Tema: Ana Ristovic

ANA RISTOVIĆ


[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Ana Ristović je rođena 05.04.1972. godine u Beogradu.

Ana Ristović je rođena 05.04.1972. godine u Beogradu. Diplomirala je srpsku
književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Objavila je 6 pesničkih knjiga: Snovidna voda (Književna omladina Srbije, Pegaz,
Beograd, 1994); Uže od peska (Gradac, Čačak, 1997); Zabava za dokone kćeri
(Rad, Beograd, 1999); Život na razglednici (Plato, Beograd, 2003); Oko nule
(Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, edicija Povelja, Kraljevo, 2006); P.S.
(Izabrane pesme) (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, edicija Povelja,
Kraljevo, 2009).

Dobitnica je "Brankove nagrade" za knjigu Snovidna voda 1994. godine; nagrade
"Branko Miljković" i nagrade Sajma knjiga u Igalu za knjigu Zabava za dokone
kćeri 2000. godine; nagrade "Milica Stojadinović Srpkinja" za knjigu P.S. 2010.
godine, kao i nemačke nagrade "Hubert Burda Preis" za mladu evropsku poeziju
2005. godine.

Njene pesme su prevođene na brojne jezike i zastupljene su u više domaćih i
stranih antologija. Pojedinačne knjige su joj prevedene na nemački
("So dunkel, so hell", Jung und Jung, Salzburg, 2007), slovenački ("Življenje
na razglednici", LUD Šerpa, Ljubljana, 2005) i slovački jezik ("Pred tridsiatkou",
Drewo a srd, Banska Bystrica, 2001). U pripremi je prevod njene knjige
izabranih pesama na mađarski jezik.

I sama je prevodilac sa slovenačkog jezika sa kojeg je do sada prevela 18
knjiga savremenih slovenačkih prozaista i pesnika. Među autorima koje je
prevodila su Jani Virk, Aleš Šteger, Aleš Čar, Goran Vojnović, Suzana Tratnik,
Lucija Stupica i mnogi drugi.

Bila je učesnica je brojnih festivala u zemlji i inostranstvu.

Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog PEN centra i Srpskog
književnog društva, kao i Društva slovenskih pisateljev.

Riznicasrpska

PRVI LED

Spustiš grančicu, duneš u list,
otvoriš nečujna vrata za prigušeno svetlo
koje ne otkriva da li se to dan bliži kraju
ili se najavljuje jutarnja oluja:

tako se tvoj prst dotakne mog lica,
spusti niz čelo, proputuje nosnu autocestu,
pronađe zatvoren vulkan na bradi
i proveri toplinu tamnog ruba.

Spustiš grančicu, duneš u list,
ali list sklizne na jastuk
i vrata se otvore,
sa tihom škripom:

Oh, oprosti dragi, otkucava trideseta,
i počinjem da koristim
noćnu kremu, marke Afrodita —
moji večernji poljupci su masni,
a tvoji prsti klizaju se
i padaju po mom licu

kao nesigurni mali klizači
po prvi put
na još nesigurnijem prvom ledu
pod kojim se još uvek može nazreti
po koji zaboravljeni plovak
i po koja smela,
mada sitna riba.

OČAJNA RAZGLEDNICA

Na mene neće nalepiti markicu,
neće me poslati poštom.
Air mail otpada sa mene
kao moguće inostranstvo sa pasoša
koji putuje
samo u božju mater.

Jer ne nudim pejzaž
ni uokviren zalazak sunca
ni veštačke ruže u očekivanoj v(l)azi.

Prikazujem malo, gotovo ništa.
I nudim samo
predugačak, isuviše komplikovan,
i zahtevan tekst
na poleđini

razglednice, koju niko
ne bi stavio u džep.

Jer toliko reči nositi sa sobom
isto je što i nositi kamenje
od koga se ne gradi ni kuća
ni nečiji spomenik.

Vreme upotrebe
svešće me bar
na dobru reciklažu. / D. Vrhovac

KOLIKO JE SATI
(strah od muškarca)

On ima savim lep, mali ručni sat
na kome su skazaljke u obliku
ženskih bedara
spojenih samo u ponoć

Ali i tada ih pokosi i razdvoji
sekundara, kao samurajski mač
i već je veče, ne tvoje

Kako da ideš u bioskop itd.
kada ne znaš hoćte li se venčati
a i prijateljice već seckaju konfete
od pripremljenih uzdaha, jer bi htele
da se raduju nečemu konkretnom

Kako da ideš u bioskop itd.
kada bi mu već dala oba svoja bedra
da njima zameni te skazaljke

ali ne znaš, niti te interesuje

ne kako ćeš onda hodati
već hoćete li se venčati

Neupotrebljivi darovi


U vreme najave rata doputova
belgijski prijatelj:
njegov brod, danima oklevajući
slani dlanovi propuštahu kao popino prase.

