Tema: Najlepse price za decu

Златна јабука


Једном су богови приредили забаву на планини Олимпу. Сви су били позвани, осим богиње свађе. Њу нису звали, јер је увек изазивала невоље. Али је она чула за забаву и смислила врло лукаву освету, зато што је нису позвали. Бацила је међу госте на забави златну јабуку, на којој је писало: "Најлепшој". Одмах је настала гужва, јер је свака богиња сматрала да баш она треба да добије ту јабуку, док на крају нису остале три богиње да се и даље препиру око тога која је најлепша. Хера, врховна богиња, Афродита, богиња љубави и Атина, богиња мудрости.
Нико није могао да одлучи којој би требало да припадне јабука и међу њиховим присталицама почеше да избијају свађе. Најзад проговори Зевс, краљ богова: "Како ми не можемо да одлучимо која је најлепша, мораћемо то да препустимо неком смртнику да одлучи. Потражите напољу неког човека и нека он буде судија". Тако се догодило да су једног пастира, који се звао Парис, из поподневног дремежа тргле три прелепе жене. Дале су му златну јабуку и рекле му да је преда најлепшој. Он је зачуђено гледао, док су му богиње прилазиле, једна по једна.
"Ја сам Хера", шапну му прва. "Изабери мене и учинићу те најмоћнијм човеком на земљи".
"Ја сам Атина", тихо му рече друга. "Изабери мене, па ћу ти подарити безграничну мудрост".
"Ја сам Афродита", шапутала је трећа. "Изабери мене и најлепша жена на свету биће твоја".
Парис даде јабуку Афродити и богиње нестадоше. Избор је био решен. После неког времена Парис је отишао у Спарту и тамо срео Јелену, жену краља Менелаја. За њега је она била најлепша жена на свету и он ју је отео и повео у Троју.

Три неваљала мајмуна


У некој шуми у Африци расло је необично велико дрво. Било је то заиста огромно дрво с необично дебелим гранама. Сви су га звали мајмунско дрво, јер су на његовим гранама живела три мајмуна: Флап, Флип и Флоп. Са њима су родитељи имали необично много муке, јер су сва тројица били веома неваљали. Климајући главом, њихов отац је често говорио: "Заиста су несташни момци." Међутим, њихова мајка, није могла да се не смеје њиховим несташлуцима.
Једног дана сва тројица су нестали. Кад се нису појавили ни за време оброка, сви су мајмуни постали врло забринути.
Стога се стари мајмун, њихов отац, дигао да их потражи. Угледао их је после доста тражења. Узвикнуо је од изненађења: "Гле ти њих. Ко би икад помислио да ће се попети самој жирафи на врат!"
Тада је жирафа прислонила главу на оближњу грану да би омогућила мајмунима да се лакше попну на дрво, а затим је објаснила старом мајмуну како их је нашла на купању на реци заједно са слоновима. "Замисли мајко," дрекнуо је после Флап, јер он није умео да говори тихо, "као је то било забавно. Ми смо слонове вукли за уши а они су нас прскали водом." Флип је додао: "А ја сам седео крокодилу на репу." Није изостао ни Флоп, који је почео да се хвали како је бананама хранио носорога и како су сва тројица јахала на жирафином врату. "Заиста диван дан!" кликтала су сва тројица мајмунчића. Мајка није могла да се љути на своју децу, а стари мајмун је само гунђао: "Заиста несташна деца!"
После су захвалили жирафи на доброти, добро се најели и заспали на најближој грани.

Принцеза на зрну грашка


Био једном један принц, који је хтео да се ожени правом принцезом. Ишао је свуда по свету и срео многе принцезе, али увек се нашло нешто, што је указивало на то да ипак нису праве принцезе. Тужан, вратио се кући.
Једне ноћи, док је напољу беснела олуја, неко је залупао на дворску капију. На улазу је стајала млада девојка, мокра као миш, сва блатњава и прљава. Али она рече да је права принцеза. "Можда је истина, а можда и није", помислила је краљица и наредила да се брзо спреми постеља за девојку.
Преко двадесет душека ставила је двадесет перина, а испод свега тога, три сува зрна грашка. Да би легла, девојка се морала лествицама попети на постељу и тако је провела ноћ.
Следећег јутра упита је краљица како је спавала. "Страшно",одговори јој девојка. "Нешто тврдо се налазило у мојој постељи и ужасно ме жуљало. Сасвим сам сломљена. Целе ноћи нисам ока склопила. "Сада је краљица била уверена да су нашли праву принцезу, јер нико други не би ни осетио три зрна грашка, скривена испод свих тих душека и перина.
Врло задовољна, краљица је саопштила сину добру вест и он запроси принцезу. Од тада су живели заједно дуго и срећно.

