Tema: Ljubisa Rajkovic Kozeljac

MAJKA

U oporoj zemlji ponad naše kuće
bagrem jedan tanki pruža retke grane,
seća me na mladost, na dečačke dane:
zasadih ga tamo u jedno svanuće.

Jedna stara žena često tuda mine
i zabrinut pogled baca na to drvo,
sve nevolje svoje njemu kaže prvo,
dugo mu se jada i zove ga: sine.

Kad za letnjih suša lišće žuto biva,
starica se moli i sgsrušeno krsti,
i dok smežurani tresu joj se prsti,
bagremovo stablo suzama zaliva.

Kad su ciče zime, očima ga greje
i sproleća gleda da l' će da prolista,
a kad bagrem belne, duša joj se smeje,
i srce podmladi i lice zablista:

Dobra stara ženo, ja se, evo, stidim
što sam tako dugo bio nakraj sveta;
tvojom dušom miri moj bagrem kad cveta:
širi ruke, majko, hrlim da te vidim.

POD KAMENOM CVET

Ja sam hteo jer su htele grudi,
otima se krilo iz plamova,
survala se katedrala snova,
izdali me i nebo i ljudi.

Krv predaka pišti u tamnici,
čudna tica u kavezu strepi,
na srcu mi zmije i akrepi,
tišti rana, pevaju vidici.

Oganj gori, neću nikud stići,
crno srce, ali glava bela,
iz pepela poleću mi tići
i niču mi iz tame videla.

Nek dogore i poslednje ore,
život nije život kad ne pada,
vera gasne, al' ostaje nada,
noć je samo nagoveštaj zore.

Ja sam pao, snovi gore stoje,
ne može se svako seme strti,
bez radosti suze ne postoje,
roćenje je posledica smrti.

Mrtva ljubav struji mi groz vene,
tužan osmeh na bunjištu leša,
kad se sutra nebo uskomeša,
sve će pravde biti ispunjene.

Samo ono što procveta vene,
što uspravno stoji, to i gine,
sve je večno što ljubi visine,
u plamenu potražite mene.