Tema: Dragic Cvjetinovic - Pesme

ПРАЗНИ ГРАДОВИ

2.

Лабуда два, кичми кривих над задатком из алгебре
не обазиру се на тешки акорд посмртне песме
који промиче над водом и не гужва јој сомот
притајени акорд, који црпи из свих октава
а ни оне га, тако тешког, не примећују.

Гњиле воћке испод мртвог водоскока који их
прска само винским мушицама; ко прапорцима
украшене су живице, лево и десно од путељака
што кружно обилазе око лабуђег језерца
по њима зелени јежеви са бујних кестенова
падају, и пуцају, и снег од жељних трешања
и жута смрт свег осталог биља, падају, по крутим
шљунковитим, по правим и неодржаваним путељцима.

О, не надај се живом домаћину, овде, о анђелски
нико не стиже с оне стране мора до ових
запуштених лавирината, до очајних птичјих дворова.

Спаваш сам на клупама од жада и пешчара
које нагризају киша, нехај и немир
да ли ти је добро? питају се рогате ластавице
пита се свита љубопитљивих и слепих кока
пита се збуњени галеб док се о крила саплиће...

ПРАЗНИ ГРАДОВИ


3.

Хладан је, испражњен, камени канал
држи се једва још о зрнце песка или
сиви слој прастарог малтера
над мрачном водом, над нерасположеном
танком водом на ободима негдашњег водоскока
пуног још понегде, над отвореним цевима
или затвореним, очима налик
травом и ђубретом окруженим одводима.

Не креће се, о анђелски; крошња си светла
пет прстију огледаш, и једно ухо, и део
мали део, јер сваки је мали према целини
твог десног крила; огледаш, преко бока лабудовог
који није птица, него неми витез
ловац на мухе и вештичје угризе
црвеног кљуна. Јер се вода не креће под њим.

Полазе путеви, овамо, и оданде, и
брзо се истрче овим закривљеним простором
који омеђује тамна и недостижна ивица
једног далеког зида што опасује небо
и башту над небом. Нечујно, зид обилази
сваки корак надовеже на претходни корак
своју главу погне да се сагради лук
рашири руке да покаже прозор; затрепти
оком иза шареног, прецизно брушеног
најфинијег стакла; намигне да отвори балкон.

Савије се, стари зид, од врта и воде и ветра у крилу
зид двора који је био дом и кућа
ограда од врта и бедем од шуме, оне спољне
која је сама, дивља, досадна, птицама

истим насељена, расним, сезонским.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ


4.

Ево распуштене, обесне, девојчуре калине
како се пружа, миљама и хватовима
на куку дебела, на врату накинђурена
мушићавим јоргованом, или просутом
свом од капака и копита, козјом крви
не венском, али медоносном.

Ево ко хрли зиду, о анђелски, ко хрли
зиду од тесаног, вулкански црног
ко хрбат тешког, од камена, од избледелог
братског шљунка – једна поворка живица
које не штеде зимзелен, па гутају и пустоше
читав масив јела, и сиви, сав исквашен
непрекидном кишом, или плачем, појас
ситних борића, модрих и усамљених.

Сви су се сместили, с обе стране, у алеју.
Из својих легала и замки ведро бодре их штиглићи
пар лудих папагаја, јато плавобрадих сеница.

И један штап за ходање, од буковине, заборављен
у несувом, неравном, у путу сад под маховином
разлистао се и он, негде можда спреман да напупи
једна млада ружа сместила му се под криви нос.

Посетилац се наслони, не узме га, ал радо би.
Зашто чека његову посету? Још има добродошлице.
Само он, који јавио се, над гајем, у пролеће
и дочекао зиму, следећу и још сто пролећа
и све, колико их је, пропратио, испратио, само он
који смирио се, на штап се наслања.

У ситном сврабу његових крила
нема заповест, ко зид што опасује свет

нема, заповест чека.



Preuzeto sa;zagrej.blogspot.no

НЕОЛИТ

Овде се чини да је све на домаку руке.
Д. Срејовић


1.

Стремљење кругу увек је онај
закон што одваја будне од нехотичних;
руј од трпљења, и празне карлице;
по кршевима празник гладних
стапа у једно што су два ил' три.