Sa njim stigoše i neupotrebljivi darovi:
baštovanske makaze za nepostojeći vrt,
skijaško odelo za nepostojećeg skijaša,
planinarski ranac za nepostojeća putovanja,
mapa flandrijskog grada,
kao paučina pod staklom
za prazan zid koga nema.

I tanke, turske muštikle od ružinog drveta
koje sâm izdelja, tako dugačke
da su se pušači u maloj sobi sudarali
ukrštajući ih kao zapaljena koplja.

„Predviđene su za veća rastojanja –
dobra bi bila prostrana terasa, salon
ili piknik u polju.
I dim treba ispuštati polako, jer ovo je drvo
koje ga upija: gajeći sićušne larve
što dimom se hrane.“

Reče
dok mu je velika muštikla štrčala
kroz pustinjačku bradu i kosu
kao kljun pupavca koji pretražuje
nepostojeće gnezdo u vazduhu.

U vreme najava, i njegovi darovi
najavljivači drugačijih upotreba:

Nužnih rastojanja, jer sve manje beše
onih između kojih bi se moglo provući;

Zapaljenih stabala, prezasićenih dimom
što rastu na nepostojećoj zemlji;

Odsutnih primalaca.

O korisnosti muzike


Tek što poče prevratničko doba
kad upravnik opere odabra ironiju
zatvorivši se u koncertni klavir
na kojem „beretom“ izbuši za vazduh četiri rupe.

Tih godina samo zidovi prazne hale
ponavljahu njegov solilokvij
kroz muzičko bure propušten u etar –

O korisnosti muzike u prevratničko doba –

Oboriti gong u polje umesto kazana,
spustiti zvona na vreće sa brašnom i solju,
zlatnike i dugmad u zevove truba
a tegle s pekmezom i mašću u klavire
postrojene u predvorjima
kao crne kornjače ukočene
pri uvlačenju glave pod oklop;

Tajne cedulje nanizati na violinske žice
smotane u klupko, ćušnute
u pribor za pecanje;

Dete što nema krevetac moglo bi
u preuređeni kontrabas

I vojska će srećnija biti ako joj se sledovanje
deli otvorenim tamburicama
umesto malom kutlačom

Bubnjarske palice ponuditi lokalnoj policiji
jer uvek postoji koža zategnutija od kože

Radi kontrole melodije
praporce sa sanki preseliti na kape
uostalom, i muzika evoluira seobom
iz donjeg u gornje

Što više tišine, to više i zvučnika
magnetofona da zabeleže nepriznat titraj

Rasturiti tržište prigušivača
O gudala okačiti zastavice

A povlašćen prostor prenosnika zvuka
umnožitelja već iščezlog tona
ostaviti samo ćutljivim stenama:
između njihovih amnezija
dovoljna rastojanja nikada narušena neće biti

Muzika lako odustaje od instrumenata
u prevratničko doba, njen celi je svet
zaboravi li na oruđa –

Tako je kloparao, suva semenka u klaviru:
upravnik opustele bine i zavesa
zauvek podignutih kao smotana jedra ...

Tek što odabra ironiju, kad spustiše ga u podrum
ložačka leđa, domarske ruke
jer polirano drvo dobro je za potpalu
kad halu treba zagrejati
za dolazak hora

A dirke – do domine – strpati u vreću:
uz njih neko već smisliće
pravila nove društvene igre.

Lepa mrtva mora


Iz dana u dan dajem ti samo isparljive stvari:
maglu nad asfaltom, maglu u džepovima
i polja koja su pojele strvine od reči.
Umesto karte za put u dvoje
nudim ti prolaze kroz iglene uši.
Iz dana u dan, prosipam pred noge
lepa mrtva mora.

Živimo od krivotvorenja
hronične slobode: adresa je znana.
Između glavnog zatvora i stare šećerane
gde nekad završavahu pesnici, a sad
drugi klošari skupljaju iščezlu slast.

