte da je to Milan, setite se njegove želje i pustite ga da putuje.




Miloš Stefanović

Čačkanje nosa


Bio jedan bezobrazni dečak koji je mnogo voleo da čačka nos. Čačkao je nos svakoga dana i u svakoj prilici. Na primer, čačkao je nos kada jede supu, kada piše domaći zadatak ili kada se igra na kompjuteru. Jednoga dana njegov tata, videvši dečaka kako čačka nos, reče:

- Sine, mnogo mi se sviđa to što čačkaš nos. Evo, daću ti pedeset dinara svaki put kada te vidim da čačkaš nos. Neka ti se nađe za sladoled.

Dečaku se mnogo svidela ova ideja. Svakoga dana je čačkao nos i osvajao nagradu od pedeset dinara. Ali jednoga dana, tata reče dečaku:

- Sine, od sutra više nećeš dobijati pedeset dinara za čačkanje nosa. Tata više neće to da finansira.

Kada je dečak saznao da više neće dobijati nagradu za čačkanje nosa, rekao je tati:

- Tata, ako nećeš da mi daš pedeset dinara za čačkanje nosa, neću ni ja da čačkam nos besplatno.

I tako je dečak prestao da čačka nos i nikada više nije bio bezobrazan. Ponekad, kada tata spomene čačkanje nosa, dečak se samo nasmeši i kaže:

Kada tata neće čačkanje da plati,
besplatno se uopšte ne isplati.




Miloš Stefanović

Snalažljivi Joca


U jednom dalekom selu, na kraju naše zemlje, postoji jedna škola, jedno odeljenje i jedan učitelj Laza.

Jednoga dana učitelj Laza je došao na čas, otvorio dnevnik i počeo da upisuje čas uz sledeće reči:

- Deco, nemojte da se zamlaćujemo! Dok ja upisujem čas, vi imate šta da radite. Uzmite knjigu i ponavljajte lekciju.

U tom trenutku, u učionicu je ušao Joca sav zadihan od trčanja.

- Šta je Joco, zašto kasniš? – upita učitelj.

- Učitelju, nećete verovati šta mi se desilo. Kidnapovali su me vanzemaljci! Dva dana su me držali u njihovom zoološkom vrtu. Bio sam primerak retke vrste koja je interesantna za posmatranje. – reče Joca.

- I kako si, na kraju, uspeo da im pobegneš? – upita učitelj.

- Evo kako. Pitali su me: Kako su nastali ljudi? Ja sam im rekao od majmuna. Međutim, oni mi nisu verovali na reč. Tražili su da im pokažem dokaz, pa sam zato došao po vas učitelju Lazo. – reče Joca.

- Joco, ja te zamoljavam da se ne šegačiš sa mnom! – reče učitelj.

- Ne, stvarno učitelju, ako vi nećete da idete, ja mogu da im kažem... – reče Joca.

- Joco, poslednji put te zamoljavam da se ne šegačiš sa mnom! – reče učitelj.

- Učitelju, stvarno nije moja namera već tih vanzemaljaca... – reče Joca.

- Dosta više o tim vanzemaljcima! Nego, ajde ti sokole, za ocenu, odgovori na sledeće pitanje: Koja je to sprava pomoću koje možemo ići kroz zidove? – upita učitelj Jocu.

- Učitelju Lazo, ja mislim da mi ne možemo da idemo kroz zidove jer nemamo natprirodne sposobnosti. Jedino možda oni vanzemaljci...- odgovori Joca.

- Joco, ja te najposlednji put zamoljavam da prekineš sa tim vanzemaljcima. Sprava, pomoću koje možemo prolaziti kroz zidove, postoji i to su: Vrata! To je tačan odgovor, a tebi ću, pošto ne znaš, u svesku upisati: nedovoljan (1) i još jednu rečenicu: treba da učiš! Pa neka vide roditelji kako im dete uči. – reče učitelj.

Kada se završila nastava, Joca je razmišljao šta da radi. Ako svesku sa jedinicom pokaže tati, dobiće batine i nekoliko dana neće smeti da se igra sa ostalom decom. Onda je uradio jednu stvar i veselo krenuo kući.