2.

Снага да се кружи беше, и биће,
воља вододелнице; глава у линијама
плоча је од семена; кад стране хтења
разоткрију скривени наход кремена,
оштреног, из дроба у фини алат.


3.

Смисао кружног био је присутан
у дану тровања опаком ватром,
кад сва пажња окрену на лик;
строп се склопио, маглом од глине,
опека ликујући као да прогледа.


4.

Зарекао сам се кругу да нећу
даље у крв да загледам дубоко;
вода се сили, на зло и напаст,
и буди у крину; ту луда, бела,
у недрима сања стари сан.


5.

Вера је заокружила тиме, и
рађа се звук из тајне плоти;
глуми жељу у новом камену,
док стари трпи страшно ломљење
у глави од свесне шупљине.


6.

Волећу овај круг од земље:
носи га јаки глас будиље,
јер је празан валов, мрчава сита,
а стопа у влази, шара у соју,
слика смирај данa.


Izvor;Official Sajt Dragic Cvjetanovic zagrej.blogspot.no

ШАКА
"Види, пожари поред пруге!"




Од последњег проласка воза шести сат
трећа кућа гори, ниска, чађава цела, углављена између
шљунковитог друма и шљунка дробљеног међу шине
воз је прошао, шести је сат, трећа кућа
празан одјек неке птице, горе, стење
а пламен кружи иза уха
и куће се губе у језичцима скерлетним и
жутим и искричавим димовима сваке поједине греде
сваке циглице ужарене, стакласте под пламенитим прстом
од зглобова који се ломе и пуцају гласно
прасне прст, некад цела шака, некад
цело тело једно или стоструко
покренуто, укочено, ишчилело, још само
на рожњачи на смрт преплашене деце још
само секунд или пар или
десет, док не одјекне шамар све до последње
куће у низу, од три у низу, шамар, прасак шамара или
одјек праска... следећи воз тандрче, севају по рошчићима његовим
ситни, понеки, неплодни прамичци
а лица слепљена са прозорским стаклима
буље, непристојно буље
пожар их мимоилази, а жудња им у очима.

СТРАВА

Зашили су ми уши у празнини Либана.
Моја страва, сва накострешена, станује сама
у последњој рупи: подови су трошни
таванице пуне кратера, зидови се крње од влаге
и по свуд румено грумење отрова
украшава углове где она пребива.

Наравно да сам одумро од страха пред њом
пред њеним лудилима и њеном верношћу
плахе и себичне метресе, пред нежношћу
коју не поштујем, ни такву, женску и јефтину
ни док лагано постаје злокобно запаљење
свих мојих унутрашњих органа.

Некад јасно видљива и чујна, тек сад
излази ми на очи безбрижност с којом преживљава
наоко сасвим бенигна, скројена као канцер
на шумовитим ободима прашњавих алвеола.

Очи сам за њом изгубио, не чујем ништа више
сахрањен под њеним ногама, док млаке голанске кише
капају уз оловну тежину и пометеност
тамо где се сви ужаси, па и ови моји
на гладним коњима рата боре за шаку зоби.


2005. или 2006.

УЗНЕМИРЕН СНОМ


Осушено цвеће, потамнелих и ломљивих латица
зањише се на додир, и као да капље по столу,
док лажљив летњи ветар, стари господин,
сламнатим шеширом утерује комарце у завесе.

На рукама се препознају трагови већ проседе језе,
кад видим како груди плави нечист из ваздуха
и мучних снова; угаси се плински пламичак;
неко кроз носницу пусти звук, бе-мол, тихо.

Тако три зоре за редом; трну ми сви зуби, трну ми
кичмени пршљенови и то угарком косе осећам;
и цео миришем на труло воће, и радујем се киши.
Ето, слап низ олук пада - ил' се топи рани снег.

Ујутру се дуго клацкам на ивици кревета;
постељина ми је топло млеко доручка; сисам
одгриске великих медењака - и сећам се, сећам се
шума прошле зиме у лету које пролази...