Шехерзада


У једној земљи Далеког истока живео је некад један краљ, који је сваке ноћи узимао нову жену и следећег јутра наређивао да је погубе.
После неког времена људи су постали смртно уплашени, јер је долазио ред и на њихове кћери да по једну ноћ буду краљице. Тада кћер краљевог саветника, која је била мудра као и њен отац, замоли оца: "Дозволи да постанем краљева жена и да поведем са собом своју сестру као пратиљу."
Њен отац је био запањен овом молбом , али је знао да је његова кћере толико мудра да би могла учинити и крај том страшном краљевом понашању.
И тако се његова кћер Шехерзада венчала са краљем. После вечере Шехерзада се обрати краљу: "желела бих да се опростим са својом сестром и последњи пут јој пожелим лаку ноћ. "Краљ се са тим сложи и дозволи њеној сестри да уђе. Кад је села она замоли Шехерзаду: "Драга сестро, испричај ми последњи пут једну од твојих прелепих прича. "Шехерзада поче да прича једну причу, а када је заврши, краљ је био тако усхићен, да је хтео да чује још једну и она му обећа да ће му следеће вечери испричати нову причу. Краљу су се њене приче толико допале да јој је поштедео живот.
Тако су провели хиљаду и једну ноћ, за које време краљ заволео Шехерзаду, а она му је подарила троје деце. Приче су престале, али краљ је није погубио. Она је остала краљица своје земље и сви су били срећни.

Трнова ружица


После низа година испунла се животна жеља једног краља и краљице и добили су кћер. Позвали су на крштење све, па и седам вила, које су живеле у земљи. Био је обичај да виле пожеле новорођенчету све врлине и најлепше особине. У ствари, била је још једна вила, али она је била тако стара, да су је сви заборавили. Кад је видела да није позвана, вила се наљути и оде у двор пуна срџбе. Шест вила већ је било изразило своје жеље, када се стара вила појави и викну: "Она ће се убости на вретено и умрети! "Сви су били запрепашћени, али седма вила иступи и рече: "Ја не могу ову жељу да поништим, али моја жеља је да она не умре, него да спава сто година, док не дође принц који ће је пробудити из сна!"
Краљ је хтео да спречи да се ова жеља икад оствари, па је наредио да се све преслице и вретена у земљи спале.
Принцеза је израсла у лепу, паметну и пријатну девојку. Али једног дана, пресели се двор у летњу палату. Принцеза тамо није још никад била, па оде из собе у собу да све прегледа. Најзад је стигла до једне собице у кули, а тамо је седела стара вила, прерушена у сељанку и прела. Принцеза то још никад није видела, па упита: "Шта то радите?? Могу ли да покушам?" Старица јој даде вретено, принцеза убоде прст и паде на под. Стара вила ишчезе, смејући се, али седма вила прискочи. Она однесе принцезу у њен кревет и зачара цео двор. "Све што живи међу овим зидовима нека спава, све док се принцеза не пробуди!" Истог тренутка сви су утонули у сан, тамо где су се затекли. Вила учини да дворац обрасте шибљем и трњем.
Сто година касније путовао је један принц кроз земљу. Видео је торњеве палате, који су се уздизали изнад дивље шуме, па упита коме припада тај дворац. "То је зачарани двор", рекли су му људи. "У доба наших предака био је то двор једног краља, али сад не може нико да продре кроз то трње. "Принц је хтео да покуша јер је осећао како га нешто чудно привлачи. Он пође кроз шуму и изгледало је као да се све пред њим склања у страну, али трње је задржавало све оне који су покушавали да га прате. Брзо је стигао до палате. Све је било потпуно зарасло у жбуње, а он је помислио да су стражари мртви. Међутим, кад их је дотакао, видео је да спавају. Прошао је кроз дворски врт и дворане и свуд је наилазио на људе који спавају. Коначно је стигао до собе у којој је на кревету лежала принцеза, лепа као слика. Заљуби се одмах у њу и пољуби је. Она се пробуди и рече: "Најзад си дошао. Сањала сам те. "Тог тренутка сви су се у двору пробудили. Шума и трње је ишчезло и није дуго потрајало а принц и принцеза су славили венчање.

