Tema: Ljubisa Rajkovic Kozeljac

KOSOVSKA RANA

Đorđu Martinoviću

Gde mir da nađu
kosti dece naše
kad su nam groljba preorana!?
Koje će muke još da nas snađu,
koje flaše,
i dokle ćemo orlove mrlinaše
s Prokletija
gledati kako, kraj svih zala,
kljuju grob Nejakog Nenada
iz Prekala
i kako opet, dok ambis zija,
pati i strada
prečasna moja sestra igumanija,
kako, kao prelomljena stabljika mlada
kosovskog božura,
nada
obešćašćena devojčica
od sedam i starica
od sedamdeset Zemljinih oko Sunca krugova;
do kad će, s crkvenog zida, da puda
ta oslepljena freska, ta otmena Simonida,
i bol svoj zlatnom žicom da veze Jefimija;
dokle će na sever da teče
ova reka
od ljudskog leleka,
dokle će da tišti, da peče
trzanje u snu dece naše
kojoj se nož pod grlo tura,
dokle će da krvari Kosovo ovo,
ova sveta zemlja Srbinova,
kao podprištena živa rana?!
Gde su, o, gde su venčanice
za današnje kosovske Simonide,
gde zvona ona svečana
sa Visokih Dečana
i Gračanice,
o, Kosovo, o, moj očni vide?!

RAJAČKA SAHRANA

Dimi iz Prilepa

rumen kao krajinski vrg
pokojnik uzbrdo
kao uz lestvice nebeske
mili
raj je imao na zemlji
prolazni
sad u onaj večni ide

sred pivnica kola staju
i opet črnorizac
oblači belu odeždu reči
penušavu krv Hristovu
na točkove sipa
spuštaju pokojnika
u sunce svoje duše
Rajčani

ovde i smrt
puca od zdravlja

Ljubiša Rajković Koželjac
S o n e t i


KAD MAJKA UMIRE

Kad majka umire, laste se jače
Začuju pod strehom. Zacvrkuće
I sveća nad glavom. Tad niko još ne plače,
Sem ognjišta i zmije čuvarkuće.

Kad majka umire, tišina zavlada.
Pobožna i svečana. Niko ne diše.
Svak’ gleda samo kako da bol svlada,
Nem ostane, i ništa više.

Kako da glasa od sebe ne pusti
I ne poremeti svečanost trenutka.
U tom času iz svakog kutka

Sobe materin glas se čuje.
I nakon odlaska, majčino srce tu je.
I vedro je! U duši oblaci gusti.

Ljubiša Rajković Koželjac
S o n e t i


DEDA BORA

Upro u stotu! Možda je i preturio.
Kraj šporeta mu seda glava
Klonula. Na sve oko sebe zažmurio.
I kad je budan, on spava.

Godinama je zlo u dobro pretakao,
A sad snemoćao, pa drema.
Zdrave pameti u njemu više nema,
O vreme se um njegov spotakao.

Žive ne vidi, s mrtvima razgovara.
S njima se smeje i šali.
Zalud ga snaha Roska na ručak nagovara,

On kaže: "Ti su topovi mali.
Šta mogu Turcima oni! Njihovi su ale!
Ovde sam! Razumem, gospon đenerale!"

Ljubiša Rajković Koželjac
S o n e t i




ŠTA JE BOG?

Jer, šta je Bog ako ne mudrost kosmička,
Što sve ustrojila je umno?
Zar bismo mi bili biće razumno
Da nebeska nismo klička?

Zar bismo tako zdušno stremili k nebu
I suncu da smo samo iz zemaljskog kala?
Da li bi i onda božanska iskra sjala
U svakom našem vinu, u svakom hlebu?

Da li bi i onda rakete ka nebu letele.
Da li bi i onda zvezde na našu trpezu sletele,
Poput kosmonautskog praha?

Da l' bismo i tada ka nebu gledali
Čeznutljivo, da l’ bismo za Hristom plakali
Do ure smrtne, do poslednjeg daha?

Ljubiša Rajković Koželjac
S o n e t i



PEVAC

I tog jutra je s pesmom dočekao zoru
Uoči Svetog Ilije. Onako grudat, pevao u horu
S ostalim petlovima, što su najavljivali dan.
A sad evo gde leži u vangli očerupan,

S batacima što štrče, atletski građen,
Prvi put mu je da mre, pa je malo iznenađen:
Nije očekivao da će sekirom biti nagrađen
Za pesmu ranoranilačku i glas u nebu nađen.

Zato on, obezglavljen, do neba skače
Lupajući krilima kao da će da kukurikne,
No samo mu iz grla potmulo nešto krikne

Dok bacaka se, krvaveći kamen i travu,
I dok se odnekud prikrada šugavo jedno mače
Da mu odnese glavu.

PRASE

Zaskiči najpre kad ga hvataju
I posle kad ga mere. Ne znaju
Oni kako kanap steže nogu dok o kantaru
Visi, jer misle samo na paru;

Rita se, jadno, o skiči. Nikako da se smiri.
Te ga jedva izmere, a posle mu samo glava viri
Iz džakčeta dok ga vlasnik nosi kući
Peške il' na biciklu, gurajući.

Počeka u dvorištu varoškom dok majstor dođe
Noseći pribor za klanje. On je lake ruke i brzo prođe
To što je suđen čas.

Najgore je dok ga štroji, tad najviše skiči
I cvili i pišti, na mahove iz mozga ciči:
Ono posle pod grlom dođe kao spas.

KONJIĆI POD TERETOM

Pletu se pijacom koraci mnogi,
A oni nepomični, još u peni,
Onako čupavi, tankonogi,
Pognutih glava, zamišljeni.

O, kako su slični meni
Dok stoje drvima pretovareni
I puše se na njima samari:
Njih će mrak tek da rastovari.

Al' teret što mi je od sudbine
Nema ko s mojih pleća da skine,
Od svih je terata veći.

Taj teret što mi je zla kob dala
Na pleća ova već malaksala
Sa mnom će u grob leći.

KONJI

Ujednačenim kasom špediter vuku
Pretovaren mokrim peskom iz reke:
Curi iz njega voda, dok još ih tuku,
Iz navike da biju il' iz potrebe neke.

Utonule široke gume u pesak,
A špediter kao ukopan, težak.
Nikako da po pesku krene.

A oni grudima na am kidišu,
A oni grudima na am kidišu,
Lete sa njih krvave pene.

Puca po njima, uz psovke i viku,
Motkama ih izramenice mlate;
Samo da izdrže tu ljudsku tuču i riku,
A posle će jezici putem, k'o psima, da im se klate.

SMOKVA

Ta ćerka juga, iz perivoja
Ko zna čijeg, šiklja u vrtu mome,
Al’ zimi joj vetrovi grane lome —
Živa je rana moja!

S košavom bi ona, ipak, lako
Nagodila se da bar grana neka
Preživi joj do proleća nekako
I razvigorac dočeka,

Al' mrazevi joj i prva slana
Oberu lišće i vrhove
Pa, drhteć', kunja sva skrhana,

No s proleća će, kao i ja,
Suncu da se odazove
I novim listom da zasija.