Kada je došao kući, tata ga je upitao:

- Sine, kako je bilo u školi?

- Bilo je super, tata. – reče Joca.

- Hajde onda pokaži svesku i lekciju koju ste danas učili. – reče tata.

Joca je pokazao svesku u kojoj je pisalo:

Nije nedovoljan (4), ne treba da učiš!

Tata reče:

- Eto vidiš sine, kako je to kada se uči i kada si na času pažljiv!

Joca se nasmeši i reče: - Jeste, tata. (A u sebi pomisli: Tako je to kada si snalažljiv!)

I tako je Joca uspeo da savlada još jedan dan u školi, a kasnije je porastao i uspeo da savlada još mnogo toga.




Miloš Stefanović

Družina kiše


U jednoj prelepoj zemlji pored jedne reke, a odmah iza jednog brda nalazi se šumica u kojoj živi jedan meda i jedan slatki medvedić. Njih dvojica su nerazdvojni prijatelji. Kada meda i medvedić, na primer, krenu da beru kruške oni uvek idu zajedno u paru i gde god krene meda eto ti i medvedića za njim. Inače, medvedić je jako pametan i vredan, ali retko kad dobije priliku da nešto kaže i pokaže.

Svakog vikenda, ova dva prijatelja, na obližnjoj šumskoj pijaci, prodaju kruške koje su sakupili u toku nedelje. Međutim, jedne noći meda usni san o jednom plavokosom dečaku koji u ruci nosi kutiju šibica i glasno peva sledeću pesmicu:

Izvolite prodajem kutijicu sa malo kiše,
U nekim mestima je nema više,
Zato kupite kutijicu sa malo kiše.

Kada se probudio, meda je svoj san ispričao medvediću i obojica su se složili da to nije običan san.

- Svaki san nešto znači. Ti si mali medvedić pa ti se može učiniti da to nije tačno, ali zapamti ovo: Snove sanjamo svaki dan i oni se ostvaruju ako verujemo u njih. A ja verujem. – reče meda.

- A jel mogu ja nešto da kažem? – upita medvedić.

- Sačekaj samo da ti još ovo kažem. Od sutra nećemo više prodavati kruške, već ćemo prodavati kišu. I videćeš, jednog dana, naš san će se ostvariti. Najvažnije je da budemo istrajni i vredni u našem poslu.

I tako su meda i medvedić počeli da skupljaju kišu u kutijice šibica koje su vikendom prodavali na maloj drvenoj tezgi. Pored tezge ležao je jedan mačak koji je grickao parče slanine.

- A zašto ti ništa ne radiš, nego po ceo dan ležiš i grickaš tu slaninu?- upita meda mačka.

- Nekada sam i ja radio. Bio sam sluga kod jedne nezgodne gazdarice. - reče mačak.

- A zašto je gazdarica bila nezgodna?- upita meda.

- Evo zašto: Prvoga dana ulovio sam jednog miša, ali gazdarica nije bila zadovoljna. Tražila je da sledećeg dana ulovim dva miša. Drugog dana ulovio sam dva miša, ali gazdarica opet nije bila zadovoljna. Tražila je tri miša. I tako sam svakoga dana lovio sve više miševa dok ih nisam sve pohvatao. Onda sam ostao bez posla. Gazdarica mi je dala otkaz. - tužno reče mačak.

- A jesi li dobio otpremninu?- upita meda radoznalo.

- Jesam, bilo je u naturu: dva puta po turu. - reče mačak.

- To baš i nije lepo sa njene strane. – odgovori meda.

- Meni i medvediću je potreban još jedan drug koji bi skupljao kišu. Ti si vrlo spretan mačak i bio bi nam od velike pomoći, uz to mogao bi i da ostvariš neku želju, ukoliko je imaš. – reče meda.

- Naravno da imam želju. Voleo bih da jednoga dana imam kuću od slanine. – odgovori mačak.

