Tema: Najlepse price za decu

Мачак у чизмама


Био једном један стари млинар и имао три сина. На самрти, он их позва да им остави оно што је имао. Најстаријем сину даде млин, другоме магарца, а најмладем мачка. И тако сироти младић узе мачка и пође у свет.
Убрзо је открио да његов мачак није обичан. Умео је да говори, знао је многе вештине, а носио је чаробне чизме које је украо једним диву.
-Господару, учинићу те богатим. Од сада, кад те неко пита, реци да си Маркиз од Карабаса - рекао је мачак зачуђеном младићу и повео га до једног језера. Знао је да ће туда ускоро да проде краљ са свитом и кћерком и наговорио је господара да уђе у воду и претвара се да се дави.
Убрзо је наишао краљ који је са кћерком и свитом пошао у шетњу. Када су видели младића као се дави, застали су да му притекну у помоћ. Младић је, како га је саветовао мачак, исричао да је он Маркиз од Карабаса и да су му разбојници украли одело. Краљ му је поверовао и дајући му одело, сместио га у кочију заједно са принцезом да наставе шетњу.
Јурећи испред њх, мачак стиже у прекрасан замак чији је господар био један сташан див. Неустрашиви мачак изађе испред страшног господара и кад се овај разбеснео видећи своје чаробне чизме на ногама мачка, лукава животиња му рече да је дошао да му их врати. Див одобровољен, поче с њим да разговара.
Мачак је тада упитао дива да ли је истина да може да се претвори у било коју животињу. Кобајаги чудећи се, рекао је да не верује да може да се претвори у лава. Див се тада грохотом насмејао и претворио у страшног лава.
Мачак је устукнуо пред страшном риком правећи се да је уплашен. Тада лукаво рече диву како је лако бити велики и зачика га да се претвори у миша. Брзоплети див, да би се показао, за тран ока претвори се у малог миша.
Видећи миша како трчи, мачак скочи, зграби га и поједе у једном залогају.
Тако је див заувек нестао, а мачку је остао замак са огромним богатсвом. У том је стигла и краљева кочија и мачак изађе испред замка да прими уважене госте. Поклонио се и пожели им добродошлицу у замак Маркиза од Карабаса, намигнувши успут зачуђеном младићу.
У међувемену се између младића и принцезе родила љубав и краљ, видевши велико богатство, пристаде да се принцеза уда за Маркиза од Карабаса. А лукави мачак је весело и задовољно живео са својим господарима.

Палчић


Једне вечери сиромашни шумар повери се својој жени да ће сутрадан морати да остави њихову седморицу дечака у шуми јер није имао доста новца да их све прехрани.
Палчић, најмлађи и најдовитљивији од седморице браће, чуо је те речи, а сутрадан, идући кроз шуму са оцем и браћом, сваки час је бацао мрвице хлеба да би по том трагу могао да нађе пут до куће. Док су се успињали једном стазом, приметише да им је отац нестао и ухвати их страх, али Палчић их је храбрио, уверен да ће пронаћи пут повратка. Нажалост, птице беху појеле све мрвице које је он бацао. Ипак, у даљини угледаше осветљене прозоре неке куће.
Палчић поведе своју гладну и уплашену браћу према далекој светлости. Тако стигоше до куће, у коју их прими нека добра, али повелика жена. Али тада стиже и господар куће, а то је био зли див, који затвори дечаке у подрум да би их сутра дан појео. Жена припреми вечеру диву, а у вино му помеша прашак за успављивање. И док је див био забављен јелом, малишани успеше да се искраду и побегну. Кад је див схватио да су побегли, обуо је своје чаробне чизме у којима је једним кораком прелазио седам миља и кренуо за њима. Али прашак је почео да делује, и див одједном осети неодољиву поспаност, па леже на земљу и заспа. Онда му Палчић свуче чизме од седам миља, па обувши их сам појури да о свему обавести краљевску стражу. Див је онда заробљен, а краљ награди Палчића и његову браћу кесом дуката.
Тако се они срећно вратише својим родитељима и заувек остадоше с њима.