A mislim, dovoljan mi je samo jedan grad:
splet ulica koji čine tvoje vene.
Šator i sklonište stvoreni od tvoje kože.
I da je tvoja kosa, Birnamska šuma
što će mi prići i onda
kad stojim ukopana, poput sveće:
prejako sagorevanje ponekad me prilepi za tle.
Varam samu sebe da je dovoljna voda
koja se presipa sa usta na usta,
čak i onda kad se pretvori u led.

U tvojoj zemlji mladih sa prezrelim umom
sam nedorasla cura koju treba voditi za ruku.
U mojoj, gde je vreme odavno već stalo
nosim dušu starca i nazore mudre kuje.

Govoriš mi, da se moram navići
na novo agregatno stanje:
ono što isparava tamo, na uzavrelom jugu
ovde radom ruku pretvaraš u vodu
koju možeš prodati za blago.

Saginješ se,
na dlan spuštaš otežalu glavu:
tvoj uzdah poveća daljinu
između naše dve poluprazne čaše,
moj ih potera do ruba zajedničkog stola.

„Kupujem odmah, ali u naturi plaćam“, kažem
i poližem ti kap znoja sa čela:
učinilo mi se da svetli
kao žar cigarete.

„Od previše poređenja bankrotira i pesma“,
čujem te i vidim, u plamenu su ti
već cela kosa i lice:
no ne znam, da li od ushićenosti
ili od očajanja.

Sneg u cipelama


Ne gradi se kuća na zbirkama escajga
mada koja kašika više
ponekad dobro dođe.

Ne gradi se kuća na novim zavesama
mada drugačije poglede
s vremena na vreme
treba zakloniti novim platnom.

Da bi dom bio dom, između ostalog
treba ti i mnogo toga
čega bi se unapred
odrekao, vrlo rado.

Slušaj šta kažu Eskimi:
da bi se sagradio dobar iglo
godinama moraš da nosiš
sneg u cipelama.

I špenadlu, zaboravljenu
u okovratniku kaputa,
blizu žile kucavice.

Lajbnic


Dan i noć, noć i dan
putujemo ka Sloveniji:
u malom autobusu, među nama
tišina raste
kao grad otcepljen od zemlje i sveta.

Još uvek neznanke, kao dve
lenje muve, sklupčane
svaka uz svoj prozor –

Ona, mala starica, Maruška možda –

u krilu drobi keks, marke
„Lajbnic“
kao da monadu od monade iznova deli
i smeši se, zureći u mrak
svetu što je još uvek
najbolji od svih ...

Ona, koja poznaje harmoniju –
Maruška, Blažka, Mojca možda.

U svom krilu drobim poeziju
pod slabim svetlom, na lošem drumu
list po list, reč po reč i čujem:
Srečko Kosovel odriče se sreće
jer svaka lepota deo je bola.

Nad stihovima
nema opravdanja za Boga
i monade što ih šalje
nikad ne stižu do zemlje:
kao varljiv sneg ispare
u prvom sloju neba.

U mom krilu, knjiga pesnika
čije ime unapred se odreklo
harmonije sa srcem i dušom.

Dan i noć, noć i dan
putujemo ka Sloveniji,
ona i ja, još uvek neznanke ...

I čitav svemir ljulja nam se
na kolenima
kao da bi da se odvoji od usnulog Boga
i traži saučesništvo
šapućući nam nežno, na uho:
„Braća smo, po ocu...“

Licem u lice


Dani oporuka, dani priznanja: prva pesma
u kojoj rekoh „Ja“
ulazeći u reči kao da sklopljenih očiju
zašivam dugme za džep
iglom ga odižući od kože.
Na levoj strani, iznad samog srca.

Koje zaobilazih pažljivim ubodima
jer pročitah negde: tako se kroji
iskrena poezija –
kad uveriš srce da si odustao od njega.

Kada ti se čini da ne možeš ništa reći
ni o ljubavi, ni o strepnji, ni o kazni
ni o onome što je mimoišlo sećanje
u širokom luku,
tada se sve to, neizgovoreno
sâmo izgovara; i tek tada

odgovorna sam za ono što nisam
i šta ću možda jednom tek biti.
Svaka reč, poput vrha igle
spušta se sporo
tražeći pravu razdaljinu od kože i srca.

Meru podnošljive iskrenosti.
Veštinu krojača koji tkaninom ne skriva lice.
Nauk priče što je vekovima šapuću
hasidski starci, kraj toplog zida:

o zemlji, koja je tek naprstak Boga –
za svaki promašen ubod, samo način
da se Njegova ruka zaštiti od bola.