ЦРНИ ВРХ


Хтео бих да напишем неколико лепих речи

о небу где у зениту снегом огрнут усамљено расте

златан бор на Црном врху.

Хтео бих да изговорим неколико лепих речи

о том кристалу кроз који су преломљени

бол и љубав, зрак што у понор пада.

Хтео бих да прозборим неку реч

о орлу у човеку, али не налазим речи.

Сунце белину постојања чини нестварном.

Тамо где сад стојим, на беломраскршћу,

нема ме иако сам ту.

Ту расте крст од отесаних белих борова.

Није ли то сенка мене хитнутог

у зеницу Божијег ока?

Сачувај ме Боже од висине.

Тамо све јесте и није,

тамо је било и биће непрегледно поље снега

над којим левитира сенка јата мртвих врана.

Хтео бих неку реч да напишем,

али реч која обухвата сву ту празнину у плавети,

све залеђене сузе, свe изгубљено време.

Не налазим ни мисао ни реч.

Нисам ни на раскршћу, нема мојих трагова у снегу,

Глас мој кроз лед до никог не допире.

Пахуље ношене ветром,

што попут драгог камења преламају зраке,

са другог су света о кoме не могу да говорим.

Много смеха и радости је око мене,

много бескрајне празнине у мени,

на Црном врху где можда и нисам,

где је Црни врх само пречага златних лестви

на коју управо ступају краљеви

ослобођени људске судбине.

Можда ће рођење Христово развејати

сву ову белину кроз коју тоне свет.

Можда ћу и ја тада да се родим.

То чекам и томе се надам.

5. јануар 2008, Дивчибаре

Хотел „Црни врх“