Izvor;Official Sajt Dragic Cvjetanovic zagrej.blogspot.no

[HL]


ОТКЉУЧАВАЊЕ ВРАТА. ОСТАЦИ ТРАГАЊА


Да обасјаш оне који сједе у тами и у сјену смртноме;
да упутиш ноге наше на пут мира.
(Лк 1, 79)
* * *
У многим великим тајнама
које не изрекнем у јастучницу,
у многим ситним тајнама
(као што су: сушење дувана
или ослушкивање звона где звоне
или, у зими са севера, паљење
пепела светлости по кришкама прозора),
на малим лицима неких тајни познају се
ожиљци од прерано доживљених надахнућа,
и од честих, и ненамерних, грешака
прошлих и пребољених бића,
познају се трагови по којима се, опет
и опет, неуморно, а опет и опет
никада задовољено, у налетима страха
трага, као за положајем тела који
откључава велика врата...
* * *
Сетио сам се једног изгубљеног дана
у жутој истарској шуми; трогодишњак,
изгубљен, мислио сам да жамор припада
мраву а земља веверици; сео сам

на крупни корен, у шуми борова, и чекао,
чекао да ме пронађу; море је било доле,
плашио сам га се као и сваког огледала;
мој мир био је рана коју отвара глисер
за собом, коју вредни мравињак таласа
зацељује (поверовао сам у зацељење тада)
...онда: седео сам на том голом камену,
и ослушкивао себе, и био ослушкиван,
и плашио се осуде камена да слуша и
не буде слушан. Пронашли су ме
по трагу коренова који ћуте.
* * *
Како се поље депресије спушта ка југу
почиње један млади платан да се умиљава,
витка, висока, мачка биљног света,
кичасти украс једночланог дрвореда
који украшава Улицу Јованову.
Река протиче овом улицом, тај низ
тихих, умиљатих јаблана само је гуши.
Почупајмо дрвеће из дрвореда,
ветрови! оно дуго умире,
дуже од нас... нагурајмо га
у чачкалице и радне столове,
људи! обликујмо његову смрт.
* * *
Сетио сам се камених обала којима сам прилазио,
чекао неке рођаке, не знам, лежао под сунцем;
опрезно, предусетљиво, уплашено (рекох ли
да су страх и море изједначили своје боје
у мојој души?)
... и онда са тих камена, искошених кровова копна
падао, на ниже стење; а стење се дизало ка мени,
доносило бол мом месу, меке отеклине мојој кости,
црне шаре испод бујних шара лобање...
... контузија, и данас,
не пролази ме. Када признам овај пад, мајка ме
одговара од њега... (Не знам. Можда сазнам.)

* * *
Осећам свој дах. Рески воњ свемира.
Нека ми се горчина скупља
дубоко у шупљини зуба.
Гризем и гризем, као у дрво;
безукусно је; можда и отровно.
Дах који је прошао чека
да га наново удахнем.
* * *
Мој отац, човек који је био, тражио ме је
на вашару, међу јефтиним играма, које сам волео;
око шарених шатора шушкале су животиње,
неке лепе, као љубавнице, неке само дечји срећне,
неупућене у значења митова, политичке економије,
таутологија...
У том циркусу наивности
мој деда је возио на точку смрти,
ја сам му јахао на раменима; смејали смо се,
јели јабуке, куповали књиге, летовали
на далматинском приморју...
Шалио се са мном, говорио
да узбуђење и збуњеност не копне, да је
трагање читање књиге човечности:
када год умро, млад си леш...
* * *
Љутња на себе ситан је, превидив квар,
запињање зупчаника који окреће у празно;
зауставим се, а трчао сам, одсекле ми се ноге;
живци сами крену, с ноге на ногу ми прескачу.
Својим окретањем прстенујем земљу.
Нисам у дослуху са језиком – сањам већ сањано,
понеки фрагмент понеког осмеха заболи у зглобу,
у мрклом мраку чекања, као црвић мудрости,
кад испузи кроз пукотину смисла... Именујем га:
узнемиреност; лажна надања;
пророчки бол под пазухом...

* * *
Окретање кључа само је покрет тела,
жеља чија бесни с друге стране врата.
(Загледан у насумични
положај тела у покрету
заборављам да су облаци
и јабука од исте твари.)
Покрет је тела насумичан јер жеља његова
спава с оне стране непрозирних прозора,
глува и занемела од умора и чекања...

[/HL]