- E pa onda smo se dogovorili, možeš uzeti ove kutijice šibica i početi sa skupljanjem kiše. I, jednoga dana, tvoja želja će se ostvariti. – reče meda.

I tako je mačak počeo da skuplja kišu. Svakoga dana je radio i bio je veoma vešt. Nije bilo te kiše koja bi mu pobegla. S osmehom je donosio kutijice kiše koje su meda i medvedić prodavali. Međutim, niko nije želeo da kupi kišu. Jednom je jedan trgovac došao do tezge i počeo da priča ovako:

- De, de, de da vidim šta ovde imamo. Kiša na prodaju? To nikome ne treba. Proputovao sam svet uzduž i popreko i video sam da svuda pada kiša. Čak i u pustinji pada kiša. Kome mislite da prodate kišu? Treba da znate da vam kišu niko neće kupiti. – reče trgovac.

- Ali ja sam sanjao jedan san...- reče meda, a trgovac nastavi dalje:

- Znam sanjao si san i misliš da će se ostvariti. Ali u snove veruju samo deca, a odrasli znaju da su snovi izmišljotine koje se ne ostvaruju.

- A jel mogu ja nešto da kažem?- upita medvedić.

- Sačekaj samo da još ovo kažem. Bolje vam je da prodajete kruške kao nekada. One su vrednije od kiše. Što pre donesete odluku biće vam bolje – reče trgovac i nastavi dalje svojim putem.

Međutim meda, medvedić i mačak nisu želeli da prodaju kruške kao nekada. Oni su verovali u kišu.

- Jednoga dana mačak je, skupljajući kišu, naišao na jednog petla koji je kukurikao neku čudnu pesmicu. Pošto su se upoznali, mačak je predložio petlu da ga upozna sa medom i medvedićem. Kada su stigli u šumu mačak reče medi:

- Medo, vidi koga ti dovodim! Još jednog druga za našu družinu kiše, našao sam ga na polju dok je slobodno šetao.

- A zašto ti samo šetaš po poljima i ništa ne radiš?- meda upita petla.

- Nekada sam i ja radio. Kukurikao sam na jednom bogatom imanju i to svaki dan. Onda sam došao na ideju da probam da svaki drugi dan kukuričem i video sam da niko zbog toga na mene ne urliče. Onda sam probao da svaki treći dan kukuričem i video sam da niko zbog toga na mene ne urliče. Na kraju sam prestao da kukuričem i ljudi su to primetili i odlučili su da kupe jedan digitalni sat. Tako sam dobio otkaz. – reče petao.

- A jesi li dobio otpremninu?- upita radoznalo meda.

- Nisam, mada su hteli da daju metlu dva puta po petlu. – odgovori petao.

- To baš i nije lepo sa njihove strane. – odgovori meda.

- Meni, medvediću i mačku je potreban još jedan drug koji bi reklamirao našu kišu. Ti si veoma dobar pevač i bio bi nam od velike pomoći, uz to mogao bi i da ostvariš neku želju, ukoliko je imaš. – reče meda.

- Naravno da imam želju. Voleo bih da jednoga dana imam svoj kokošinjac sa kokama. – odgovori petao.

- E pa onda smo se dogovorili, možeš početi da putuješ po ovoj prelepoj zemlji i da kukuričeš o našoj kiši. I, jednoga dana, tvoja želja će se ostvariti. – reče meda.

I tako je petao putovao po zemlji i kukurikao sledeću pesmicu:

Kukuriku, kukuriku,
dan je novi na vidiku!
U šumici, pored tezge miša,
prodaje se u kutijici kiša.
Vrlo je povoljno da znate,
svratite da probate!

Međutim, niko nije hteo da kupi kišu. Dani su prolazili i prolazili, ali se ništa nije dešavalo.

Jednoga dana, sasvim iznenada, u šumicu je došao jedan seljak. Odmah je pronašao tezgu oko koje je stajala družina kiše.

- Da li vi prodajete kišu? – upita seljak.

- Da, mi prodajemo kišu. – odgovori jednoglasno družina kiše.