Ружно паче


Једног дана, на сеоском имању излегло се из јаја неколико лепих жутих пачића. Мама патка их је са поносом гледала, чекајући да се из последњег, великог јајета излеже још једно. Колико је њено разочарење било када се појавило велико, незграпно паче, потпуно другачије од осталих. Ох, како је ружно"! уздахнула је патка. Ипак, као и свака мајка, убрзо је заволела своје велико, ружно паче, па га је водила и хранила као и осталу децу. Међутим, то није било довољно. Суседи су се сви редом смејали ружном пачету, ругали су му се, злостављали га и тукли, све док га једног дана, у одсуству патке, нису отерали од куће.
Јадно, уплакано паче бежало је све даље од неваљалаца и од свог дома, гладовало и скривало се. Некако се ипак сналазило, али онда је почео да пада густи бели снег. Ускоро је прекрио поља и шуме, вода се заледила, а хране нигде. Промрзло и гладно паче угледало је пред собом нечији дом.
Једва је нашло снаге да приђе вратима и закуца. Срећом, домаћини су га чули и отворили. Пред њим се указала топла соба, са ватром на огњишту и храном у котлићу.
Пусти то сироче, нека уђе! Рече домаћин својој жени. Нахрани га и утопли, видиш да је сасвим промрзло!
Децо, однесите га у постељу", рече газдарица. "Покријте га и нахраните, можда ће преживети"!
Деца послушаше. Однесоше клонуло и промрзло паче, покрише га и чим је отворило очи, нахранише га топлом кашом.
Паче се брзо опоравило и ту би заувек остало, али га газдарица отера кад је схватила да паче не леже јаја и од њега нема користи. "Пођи даље", рече, "иначе си ружно"!
До краја зиме јадно паче се некако сналазило. Дочекало је да гране сунце и отопи се снег.
А онда је, на плавој воденој површини, угледало предивне беле птице дугих вратова. "Шта бих дао да сам и ја такав, а не ружан тако да ме сви терају"! уздахну.
У том часу пришла му је дивна лабудица. Паче је од стида сагло главу и угледало у води свој лик: дивног белог лабуда!
Током тешке зиме ружно паче беше порасло и претворило се у прекрасну птицу. Окружише га многе, исто тако лепе птице, а најлепша лабудица закликта и даде му знак да пође за њом. Поносни млади лабуд гласно кликну и снажно заплива.
Његовим патњама беше дошао крај.

Ивица и Марица


Дрвосеча и његова жена били су веома сиромашни. Имали су двоје деце, Ивицу и Марицу. Тешко су живели.
Једно вече, док су се уморни враћали са посла кући, изгубили су у шуми децу.
Ивица и Марица нашли су се сами у мраку. Плакали су, не знајући пут. Силно уплашени, преспавали су ноћ под неким стаблом а ујутро су кренули даље.
На пропланку усред шуме наишли су на кућицу начињену од кекса и колачића. Колачи су били мамац. У кући је становала страшна вештица. Она је ухватила Ивицу и Марицу.
Вештица је гурнула Ивицу у кавез, хранећи га да се добро угоји. Намеравала је да га испече и поједе.
Марица је морала да помаже вештици. Мада је била мала, смишљала је како да спасе себе и свог брата.
Када је вештица отворила врата велике пећи да види како пламти ватра, Марица је гурне у пећ.
Вештица је сагорела, њене зле моћи је нестало.
Сестрица ослободи Ивицу из кавеза. Били су спашени. Убрзо су пронашли пут кући.
Чаробни колачићи у Маричиној кецељи претворили су се у суво злато. Била је то награда за њихову храброст.

Петар Пан


Венди је често читала својој браћи о доживљајима Петра Пана, па се није нарочито изненадила када се крај њене постеље појавио тај млади зелени вилењак. Петар Пан је наговорио Венди и њену браћу да полете заједно с њим у пустоловну у земљу маште.
Али у току путовања гусарски Капетан Кука, највећи непријатељ Петра Пана, опази малу дружину и стаде да је гађа из бродовских топова. Венди и њена браћа склонише се на једно острво. Али ту их заробише индијанци, заједно са изгубљеном децом, пријатељима Петра Пана. Да би ослободио своје пријатеље, Петар Пан спасе принцезу Лили, кћер индијанског поглавице, коју је био заробио Капетан Кука.
Тако су Венди и њена браћа почели да живе са изгубљеном децом у тајној кући Петра Пана, али Капетан Кука открио је то њихово скровиште. Да би се осветио Петру Пану, Капетан Кука отео је Венди и однео је на свој брод. Намеравао је да је баци морским псима; али Петар Пан са својим пријатељима притекао је јој у помоћ, па су у чељустима ајкула завршили капетан Кука и његова банда.
Тада се гусарски брод вину у ваздух и Петар Пан њиме одвезе Венди и њену браћу кући; ту их поздрави и отплови у нове пустоловине.

