Tema: Dragic Cvjetinovic - Pesme

МРТВИ БЛИЗАНАЦ


СТИХ ДУГЕ ЉУБАВИ


Дуго те се плашим, опет
Круне нам високо вену
На страну и име, и цвет
Ако се пренеш у лутање
Посвађале су се речи
Враћене у време пре песама
Птица за тебе пронађена
Пати од бледе речи
А тек је прогледала
Дуго те се плашим, опет
Олако празнујем тобом
У сенке не улази се лако
У отворен врт наклоности
У очи склопљене под водом

ЈЕЛЕН


Коро, причај тихо
Скрије се црв
кад ровари дан

Страшан остаје крај
Тугама трнова
осваја сâд
Зелен тихује мрак
Извори вода
ал’ таложи шум
И неједнак рани мир
Проклет нек’ хлад
сакрије дом
Нек’ прастар озими бруј
Нека црн сврши
наказни ход

ЗЛИ ГОСПОДАР


Завесе мога дана
пуне су рупа и неуких закрпа,
не намерних, нити из беде и немања:
палцима сам их цепао у стиду,
страшно стрепећи од јутра без птица,
вечера без соли, пута
у заборавним чизмама.
А стрепња се, као књига, испуњава,
и дан и јутро и глува ноћ ме спремају
за то неутешно путовање; сад ћу
зачути отимање многих коња,
цвиљење трубе, промају што силом
на капију наваљује.
Легнем наузнак, с прстима на грудној кости,
као одморни мртвац, да сачекам. А мучи ме
вртоглавица да заиграм, ерекција док одмарам,
несаница када покушам да нешто отпевам.
Гледају на мене пресеци зидова, златни, из сенке,
док ишчекују покрет – глас – или промишљај,
и шаљу ми меке грудве паучине. Дуго у ноћ
испредам их у нити, развијам као филмове,
привезујем их и мрштим се у чворове,
на којима излазим из себе и тужно видим –
– примиче ми се, прогања ме чељуст чекања;
косе градине и запуштене ледине

мог имања чекају; застрашене биљке
крију се (крхке твари) и склањају од погледа.
А ево овде, да само неко зажели
да провири, иза моје дневне завесе,
где мирише на опиљке, на труле хлебове:
неиздрживо ишчекивање ми се
у сваку пору усекло.
Нисам више сигуран
ни ко долази по мене,
ни чију ћу главу три пута морати да поздравим...

МРТВИ БЛИЗАНАЦ


Имао сам брата. И мој га је брат имао.
Пола мене на њега је утрошено.
Сад погледам на жуту и румену јабуку на столу,
бокор се младих далија закикоће у мом болу,
а на троношцу кога само за краљеве износим
не седи ми брат, с чланком голим, ногама босим.
Сиве мачке терам с прага, слатко ужинам с пужевима,
кукају мајке моје деце када их преотимам мужевима,
али брата мога нема да ме позове кроз завесе,
да идемо заједно на трг , где се спремају да га обесе.
Док тражим мудрост риба по житком муљу,
врбе, црне и нехотичне, завирују ми под кошуљу.
Нисам млад више. Мој брат брже од мене стари.
Седимо нас двојица. Трећи кроз грање вири...

[HL] Dragić Cvjetinović (Beograd, 1981), studirao srpsku i svetsku književnost, bavi se prevođenjem, pisanjem, pedagoškim radom. Obјаvljivao kratku prozu i poeziju u časopisima i zbornicima. Poeziju (neredovno) objavljuje na blogu mrtvi blizanac (zagrej.blogspot.com).[/HL]

ВОДА


Нагнем обе шаке
да потече
из њих.

И шта сам чекао
ево где сам
дочекао:

песме стена одмах
испуне ми
месо.

Стршљен ми откине
важан комад
без питања.

Вода ко да није
с нама у тој
замци.

Испражњених шака
гледам како
све нестаје.