- Čuo sam reklamu i došao sam da proverim. Ja sam, inače, iz jednog sela koga stalno zaobilazi kiša. Još se nije desilo da u našem selu padne kiša. Ukoliko vi stvarno imate kišu, ja bih vas bogato nagradio. Po džak para svakome. Šta kažete?

- Evo izvolite. Ovo je kutijica kiše. Potrebno je samo da je otvorite i u vašem selu pašće kiša. Izvolite.- meda ponudi kutijicu šibice seljaku.

- E pa onda družino, evo svakom po džak para. Trošite po svojoj želji i volji. – reče seljak i veselo ode u svoje selo.

- Šta ćeš uraditi sa džakom para? – upita meda mačka.

- Ja ću napraviti kuću od slanine. – odgovori mačak.

- A ti? – upita meda petla.

- Ja ću napraviti svoj kokošinjac sa kokama. – odgovori petao.

- A ti medo, šta ćeš ti uraditi? – upita mačak.

- Da, stvarno medo, šta ćeš ti uraditi? Nikad nam nisi rekao svoju želju. – reče petao.

- Ja ću svoj džak para dati jednom dečaku, koji piše za decu, da napiše priču o nama. Voleo bih i da ostala deca čuju priču o družini kiše, o snovima i željama koje se ostvaruju. -reče meda.

- A jel mogu ja nešto da kažem? – upita medvedić.

- Ajde sad reci! – rekoše meda, mačak i petao u glas.

- Snovi su lepi i ostvaruju se ukoliko verujemo u njih. – reče medvedić.

Čiča Miča i gotova priča




Miloš Stefanović

Дрво и цвет


У зору је подно стабла изникао мален Цвет. И тек што је отворио очи, угледао је Стабло. - Ти си, сигурно, велики Цвет - рече му.
- Не, ја нисам Цвет. Ја сам Стабло - одговори Стабло. - Каква је разлика између Стабла и Цвета? - упита Цвет. - Ми Стабла издржимо и најјаче ветрове, а ви, Цветови, прехладите се и од најблажег лахора. - То је све? - поновно упита Цвет. - Вас могу убрати и даровати. Вас се може ставити у вазу и неговати.
А с нама Стаблима је друкчије. Нас не могу убрати и поклонити.
И не могу нас ставити у вазу и неговати. Ми увек остајемо по страни. - Зар смо ми Цветови на путу?
- Не, углавном нисте. Али вас примете и када сте далеко од пута. Често вас и погазе. Уосталом, лако је погазити оне који воле, јер они нису заштићени. - Шта се догоди када неко погази Цвет?
- То се увек сазна. И због тога се може много плакати. Неки и након много времена спомињу прегажен цвет. Нас Стабла нико не може прегазити, али нас и не воле као што воле Цветове.
- Онда си ти - рече му Цвет - изузетак међу Стаблима, јер тебе воли један мали Цвет.
Када је око поднева припекло сунце, Стабло је својом сеном заштитило Цветић.