Пинокио


Био једном један дрвосеча по имену Ћепето који није имао деце.
Да се не би осећао усамљено, он је једног дана издељао лутка од дрвета, направио му шешир од мекане средине хлеба и одело од хартије, па му даде име Пинокио... Замислите сада Ћепетово изненађење када је видео да његов лутак говори и хода као прави дечак.
Ћепето је решио да Пинокија лепо васпита. Продао је свој капут да би му купио буквар и послао га у школу као правог дечака.
Али на улици Пинокио зачу циркуску музику, па како му се није ишло у школу- продаде буквар, купи улазницу и пође да гледа представу; из прикрајка су на њега мотрила два неваљала другара, мачак и лисац.
Власник циркуса, гутач пламена, помисли да је Пинокио једна од његових лутака, па га зграби за косу и убаци у своја кола. Али кад му Пинокио кроз сузе исприча шта му се све догодило, гутач ватре, који је, иако страшно изгледа, био доброг срца, ослободи га, и чак му поклони неколико златника, препоручујући му да старом Ћепету купи нов капут.
Мачак и лисац чули су разговор гутача пламена и Пинокија и решили да се домогну златника.
Пришли су Пинокију и испричали му да знају једно чаробно поље на којем, кад се увече посеје златник, преко ноћи из њега израсте дрво од злата.
Простодушни Пинокио послуша двојицу варалица, и чим је пала ноћ пође на означено место да посеје своје златнике, али га на улици сустигоше два разбојника-а то су били мачак и лисац- па му отеше новац и окачише га на дрво.
Срећом, наиђе вила и ослободи га, па га одведе својој кући.
Вила је неговала Пинокија све док се није опоравио, а онда га замоли да јој исприча своје доживљаје.
Пинокио, не желећи да вила дозна као је изневерио Ћепета, стаде да измишља и прича којекакве лажи; али док је говорио, примети да његов нос постаје све дужи. Пинокио схвати да мора бити искрен, па исприча вили целу истину.
Вила га строго укори, а онда га посла кући, јер је знала да је Ћепето веома забринут због њега.
Пинокио обећа вили да ће се одмах вратити кући, али успут срете Луцињола, лењог и непослушног дечака, који га убеди да пође с њим у земљу играчака.
У овој чудесној земљи било је много друге деце која су се забављала најразличитијим играчкама, па су то радили и Пинокио и Луцињоло, али забава је кратко трајала. Свој деци одједном су порасле уши и сви се претворише у магарчиће.
Пинокија-магарчића купио је власник једног циркуса и терао га је да наступа свако вече. Али једног дана Пинокио је пао, и од тада је храмао. Па је газда решио да га се отараси и бацио га у море.
Кад је пао у воду, Пинокио се опет претворио у лутка, али тек што је то схватио-прогута га кит.
Изненађењима још није био крај: у утроби кита Пинокио угледа Ћепета, који је био пао у море из чамца док је тражио Пинокија. Ћепето и Пинокио загрлише се, одлучивши да заједно умру у китовој утроби. Срећом, кит стаде да кија, и тако их избаци из свога трбуха, те се на крају нађоше на обали здрави и читави.
Какво је тек било изненађење кад су схватили да Пинокио више није лутак него прави дечак од крви и меса.

Бамби


Стигло је пролеће, а са њим је...рођен Бамби, нежно лане које су сви становници шуме пожурили да поздраве и упознају. Веверица, мишић, птичице, зечић Трупко и други кунићи и зечићи - сви су, узбуђени, били код Бамбија и његове маме.
Стигло је јутро, и Бамби се придигао на своје танане ножице, па кренуо да испита сва чудеса шуме, уз помоћ својих пријатеља. Било је много тога да се види и упозна, али је Бамби имао одличног водича - Трупка.
Ево шареног лептира, ено слепог миша у висини, ту су и кртице што копају дугачке тунеле и не воле сунце, и весели кунићи и птице разнобојног перја и кљунова...
После више месеци безбрижног и срећног живота, стигла је зима, па је Бамби опет имао шта да види и научи.
Једног јутра, кад се пробудио, изненадио се колико се шума изменила.
- Пао је снег! - рекла му је мама. Пошавши у шетњу, Бамби опази како му ноге тону у ту чудну белу ствар, хладну, али ипак пријатну.
Дрвеће, жбуње, трава и маховина били су покривени блиставим снегом.
Једног дана Бамбија пробуди силан прасак, који узбуни сву шуму. Са свих страна шумом су одјекивали пуцњи пушака.
- То су ловци! - чуло се одасвуд.
Мама кошута натера Бамбија да бежи колико га ноге носе, и он је трчао, трчао, мислећи при том на своје пријатеље с надом да ће се и они спасти. Већ је чуо причу о лову, о томе како су једног дана дошли људи да својим пушкама поремете мир шуме, и колико су жртава оставили за собом...
Мама кошута, на жалост, није успела да умакне ловцима, а с њом су погинуле и многе друге животиње. Тата, моћни јелен, покушао је да утеши Бамбија, а и сви пријатељи дошли су да поделе тугу с њим. Дошла је и кошутица Фалина са којом се Бамби целог лета играо. Сада је она, заједно са Трупком и другим пријатељима, преузела бригу о Бамбију.
Бамби је знао да се у њих може поуздати.
Опет је дошло пролеће, и Бамби са чуђењем открио да се нешто мења у његовом животу. Фалинино присуство почело је да му значи много више него друштво свих других животиња.
Бамби се заљубио!
И Фалина је показивала своју љубав према Бамбију - нежно га је протрљала њушкицом.
Срећа се вратила у шуму, Бамби и Фалина постали су нераздвојни пријатељи. Једног дана шуму изненада захвати пожар. Требало је бежати, спасавати главу. Ватра се ширила, дим је почео да гуши, и све животиње, међу којима и Бамби и други јелени и кошуте, појурише према реци. Ватра је пламтала све јаче, врелина је постајала неиздржљива, али је Бамби, који је сада већ био порастао, помагао другим, слабијим животињама да се избаве. Пратио их је, једну по једну, док су прелазиле реку. Он ће бити последњи који ће прећи на другу, спасоносну обалу. Не обазирући се на опасност, Бамби је најпре помогао свјим малим пријатељима да се домогну друге обале, па се тек онда и сам придружио другим јеленима.
Постао је одрастао и одговоран.