БЕСКРАЈНО ДУГ ЗАЛАЗАК СУНЦА ПОСМАТРАН СА ПЕТРОВАРАДИНСКЕ ТВРЂАВЕ


Негде
на граници са Хадом
изгрижен до крви
и опрљен заласком сунца
сакривао је Месец у нити ватре
своје бескрајно тужно лице

Негде
на граници са Хадом
чуло се кевтање подављених паса
које је залазак сунца бескрајно омамио
и залазак сунца у бескрајно завео
сада их залазак сунца
бескрајно дуго
води ка обали

Негде
на граници са Хадом
у косе људи
бескрајно осивеле
и за њихове главе
од сунца бескрајно отупеле
лепио је залазак
своје најруменије цветове

Негде
на граници са Хадом
једино се видела
бескрајно замућена река
и бескрајни у свему људи
који су прелазили понтонски мост

13.9.99.


Preuzeto sa;zagrej.blogspot.no

МИ, НЕГДЕ ДРВО


Пред другима
из гуше ништа

Шарене траке
око женских прса
Од облака руке

По земљи
мекан знак хода
уводи у круг

У кругу вода
да освежи очи
вода кости

Јутром стрепња рађа
Опет граја се стишава
иступе људи ван

Стану, ми ћутимо
Ћутња дуби кроз дрво тишине

РАСПЕТ У ШУМИ


Дигнем руке да шчепам небо
али се у гране разних дрвета
сам запетљава мој облик.

Ухваћен тако њушим низ ветар
где под крушком неком најзад
последњи замукне источник.

И дуго ме жеђ још разапетог држи
– а шума је свуда, месо јој гори.

ПРАЗНИ ГРАДОВИ


4.

Ево распуштене, обесне, девојчуре калине
како се пружа, миљама и хватовима
на куку дебела, на врату накинђурена
мушићавим јоргованом, или просутом
свом од капака и копита, козјом крви
не венском, али медоносном.

Ево ко хрли зиду, о анђелски, ко хрли
зиду од тесаног, вулкански црног
ко хрбат тешког, од камена, од избледелог
братског шљунка – једна поворка живица
које не штеде зимзелен, па гутају и пустоше
читав масив јела, и сиви, сав исквашен
непрекидном кишом, или плачем, појас
ситних борића, модрих и усамљених.

Сви су се сместили, с обе стране, у алеју.
Из својих легала и замки ведро бодре их штиглићи
пар лудих папагаја, јато плавобрадих сеница.

И један штап за ходање, од буковине, заборављен
у несувом, неравном, у путу сад под маховином
разлистао се и он, негде можда спреман да напупи
једна млада ружа сместила му се под криви нос.

Посетилац се наслони, не узме га, ал радо би.
Зашто чека његову посету? Још има добродошлице.
Само он, који јавио се, над гајем, у пролеће
и дочекао зиму, следећу и још сто пролећа
и све, колико их је, пропратио, испратио, само он
који смирио се, на штап се наслања.

У ситном сврабу његових крила
нема заповест, ко зид што опасује свет

нема, заповест чека.



Preuzeto sa;zagrej.blogspot.no

ПРАЗНИ ГРАДОВИ


3.

Хладан је, испражњен, камени канал
држи се једва још о зрнце песка или
сиви слој прастарог малтера
над мрачном водом, над нерасположеном
танком водом на ободима негдашњег водоскока
пуног још понегде, над отвореним цевима
или затвореним, очима налик
травом и ђубретом окруженим одводима.

Не креће се, о анђелски; крошња си светла
пет прстију огледаш, и једно ухо, и део
мали део, јер сваки је мали према целини
твог десног крила; огледаш, преко бока лабудовог
који није птица, него неми витез
ловац на мухе и вештичје угризе
црвеног кљуна. Јер се вода не креће под њим.

Полазе путеви, овамо, и оданде, и
брзо се истрче овим закривљеним простором
који омеђује тамна и недостижна ивица
једног далеког зида што опасује небо
и башту над небом. Нечујно, зид обилази
сваки корак надовеже на претходни корак
своју главу погне да се сагради лук
рашири руке да покаже прозор; затрепти
оком иза шареног, прецизно брушеног
најфинијег стакла; намигне да отвори балкон.

Савије се, стари зид, од врта и воде и ветра у крилу
зид двора који је био дом и кућа
ограда од врта и бедем од шуме, оне спољне
која је сама, дивља, досадна, птицама

истим насељена, расним, сезонским.