Мала Сирена


У дубини океана у прекрасној палати боравио је краљ свих мора. Имао је пуно кћери, али најмлађа, Мала Сирена била му је најмилија. И поред свих лепота морских дубина, Мала Сирена је одлазила на површину мора. Дивила се плаветнилу неба, сјају сунца, бојама дрвећа и била несрећна у свом свету. Мучила је чежња за животом на копну. Узалуд су је отац и сестре наговарали да одустане од те жеље говорећи јој као је суров и окрутан свет на копну.
Једне ноћи, кришом се попела на површину. Море је било бурно, а велики таласи су се обрушавали на велики једрењак који је тонуо. Привучена таласима, Мала Сирена угледа младића који се давио. Без размишљања је допливала до онесвешћеног младића и извукла га на обалу. Гледала је његово прекрасно лице и чула откуцаје његовог срца. Чаролију је прекинуо неки глас и иза стене се појавила једна лепа девојка. Сирена је, непримећена, брзо клизнула у воду.
Дани су пролазили, а Мала Сирена је стално мислила на лепог младића. Очајна, потражила је савет од зле чаробнице-морске вештице. Молила је да је ослободи сјајног репа и, како год болно то било, подари људске ноге. Чаробница је, за узврат, тражила од Мале Сирене њен прекрасан глас и дивно певање. Сирена је одмах пристала. Остала је без гласа, нема, али се претворила у прекрасну девојку. Сада је могла да живи на земљи. Њен глас и певање, морска вештица је затворила у шкољку и однела је у морске дубине.
У краљевини је објављено да принц треба да се жени и Мала Сирена, која је у принцу препознала вољеног младића, горко је плакала исплакавши све сузе. У ноћи, на свечаности у краљевим вртовима, дуго је плесала иако је сваки корак наносио велики бол. Ујутро, пред венчање, поворка је пролазила поред младог пара. И Мала Сирена је била у поворци. Нема, застала је испред младог краљевића и он као да је за трен осетио бол који је носила у срцу. Али из немих усана нису могле да изађу речи. Малој Сирени преостало је само да потражи судбину у морским дубинама.
У тренутку кад је дотакла морске таласе, шкољка се отворила и чаролије морске вештице је нестало. Од тада, у тамним ноћима, морнари уз шум таласа често могу да чују тужно певање Мале Сирене.

Снежана


Била једном једна љупка девојка, по имену Снежана. Њена мати је умрла, а отац јој се по други пут ожeнио једном лепом, али сујетном женом, која је уствари била вештица.
Она је себе сматрала најлепшом женом на свету и имала је чаробно огледало, кoјe јој је увек све говорило. Једног дана запита она огледало као и обично: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ми ко је најлепши на свету?" Али огледало је разљути одговоривши;" Снежана је најлепша!"
Девојка је заиста била права лепотица. Маћеха је била ужасно љубоморна, па нареди једном од својих ловаца да одведе Снежану у шуму и тамо је убије. Ловац поведе Снешану, али ниjе могао да је убије и остави је тамо. Успут он закла једну свињу, извади јој срце и однесе га господарици, као доказ да је убио девојку. Тако је маћеха једно време била задовољна.
У међувремену Снежана је лутајући кроз шуму, стигла до кућице у којој је живело седам патуљака. Човечуљци су се сажалили на њу и задржали је да живи код њих. Она им је кувала, чистила кућу и сви су били срећни. Али једног дана упита маћеха опет своје огледало: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ко је најлепши на свету?" Кад је чула да је Снежана најлепша, просто је побеснела. Огледало јој је такође рекло да Снежана живи у шуми, у кућици код седам патуљака. Она се преруши у стару просјакињу и напуни једну корпу јабукама. Одозго је ставила једну отровну јабуку. Упутила се кућици патуљака. Они су сви били на послу, у руднику дијаманата. Пре него што су отишли, упозорили су Снежану да не разговара са непознатима. Али стара просјакиња је изгледала тако пријатељски и дала јој је тако лепу јабуку, па је она заборавила на упозорење. Залогај отровне јабуке заглавио јој се у грлу и она паде на земљу као мртва. Кад су се патуљци увече вратили, нашли су је како лежи на земљи и поред свег труда нису успели да је поврате. Сви су плакали, а један рече: "Она је и сувише лепа да бисмо је закопали. Хајде да јој направимо стаклени сандук, тако ће мо моћи још неко време да је гледамо!" И тако су је ставили у стаклени сандук. Прекрили су га цвећем и стајали на стражи поред ње.
У то време је кроз шуму пролазио принц. Чим је угледао лепу девојку у сандуку,одмах се заљуби у њу. Патуљци му испричаше ста се догодило и он се, тужан саже и пољуби је. Тог тренутка примети да она трепће. "Она је жива!", узвикну он и подиже је, а комад јабуке излете из грла. Истог часа она отвори очи. Принц је упита да ли би хтела да се уда за њега, а она, пресрећна одмах пристаде. Патуљци су их испратили до палате, где су се одмах венчали. Кад је маћеха то сазнала, била је толико љута да је пала на месту мртва.