Алиса у земљи чуда


Алиса је радо шетала по пољима и завиривала у сваки могући кутак. Тако је једном села испод дрвета. Опазила је неког чудног зеца који је гледао нервозно у сат и некуд журио.
"Куда то журите, господине?" упитала га је девојчица. Зец није одговрио, само је брзо нестао у једној рупи. Алиса је кренула за њим и ...осетила је да некуд пропада. Дуго је тако падала, све док на крају није стигла до дна. Није била повређена, па је покушала да се усправи и опазила је нека веома мала врата. "Па ја кроз њих не могу да прођем!" узвикнула је.
"Зашто су тако мала?"
"Попиј мало ове чаробне течности", рече јој неки миш, "па ћеш и сама постати мала!"
Алиса га послуша и нагло се смањи. Без муке прође кроз враташца и нађе се у прекрасном али необичном врту: биљке и печурке имале су врата и прозорчиће. Ту је некакав чудак са шеширом припремао гозбу са чајем. Био је окружен необичним друштвом. И зец је, наравно, био стигао.
"Шта то славите?" упита их Алиса. "Наш је рођендан!" одговорише они.
Онда друштво пређе у врт ружа. Једна од них је била бела и уплакана, па Алиса приђе и поче да је боји у црвено. Наиђоше силни гости, а међу њима и много карата за игру. Карте су, као војници, били пратња херц-краљице. Кад је херц-краљица опазила шта Алиса ради, страховито се наљутила и викнула својим стражарима, картама:
"Ухватите је! Ухватите је!"
Стража полете ка Алиси, а ова, престрашена да ће је шчепати, стаде бежати што је брже могла. За њом се диже ужасна прашина и галама.
Бежећи тако наиђе на она вратанца, прође испод њих, испи мало течности и поново постаде велика. Онда се узвера уз онај отвор и врати у подножје дрвета под којим је седела пре него је задремала. Тамо је још увек била њена мачкица, а са њом још неколико животиња које су је чудно гледале.

Пепељуга


Била једном једна љупка девојка, која је живела са својим трима ружним полусестрама. Она је морала целу кућу сама да спрема и да их служи дан и ноћ. Иако је била награђивана само псовкама, остала је верна. Спавала је у кухињи, поред ватре, носила је само дроњке. Једнога дана стигао је глас да се све девојке у земљи позивају на велики бал, који ће бити одржан у краљевом двору. Тада ће принц изабрати једну девојку себи за жену.
Сестре су биле усхићене и спремале су нове хаљине. Сатима су стајале пред огледалом, улепшавајући се и најзад су биле спремне за полазак. "Пепељуго", викнуле су јој пред полазак,"ми идемо на бал, а ти пожури да завршиш сав посао, пре него што пођеш на спавање!" И Пепељуга би радо пошла на бал, али није имала шта да обуче, а три сестре нису хтеле ништа да јој поклоне. Тако је она са сузама у очима наставила да послује по кући. "Радо бих и ја пошла на бал!", мислила је тужно. Али јој у том часу један глас рече: "Ићи ћеш дете моје." Пред њом је стајала драга старица. "Ја сам вила, твоја кума", рече она и замахну својом чаробном палицом. Одједном се пепељуга нашла одевена у предивно рухо. У коси јој је блистало драго камење, а на ногама стаклене папучице. Занемела је од изненађења. Онда њена кума донесе тикву и претвори је у величанствену кочију. Један миш и шест пацова су постали кочијаш и шест белих коња."Пођи сада!" рече она, "али немој заборавити да се мораш вратити кући пре пноћи, јер тада престаје чаролија."
Пепељуга је уживала на балу. Принц није хтео ни са једном другом да игра, а нису је ни зле сестре препознале. Поноћ је пребрзо дошла и Пепељуга је истрчала из балске дворане. Још док је трчала низ степенице, њена дивна одећа почела је да се претвара у рите. Принц је трчао за њом. "Немој бежати! Где си?" викао је. Али је нашао само једну стаклену папучицу. Од те ноћи принц више није имао мира. Желео је по сваку цену да пронађе лепу девојку. Наредио је да све девојке у земљи пробају стаклену папучицу, надајући се да ће тако пронаћи њену власницу.
Стигли су и до ружних сестара. Али као што се могло и очекивати, њихове ноге су биле превелике, иако је једна од њих штавише одсекла палац. Нико се није сетио да пита за Пепељугу. Али принц ју је угледао, па иако је била у дроњцима и прљава, наредио је да и она проба папучицу. Папучица јој је савршено пристајала и принц, срећан што је најзад нашао своју лепотицу, одмах је запросио. Одушевљена Пепељуга пристаде и крену с њим на двор.
(Грим)