Лепотица и звер


Био једном један трговац и имао четири кћери. Све их је волео, али најмлађа, по имену Лепотица била му је најдража. Једнога дана, потпун осиромашен, кренуо је на пут ради послова, обећавши кћеркама да ће им са пута донети поклоне. Старије сестре тражиле су скупоцене ствари, а Лепотица је желела само један цвет.
Послови су ишли лоше и јадни човек, враћајући се ноћу кући, у снегу изгуби пут. Лутајући тако, изненада се нађе испред неке прекрасно осветљене палате. Човек није знао да у палати живи страшна звер која је некад била лепи принц. Чаробница га је зачарала због његове окрутности, а чаролију је могла да скине само љубав девојке којој ружноћа звери неће сметати.
Дочекавши јутро, трговац крену кући. Пролазећи кроз врт палате, присети се Лепотице и убра једну ружу. Тек што је то учинио, појави се страшна звер и рече трговцу да ће га казнити смрћу. Сав уплашен, трговац стаде молити да га поштеди и да му дозволи да се врати кћерима. Звер је пристала да га пусти уз услов да му, као замену, пошаље једну од кћери која ће пристати да уместо оца прими казну. За пут му даде и скупоцене поклоне.
Кад је стигао кући, очајни отац са зебњом у срцу исприча своју страшну причу. На велику радост старијих сестара, Лепотица се одмах понудила да оде уместо оца. Тако су заједно отишли до палате звери где се отац тешка срца растао од кћери.
Звер је била добра према Лепотици. После три месеца упита је да ли хоће да се уда за њега. Девојка беше тужна, био јој је драг, али није могла, био је много ружан.
У дворцу, у једној соби стајало је чаробно огледало. Једнога дана она у њему виде свог болесног оца и зажели да га обиђе. Тешка срца звер је пусти да оде. Отпутовала је, уз обећање да ће се вратити после осам дана. Време је пролазило и Лепотица, задржавана од оца и сестара, није се вратила на време. Једне ноћи сањала је звер како је на самрти дозива. Пробудила се у страху и одлучила да одмах крене. Уз помоћ чаробног прстена који јој је он дао, Лепотица се зачас поново нашла у палати. Затекла је звер како умире од туге за њом. Тад је схватила да и она њега воли и то му је и рекла. Изговорене речи учиниле су чудо. Звер је нестала и појавио се лепи принц. Љубав су крунисали браком и срећно живели до краја живота.

Љути папагај


"Погледај," рече отац кћерци, док су заједно разгледали зоолошки врт.
"Види, ово је папагај!"
Нена је гледала, разрогачивши очи, шарену птицу, која је стајала на пречки. Нешто тако лепо још никад није видела. "Само, кљун јој је крив. Зар ти се не чини да је тако, тата?" упитала је оца.
А знате шта се онда догодило? Одједном је чула крештави глас:
"Мислиш да је то ружно , дете, а ти и немаш кљун. Све што имаш то су те страшне дуге танке ноге, ха, ха , ха!"
Немате појма како је то уплашило малу Нену... Припила се уз оца, који јој је причао да папагаји могу да говоре и да се љуте, ако им неко каже да нису лепи. Папагај је птица која може да говори и да се љути, а то Нина није знала. Њој је та птица била одвратна и она је пожелела да одмах иду кући.
Тако Нина није видела ништа од целог лепог зоолошког врта, осим великог шареног љутог папагаја.