Tema: Mirjana Vujicic - Najlepse pesme

Oaza usred pustinje je nemir moje
duse,gde sam zaboravila smeh jer
sa
njim nista nije bila laz i iluzija.
Osim njegove Smrti koja me je u
crno
zavila.I vise za mene nema lepote,
pesme i uzdisaja,ostao je
samo kamen
imena koga cak nisam ni znala.Ponovo
sam u plastu
tisine,cujem uzdah
pustinje koja me zove,nosim pregrst
reci,ali
vise nema ko da ih cuje.
I nikada mi nece biti lakse,jer hrarost
mi
je dao,strah mi je oterao i svoju
ljubav svojom smrcu zauvek
zakopao.
Sada mi ti pokaze sta mi je blizi
pocetak il kraj.Kazi mi
da li je njegova
dusa pakao ili raj.Jer sve mi je srusio,moju
slutnju
sazidao,ruke zatrpao i svoje
nokte duboko u meni zario.I zauvek
odleteo.

Zapisujem neke misli svoje
u sveznju uspomene koje bole,
bole me
tajne moje u huku vremena
koje uvelo je.Samo je nebo svedok
bola u
oku raspaljenog besa,onog
jesenjeg snega kada sam slepa
i
vidovita cudan svet ostvarila.
Kada sam u zemlju tetreba spavala,
ruke
od kristala osecala i setala
po obroncima secanja.Ujutru sam se
probudila
u sumraku tisine koja me
je plasila,i shvatila sam jos jedan
grozan
san sam sanjala.Ponovo
ruke prazne,i sve one ljubavi zakopane.
Jedna
pticurina proletela je i okovala me
pesmom tudje zelje.

Sudbina se ponovo poigrala sa nama
ali ja joj i dalje verujem,kakva
god
da je moja je.
Samo mi kazi gde grob da ti
trazim,gde
cvece da stavim
da se poslednji put sa tobom
pozdravim.Gde da ti
svecu
zapalim,da se tvojoj dusi
pomolim i da ti kazem da nikada
necu
da te zaboravim.Jer ono sto
smo imali mi,nije ni san nije ni bajka
ljubav
nasa je bila stvarnost najlepsa
koja se samo jednom u zivotu desava.

Gde li si ti jutros,
u mome srcu mesta
za tebe vise nema.
Jos jedna iluzija bljeska.
Zaslepljena sam cutanjem
licimerjem tvojim
obnevidela...
i mrzim svaku laz precutnu tvoju.
Agonijom ovoga mraka
u sebi
grlim ovu jutarnju hladnocu,
privijam je uz grudi/
A ti,se kitis samo zvukom tvojim.
I stojim ponovo pod
kisobranom tame,
i zbog ovoga bola se ne kajem.
Jer zudim za istinom,a
a istina se tvojim imenom ne zove.
Ostani i dalje u svojim mislima.
Cekaj noc kada ce da padne,
jer ja bezim od sebe...
a od tebe nestajem u tami.

Ja nemam hrabrosti taj
poslednji korak pruziti,jer taj
korak za mene je samo brojka,
necija smrt i ona moja crna
marama koju nisam skinula.
Nisam skinula za tebe dragi
prijatelju moj.Sada dok ti pocivas
u miru svom,ja hodam tamo gde me
ne vidis,na tihom gubilistu svom.
I nemam vise hrabrosti za svoju
crnu kob,koja me nosi kroz celi zivot
moj,i preklinjem i molim
neponovile se vise sve ove moje boli.
Hocu i ja da jednom vidim svetlost
pre radjanja mraka.Na odredistu
rasirenih ruku ,ozarena lica milovana.

Kod mene postoje granice
i hodam tamo gde me
ne vidis.
Ali mozes da me osetis.
U vecitoj vatri
moje strasti goreces,
u pokvarenoj masti molices.
A ja cu te u ropsku milost
omamljivati.
Dok me budes preklinjao
ja cu se smejati,
predavacu ti se
i samo zrno ljubavi davati.
Molices me,opominjaces me
ali izgaraces u prahu cudi
moje ruke.
Radjacu ti decu,preziracu te,
bicu tvoja gospodarica i gonitelj.
Dok ce noc gutati
plamicak jezika mojih crvenih usana.

Pozdravljam novi dan,i prve
jutarnje
petlove,pozdravljam novu
zoru sanjivu po kome lavez pasa
budi
selo i uspavane sorove.
Iz daljine u staroj trosnoj
kolibi samo se
cuje tihi glas majke
moje koja stavlja drva u kamin
da nama deci
ne bude zima.
Njena pesma je za nas himna.
Iznad vrha rumenilo
praskozorja
otac je vec odavno poneo sekiru svoju
obavijen
izmaglicom na vec ustaljenom
istrosenom putu ide nogu pod nogu.
Samo
u daljini vec se cuje svaki udarac
od motike,to deka stari zadihano

vec obavlja poslove svoje.Pozdravlja
novi dan ,i ceka neko novo
radjanje bez predaha.

Kroz tu vatru,vodu,vazduh i zemlju
oblikovala sam svoj lik.Ja sam ona
grozna vestica onaj simbol zla,
kome niko nije mogao da odoliCak ni ti.
Da ja
sam tvoja crna magija.
U krvi do grudi lezala,obucena u zlo
koje si cekao,znao si sve to ali ipak
nisi moga da odolis onoj paklenoj
milosti.Koje se zvalo mojim imenom.
I Onom starom znaku,koji mi je
visio oko vrata kao zla kob
,kada si svoja usta
prinosi mojim u grohotnom leleku,
zaudarenog prisecanja.U potrazi
za svojom boginjom smrti.
Jer ja nisam ona rana Hristova
i u mojim grudima srca nema ja sam ono
zlo,ona magija koja se jednom u zivotu
svakome sprema.

Hocu da nocas vratim mladost svoju
,i svu lepotu mnogih dana.
Hocu
da cujem sum sna,onoga sna
kojega sam u mladosti imala.Hocu da
ponovo
budem tatino cedo i onaj
njegov biser, najlepse boje...hocu
da
mi se ponovo mladost vrati.I ono
moje bezbrizno detinjstvo koje mi
jos
misli roje .Hocu da smehom golicam
zvezde,s njima polako da odlazim
da spavam
Ja hocu...ali jeka mi grudi para.Mladost vise
ne mozes
da vratis a zivot ti svaki dan
nove zamke sprema .Umor mi veceras
dusu
dira,tisina me uporno zove,zove me
u vecno spokojstvo mira.

Sve si zaboravio osim moga imena,
a u mome imenu ima jedna prica
neispricana.Mozda
je bolje da je
nepricam jer mozda ces onda pozeleti
i da me se
ne secas.U toj prici
svaki oziljak urezan je,svaki je
trag
ostavljen...i u tom tragu ja
zauvek nestajem.Da li zelis da je cujes?
O
zeni koja nije smela da ima gresku nijednu,
o zeni koja je svu svoju
ljubav poklanjala
ali za izlazak Sunca nikada nije znala.Hoces
li
da cujes pricu o zeni i njenoj proslosti,
koju su ubili svi koji su
je dotakli,samo su
kisne kapi saprali one krvave tragove,jer
se
jedino krv mogla oprati.Hoces li jos
da cujes o zeni koju su mnogi
voleli a nikada
srecu nisu sa njom osetili.Hoces li,reci mi
pa ces
ubzo shvatiti da zenu bez imena niko
ne moze voleti.