Црвенкапа


Била једном једна девојчица, љупка и мила како се само замислити може. Звали су је Црвенкапа јер је стално носила црвену капицу коју јој је исплела бака.
Црвенкапа је с родитељима живела у кућици поред велике шуме, а на другом крају, у малој кући становала је Црвенкапина бака.
Једног дана мајка је послала Црвенкапу да однесе ручак баки која је била болесна. Упозорила је да пожури и не скреће с пута. Црвенкапа се није плашила и успут је застала да набере баки мало цвећа. Није приметила да иза двета вребају два велика ока. Био је то страшни вук. Пришао је Црвенкапи и упитао:
-Шта радиш девојчице?
-Берем цвеће за болесну баку-одговорила је Црвенкапа.
-Као ћеш да уђеш ако је бака болесна? Упита лукави вук.
-Покуцаћу три пута-рече Црвенкапа, не слутећи ништа.
Вук је поздрави и најкраћим путем одјури до бакине куће. Када је стигао, вук је покуцао три пута и када је бака питала ко је, промењеним гласом одговорио:
-То сам ја, Црвенкапа.
Бака је устала и отворила врата.
Вук је одмах скочио и прогутао баку. Обукао је њену спаваћицу, ставио капицу и наочаре и легао у кревет.
Тако је прерушен чекао Црвенкапу и мислио како га она сигурно неће препознати.
Када је Црвенкапа стигла до бакине куће и покуцала три пута, вук је, имитирајући бакин глас, позвао да уђе. Црвенкапу је изненадио бакин изглед па је упита:
-Бако, бако, зашто имаш тако дуге руке?
-Да те боље загрлим, дете моје.
-Зашто су ти тако велике очи?
-Да те боље видим.
-Зашто су ти тако велике уши?
-Да те боље чујем, злато моје.
-Бако, бако,зашто имаш тако велике зубе?
-Да те лакше поједем -зарежао је вук и прогутао Црвенкапу.
Шумске животиње које су биле Црвенкапини пријатељи обавестиле су дрвосечу о томе шта се догодоло. Дрвосеча се одмах упутио бакиној кући и када је ушао, затекао је вука како спава. Замахнуо је секиром и из стомака изађоше бака и Црвенкапа, живе и здраве.
Тако је завршио страшни вук, а бака, Црвенкапа и дрвосеча су слатко појели ручак који је Црвенкапина мама спремила.

Лесин велики пријатељ


Наша велика куја Леси има врло чудног пријатеља. Тај пријатељ је велика жаба, која има обичај да врло задовољно седи на великом листу локвања, у бари и крекеће.
Седи тако Леси на зеленој ливади, поред баре, са својим штенетом и са пуно љубави гледа жабу Креку. А знате ли зашто? Једном приликом Лесино штене, играјући се, упало је у бару. Мајка Леси је управо отишла у куповину. Штене је било још сасвим малено и није знало да плива. Праћкало се и плакало од јада, а то је чула Крека. Одмах је схватила да је штене у опасности и почела је да крекеће што је гласније могла. Скакала је тамо-амо и правила страшну галаму. Мајка Леси из далека је чула крекетање и помисли да се нешто дешава. Потрчала је према каналу као без душе и стигла у последњем тренутку да спасе своје штене. Можете мислити колико је била захвална Креки.
Ето, сад разумете како је почело то велико пријатељство између Леси и Креке.

Кока са златним јајима


Милица је била добра али сиромашна девојчица. Пошто је била тако добра, једног дана чаробњак јој поклони лепу белу кокошку.
Сутрадан Милица је отишла у кокошињац да види да ли је бела кока снела јаје за доручак, али...
Али кока није снела обично, већ златно јаје. Јаје од чистог злата! Пресрећна, Милица је отрчала до своје маме да јој покаже јаје па су њих две заједно пошле код драгуљара да му га продају.
Од добијеног новца њих две су најзад могле да купе пуно тога што им је трбало: храну, хаљине и друге ствари. Медутим чим се обогатила, Милица је постала непријатна девојчица, па је једном чак из куће избацила дечака који јој је тражио комад хлеба.
Дан после тог ружног поступка, Милица је као и свако јутро отишла до коке да узме ново златно јаје. Али овог пута, уместо златног јајета, Милица је нашла неколико слупаних јаја.
-Клококо, клококо! -кокодакала је кока.
-Шта ти мени клококо, даћу ја теби клококо, неваљала коко!
Девојчица је узела метлу да бије кокошку. Јадна кока се грдно уплашила а ништа није разумела.
Сутрадан се поново појавио чаробњак и рекао девојчици: "Није твоја кока крива зато што не полаже златна јаја. Ти си се ружно понела па сам те ја казнио. Док опет не будеш добра, неће бити златних јаја"!
Милица се одмах покајала и сва постиђена је схватила да и кад је нама добро треба да мислимо на оне којима је тешко. Изашла је из куће да потражи дечака коме није хтела да да комад хлеба. Кад га је пронашла позвала га је на ручак.
После тога кока је наставила да полаже златна јаја а девојчица их је делила сиромашној деци из околине.