(Браћа Грим)

Златокоса и три медведа


Била једном три медведа. Један велики медвед, један средњи и један мали медвед. Живели су у слаткој кући на крају шуме и имали један мали кревет, један средњи и један врло велики кревет; једну малу столицу, једну обичну и једну огромну столицу; један тањирић, један тањир и једну тањирчину.
Свако јутро спремали су огроман лонац каше и из њега пунили тањирић, тањир и тањирчину, док им се каша хладла, ишли би у шетњу.
Једног јутра пролазила је кроз шуму девојчица Златокоса, па је угледала кућицу и ушла у њу. Јасно је да то није била лепо васпитана девојчица, иначе не би никад ушла без позива у туђу кућу. Видела је три тањира каше и хтела да је проба. Али јој је каша из великг тањира била преслана, из средњег преслатка, а само је каша у малом тањиру била укусна. И сву ју је појела. Затим је пробала све три столице, али кад је села на малу столицу, она се сломила. Попела се уз степенице и тамо нашла три кревета. Пробала је велики и средњи кревет, а кад је легла на мали, заспала је.
Медведи су се вратили кући."Неко је јео из мог тањира!" мумлао је велики медвед. "Неко је пробао моју кашу!", мумлао је средњи медвед. "А неко је сву моју кашу појео!", пиштао је мали медвед. Онда су приметили да је неко седео на њиховим столицама, а мали медвед се развикао: "Неко је сломио моју столицу!" Пошли су да погледају има ли кога у кући и најзад су отишли и горе у спаваћу собу."Неко је спавао у мом кревету", рекао је средњи медвед. "У мом кревету је неко спавао и још увек је у њему!" цикао је мали медвед. Златокоса се у том часу пробудила и тако престрашила да је искочила право кроз прозор и одјурила.
Три медведа је никада више нису видела.
(Енглеска бајка)

Гавран, кукавица и сова


Играо се дечак с праћком у шуми и случајно погоди сову на дрвету. Сова, од великог бола, позва свог великог пријатеља у помоћ. «Пре свега морам да те одведем лекару», рече гавран. « Одвешћу те кукавици ».
» Кукавица је била врло добро позната у целој шуми због своје умешности лечења, па се тако и гавран са совом нашао пред кукавичином кућом. Птичји лекар пажљиво је прегледао сову. Бол је пристизао од комада стврднутог блата под кожом сове.
С обзиром да је сова позната у птичијем свету као рђав платиша, кукавица одмах рече колико ће износити награда за лечење.
« Ох, свакако, природно да ћу платити », узвикивала је сова. « Само ме лечите брзо, јер ме много боли ». Кукавица се још увек устезала и није хтела да лечи сову, али се тада умеша гавран речима: « Не брини, ја сам јамац ». (То значи да ће гавран платити, ако сова не плати.)
« Е па лепо. Наређујем сови да се лечи купкама », рече озбиљно кукавица. « Болесник мора да седи у барици топле воде и бол ће попустити, чим се блато омекша ». Тад сова и гавран одлетеше до оближње барице и сова остаде у води сат или два. Стврднуто блато се смекшало и нестало у води. Сова се одмах осетила боље и одлетела је кући.
Кад се идућег дана јавила кукавица да прегледа сову, ова је одбила да плати за лечење. « Вода ме је излечила па према томе то тебе ништа не стаје ».
Кукавица је то и очекивала, па се одмах упутила гаврану, који је обећао да ће платити. « Ама ја ти немам ни пребијене паре », рече гавран.
Кукавица се због тога врло озбиљно наљутила и одлучила је да целу ствар изнесе пред судију. Напослетку је осуђен гавран да плати, јер је он преузео обавезу да плати, ако сова одбије. Судија је такође одредио да убудуће гавран мора да се стара о кукавичиним јајима и младунцима. Што се тиче сове, она се толико поплашила беса њеног пријатеља, да се завукла у дубоку рупу у једном дрвету и само ноћу се усуђује да провири напоље, а гавран и данас води бригу о кукавичиним јајима.
(Андерсен)