Tema: Miroslav Maksimovic

MIROSLAV MAKSIMOVIĆ


[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

(Njegoševo, 26.05.1946.)

Maksimović je jedan od vodećih srpskih pesnika. Autor je jedanaest knjiga poezije i dve knjige eseja.
Prevođen je na mnoge strane jezike i dobitnik je najprestižnijih srpskih književnih nagrada.

Najvažnije knjige su:

Spavač pod upijačem, 1971, Brankova nagrada
Menjači, 1972, nagrada Milan Rakić
Sećanja jednog službenika, 1983
Soneti o životnim radostima i teškoćama, 1986, nagrada Branko Miljković, nagrada Rade Drainac
55 soneta o životnim radostima i teškoćama, 1991, Nagrada Isidora Sekulić
Životinjski svet, 1992
Nebo, 1996, nagrada Branko Ćopić
Izabrane pesme, 2000, Zmajeva nagrada, Dučićeva nagrada
Beogradske pesme, 2002
77 soneta o životnim radostima i teškoćama, 2008, nagrada Vasko Popa, nagrada Skender Kulenović
Šapat kiše o slobodi, izabrane pesme, 2009.


Dobitnik je i Disove nagrade, 2002, Žičke hrisovulje, 2005, nagrade Desanka Maksimović, 2008,
nagrade Brankovog kola, 2009, za celokupno pesničko delo, kao i nagrade Zaplanjski Orfej za
najbolju pesmu objavljenu 2008. Wikipedia

Riznicasrpska

BEOGRAD, NOĆ

Tamnoplava dama legla je na grad,
ne da spava: da bdije.
Vreme nas je, narušivši sklad
žica i živaca, zaboravilo i zaspalo.

Volim takve vožnje kad moje oko
sme da iskoči na prvoj stanici.
Odatle gleda kako bučnim skokom
odmiče tramvaj sa napuštenim životom.

Volim što ostajem miran
i što jednostavno mogu reći:
lični postupak nije biran,
evo se, k'o tekućina, selim u sadržaj.

Nisam otišao s bukom,
ja smirujem grad.
Nežno, unutrašnjom rukom,
sklapam kapke na svetiljkama deteta.

ŽIVOTINJE

Iščezavaju, mnoge iščezavaju. Zgrade osvajaju šume,
grad se raskomočuje
u mirisnim i cvetnim poljima
i nervozno stresa
likove i lava i jarca i lakog konja
sa fasada.

Nema urlika
što je znao da ujedini prostor.
Mislim na jednog tigra
što je znao da preskoči ogradu,
da nas naoruža strahom.
Od čega da te zagrljajem
Zaštitim?

Iseckane, mnoge su iseckane
— tek u jelovnicima se množe.
Izdeljene u podklase —
ramstek biftek
krmenadla vešalica
rebarca mozak papci:
moja organska veza sa životom.

Gde je runo toplo od umiranja
da se ogrnem?
Čovek u sivom odelu
ulazi u hiljadu kancelarija
da bi zaradio za ljubav
veliku praznu prostoriju
s okačenim državnim slikama.

Tope se, isparavaju.
Tek oblak zadrži oblik konjske glave,
pogleda grad mutnim okom,
zatim pljusne kiša
i pisac čuje kako na oknu sobe
narasta i jača topot
iščezlih čopora
i krda.

ODLUKA

Na savetu mi radničkom dadoše crnu nogu.
Dadoše prazan pištolj, rekoše nisi za nas.
Umesto da trčkaram okolo i tražim spas,
zatvorih se u drvo što raste. Jer to mogu.

U dnu sam hodnika zadnji odbrojavao čas.
Mislio: zar velikih očeva istinu strogu
sin najverniji da plati? Kao žrtva bogu.
Čekao da u hodniku nikne trava, rodi klas.

Zatvoren u drvo, čuh kako drhti lišće.
Reč dragu stiskah kao majka dete što stišće.
U mirnim patnjama osvajah novu slobodu.

Slušah ljudsku tajnu otvorenog razgovora.
Videh vrh, i saznah da dno se dotaći mora.
Naučih hleb jesti i piti bistru vodu.

DRUGI SONET O PIJENJU PIVA

Odjednom iznesu stotinu krigli
za oznojenu gomilu košulja;
bled se službenik iz sale odšulja,
za njim odmagli i Švaba zadrigli.

Na pozdrav pivu svi su ruke digli,
svi stoje, s hrenovkama u stomaku;
kraj ulaznih vrata, crn u budžaku,
zbunjeno stao jedan tek pristigli.

Niko ga ne vidi, jer pivski pozdrav
ponosno širi stotinu nozdrva:
"za kriglu spremni!", "zig hajl!", ili "viva!".

I lampe klati ritam ovacija,
snažne akcije radost svima prija.
Raste, u pari, sablast mrkog piva.

PIJACA

Jutro polako diže maglu s pijace,
otkriva mračne redove tezgi:
šćućurene u zasedi.

Na slami, na kamionskim prikolicama
u podnožjima lubeničjih avala:
hrču seljaci.

(Neki se bude, ali zaslepljeni
trljaju tvrdo u očima pšenično trunje:
puste su ulice, bre, ničega nema.)

U sitnim kućama građani se stisli
u teskobe rodnih odaja:
u snu ih more misli.

(I kad ih izmami sunčev zrak
za sobom, senkama, izvlače napolje:
u hodnicima sakupljen mrak.)

Jutro je, još nema reči,
vlada prvotna svežina:
ćutljivim vazduhom leči.

Nedaleko, u stanu zgrade br. 42
brije se pijačni inspektor:
biti svež među svežim povrćem.

Pije kafu, lupka nezapaljenom cigaretom
po dugom stolu svoje karijere:
biti odmeren među varkama.

Pali radio,
sluša uobičajene vesti:
t. 25 gl. 21 Knjige o sudijama.

Stavlja u tašnu papire,
pečate, formulare, olovke:
na glavu stavlja šešir, u džep naočare.

Silazi,
u već probuđen (svakodnevni) pakao:
još jedan počinje pijačni dan.

Život se rumeni u rotkvicama,
maše zelenim perjem luka
i suštinski se beli u mladom siru.

JEZERO

Jezero. Oko. Moje zeleno, plavo.
Putnik je tu odložio prtljag i štap.
Svih ovih godina, koje sam prespavo,
život je bučao kraj mene kao slap.

Grgoljale su migrene i teškoće
pod poklopcem nervoze, u praznom loncu.
Stota godina službeničke samoće
i stotog puta približava se koncu.

Sada: jezero. Trenutak: čujem uvo.
Veče. Vetar stao, sve je već oduvo.
Prelazim u senku. I bivam sve duži.

Ptica se digne, i pada tik do vode.
Zatim leti s plenom, krilima sve užim:
kao da ima, iz oka, gde da ode.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012